• Поглед

Горан Гачевић: Побједа наше мисли

1 min read

5 година ‎ ИН4С

Због тога је најбоље да наш покрет потраје што дуже, јер се тако линија невидљивог фронта помјера свакодневно у нашу корист, и ту добијамо оне најважније битке, битке за наслеђе, битке за сутрашње мњење, битке за душе младих људи

Молитвено окупљање у Подгорици, 26. 1. 2020. (Фото: Владимир Павићевић)

Зашто је побједа наше мисли извјесна као цвијеће у прољеће?

Због људи који су њени носиоци. Личност са харизмом и живо слово (логос) далеко најучинковитије шире неку идеју и чине је примамљивом и пожељном за усвајање код других. На личностима и ријечима Богочовјека и 12 апостола почива читава цивилизација од Владивостока до Лос Анђелеса, од краја Истока до краја Запада.

Да није било њихове живе ријечи, да смо имали само записе на пергаментима и свицима, хришћанство не би живо дочекало 2. вијек, ни као идеја, а камоли као организована заједница. Ријеч (слово/логос) је најјаче оружје које покреће цивилизацију, Ријеч је тај „велики прасак“ који је покренуо материјални и духовни свијет, како стоји код пророка Мојсија и апостола Јована Богослова.

Српску православну идеју само у Црној Гори и само међу калуђерима и свештенством носе Јоаникије, Амфилохије, Методије, Димитрије, Арсеније, Рафаило, Гојко Перовић, Момо Кривокапић, Предраг Шћепановић, и тако даље. О духовницима и интелигенцији ван Црне Горе и не треба говорити, ови српски соколови су наша довољна елита и аристократија! (Што би рекао Михиз „имали па бацали“, у једном другом смислу, на критику да су Срби убили свог Краља бацивши га с терасе).

А ко су носиоци и афирматори дукљанско – монтенегринске, новоцрногорске мисли? Екс боксер – писац Милорад Поповић је један од њених најфреквентнијих заступника у црногорским медијима. Могуће је да његов литерални рад има неку вриједност, не знам, међутим, тај човјек не зна говорнички да наступа, сасвим је лишен таквог талента, он просто бунца.

Не улазим у његов опус, али јавни наступ му је очајан, реторика и моћ увјеравања врло слаба, а они су главни алат за подизање на ноге једне идеје, или како би се то данас рекло, једног наратива. И коју ће он омладину да надахне дукљанским национал – романтичарским идејама (које уз сву муку касне 200 година за остатком Европе), кад се мучи да породи сваку трећу реченицу? Која ће то велика маса младих, чувши његове ријечи и ријечи њему сличних дукљогених проповједника, да ускликне „Тако је! Не дамо (они што су они замислили као) црногорски идентитет, да је вјечна Црна Гора! (којој, наравно, ми ексклузивно имамо монопол да одредимо идентитет, кретање и судбину)“ ?

Њихов потенцијал је слаб из два разлога: прво, мало их је, обилују великим недостатком кадре интелигенције, и друго, идеја им је врло плитка, готово без садржаја, одређена је углавном негативно, како каже Томаш Дамјановић, „као контраидентитет“, односно анти-идентитет (најчешће против и умјесто нечега, а не за нешто). Зато, све и да их има 10 милиона, тешко да би народили толико Толкина, који су у стању да измаштају читаву једну миленијумску причу.

Мисаони фронт је најважнија линија борбе, како нас учи Света Црква. Људи прво губе борбу на том фронту, па онда убијају и чине свако друго зло, а када побједе на том фронту, творе добро. Када (по)мисли (идеје) пређу у дјело, човјек твори културу (у најширем значењу), и читаво дешавање прелази у културни рат који наставља да тече паралелно са мисаоним.

На тој линији Монтенегрини ових дана доживљавају Курск за Стаљинградом. Дарко Шуковић то добро и правилно уочава, па је у недавном разговору са Миром Лазовићем рекао да, ако у Црној Гори побједе принципи које промовише СПЦ, независна Црна Гора (читај: обезличена колонија Монтенегро) неће имати смисла. То је тачно. Он зна, нашу дјецу сигурно неће насладити дукљанско – монтенегринска ријеч и неће се повести за њом, а дјецу Новоцрногораца, симпатизера монтенегринштине, гласача СДП-а и читаоца Монитора, много ће лакше „завести“ Гојко Перовић и остали фронтмени „литијашке контракултуре“, много прије залазећег Бриселског мита и отрцаних европејских фраза, некоћ са „лепим именом и шареном одећом“ (како каже владика Николај за таму туђинску), а данас све више као дотрајале крпе.

Због тога је најбоље да наш покрет потраје што дуже, јер се тако линија невидљивог фронта помјера свакодневно у нашу корист, и ту добијамо оне најважније битке, битке за наслеђе, битке за сутрашње мњење, битке за душе младих људи. То је неупоредиво далекосежније од свих дешавања дневне политике, и то је најбољи метод да титоистичку, атеистичку, материјалистичку, антисрпску и антируску, антицрквену и антихришћанску мисао, данас преобучену у „безалтернативно“ европејство и атлантизам, на концу пошаљемо у идеолошке музеје, а њихову политичку доминацију на повијесно сметлиште.

Свиће зора!

(Извор: Стање ствари)

Прочитајте још:

Горјанц Прелевић и Мук: Нема законских препрека за учешће војника на литијама

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: