Живот у торбу, злато у погачу, па међу Немце

Пише: Никола Тркља

После једне мучне расправе са Чичом на Колашинским пољима 1942. године, Лазар Тркља, секретар Земљорадничке странке, члан Централног националног комитета, председник Комитета за Херцеговину и лични пријатељ Драже Михаиловића, није био сигуран да ли ће извући живу главу кад напусти Врховну команду.

Ипак, након полемике која је више личила на свађу, Дража му је рекао да има пуно поверење у њега и поверио му један опасан и необичан задатак.

Пилоти Југословенске војске који су пребегли у Каиро скупили су нешто новца и преко савезничке мисије послали у Дражин штаб. Одатле је новац ваљало пребацити породицама у Београд.

Новац је био у злату. Дража је дао Лазару десет килограма злата и пет хиљада долара у папирима, за рад београдске организације и за породице пилота.

Лазар је добио и пратњу али се од ранца ни за живу главу није одвајао. Прешао је у Србију преко Увца. Стално му је било на памети ако се нешто деси са новцем, нико га неће опрати ни оправдати, осим да изгуби главу.

Нико од његових пратилаца није знао шта носи. Ишао је кроз Санџак. У Радоњи је на Малу Госпојину наишао на славу. Морао је чак и говор да држи, али са ранцем. Потом се пребацио код породице Тодоровић у Драгачевски срез. Ту је прибавио документа на име Милан Петровић, економ из Миросаљаца, срез Драгачево. Коначио је код пријатеља учитеља.

Замолио је домаћицу да испече две велике погаче, у њих је потрпао злато и тако ставио у ранац. Учитељу је морао да каже шта носи. Једну погачу је дао пратиоцу и у Јеменској Стени код Пожеге сео у воз за Београд. И поред бројних контрола Немаца и Љотићеваца остао је прибран а пратиоца је стално морао да опомиње да чува торбу.

Међутим, дојавили су му још пре него што је ушао у воз да му Немци спремају дочек у Београду. Због тога је морао да изађе из воза раније, на станици Звечка код Обреновца. Отишао је до Стублина и ту сачекао колеге које су га увеле кришом у град.

У Београду су тих дана биле сталне рације. Доста Лазарових другова пало је Немцима у руке. Зато се никоме није јављао. Тражен је на више адреса и одлучио је да се склони на периферију града. Састајао се на различитим локацијама и успео да раздели злато и новац.

Таман кад је помислио да је све свршено осетио је хладан додир цеви под плећима. У Милешевској улици ухватио га је омалени агент и са упереним пиштољем привео у станицу. Претресли су их и код његовог сапутника пронашли су нешто фунти. Видео је да више не може да врда, да му је спремљен свилен гајтан.

Одлучио је да се открије. Рекао је да он није никакав инжењер Петровић него Лазар Тркља, секретар Земљорадничке странке и сарадник Драже Михаиловића. Рекао је да дошао у Београд и донео новац наших пилота из Каира који су упутили породицама да би могли да преживе окупацију.

Одмах су их из кварта пребацили у управу полиције. Убрзо се појавио и Бошко Бећаревић, шеф одсека за комунисте и онај Томић, коме Лазар није знао име. Кад им је испричао зашто је дошао у Београд и шта је радио, упитали су га да ли неко може да потврди његов идентитет.

Сетио се Радана Грујичића. Он је био правник, рођен у Пљевљима, пре рата био је близак комунистима док се није запослио преко Задружног савеза у полицију. Током рата у Специјалној полицији био је заменик Бошка Бећаревића, шеф одсека за борбу против комуниста. Водио је истрагу против Петра Стамболића, Драже Марковића, Олге Дедијер, Владимира Рибникара, Вере Милетић…

Побегао је у Аустрију 1944. године али је са собом понео досијеа комуниста све са њиховим исказима. Американци су га одмах преузели у њихов сервис а он им је омогућио да боље „упознају“ водеће југословенске комунисте, посебно кад су слали оружје и помагали револуцију и устанак у Грчкој.

Кад му је УДБА ушла у траг, брзо је пребачен у САД, а затим у Канаду где је живео од продаје југословенских књига под именом Марко Јанковић. Сарађивао, како је сам рекао, чак и са издавачком кућом „Комунист“.

После појављивања у штампи исказа Вере Милетић, мајке Мире Марковић, УДБА се поново за њега заинтересовала. На захтев Југославије ухапшен у Канади 1992. године али није осуђен. Умро у старачком дому 1996. године.

Чим је Радан ушао у просторију препознао је Лазара и поздравио се са њим. Ово је Лазар Тркља, рекао је колегама који су одмах одустали од спровођења у логор на Бањицу.

Договорили су се да ствар не пријављују Немцима, да их врате на место где су ухапшени и да ником не причају. Лазар успут успео чак да из пробушеног сица у ауту извади шифрарник који је ту гурнуо кад су га доводили.

Нашао се поново на улици и тек тада га је облио хладан зној. Само двадесетак минута раније био је убеђен да му нема спаса и да ће допасти у канџе Немцима. Још једном, као много пута до тада, током рата, срећа је била на његовој страни.

(Тамо далеко)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: