Гомора

Пише: Батрић Бабовић

Гомора је чувено градско језгро гријеха. Један професор српског језика стално је говорио да му уопште није јасно како Гомора може бити иза Содоме. Алудирао је на азбучни и абецедни ред, иако му нико од колега из струке и осталих предмета никад није дао одговор на ово питање. Кад је Роберто Савијано написао књигу о наполитанској мафији, па је потом написан сценарио за истоимену серију Гомора опет му ништа није било јасно. Ни Кавч, ни Шкаљари који су ушли у црногорско-српску збиљу опстанка не разрешавају ове дилеме. Дупликати наполитанских манира у црногорском етосу никако не препознају ону Његошеву стихотворску мисао „Крв је људска рана наопака.“ Кад ће се појавити домаћи Савијано не зна се и може се рећи да таква појава, макар у форми фатаморгане није на видику. Тано Кариди још увијек дивља позорницама наших стрављених душа и малих живота.

****

О томе зашто је Салваторе Квазимодо у пјесми „Оцу“ написаној поводом његовог 90-ог рођендана и 50-те годишњице земљотреса у Месини латентно саопштио начин о правилима живљења која је експлицитно објаснио Роберто Савијано још је недопустиво говорити и писати студије. Филм „Сало, или 120 дана Содоме“ мали је уводник у велике тајне континуитета јужне јадранске регије. Ослушкивањем стихова „Оцу“ уз симултано гледање филма генијалног Пазолинија сакрива дамаре препокривене Црне Горе празовом Напуља. Зло је увијек у ситним и неописаним обичним животним детаљима.