Голготне слике
Војислав Караџић
Пише: Војислав Караџић
Благо онима којима је пут чист! Псалам 119
Одвозим њиву што се августовски злати
Коју моја ралица више неће заорати
Сломљен муком одвозим и огњиште
И варнице што испод верига вриште
И срп којим рубисмо сунцокрете златоруне
Да к’о вилин коњиц под стрехом не иструне
И четири оцила што су браћу од диоба бранила
И Писмо Свето чувано у седам фиока
И све остало узимам од ока
И горду словенску липу, убрађену у мају
Да је одбраним од сјечива, да сви знају
Да је са мећавним јатима красила двориште
А сада за њом ластавице пиште
И шљиву ранку, шћућурену поред цесте
И наћве у којима се хљебови не мријесте
И жубор – врело са стрме литице
Да са њим умивам угрувано лице.
Одвозим младост са нарамком смрзлих обојака
И амбар, препун биља свакојака
И смијех онај, врцави дјечији
И мјаук цвркутави, мачији.
Не остављам ни и оног зорног седланика
Што је на трк михољским љетом свика’
И пој гусала, никада стишани
И цвијет босоногог дјетињства плишани.
И под мишком завјетну односим ћирилицу –
Од злата тканицу
И дугу што се нада мном надноси
И косу бритку којом чемер – слутње раскосих.
Под окриљем ноћи одвозим чеда на трактору
Да са њима пробудим успавану зору.
