• Друштво
• Насловна
• Топ 0

Годишњица смрти Слободана Стојановића: Звер у људском облику сурово мучила, па убила дете

1 min read

1 седмица ‎ ИН4С

У месту Дрињача близу Зворника, у храму Светог ђакона Авакума, литургијом и парастосом данас су обележене 33 године од свирепог убиства 12-годишњег дечака Слободана Стојановића.

Дечака кога је Српска православна црква прогласила светим новомучеником у јулу 1992. године убила је Елфета Весели, припадница Диверзантског вода Команде здружених јединица Липље и Каменица такозване Армије БиХ. Ова јединица ухватила је Слободана који се, пошто је његова породица избегла из села, вратио родној кући у Каменицу по пса који је остао.

Тело дечака нађено  је 13. јуна 1993. у масовној гробници на брду Ждријебци. Обдуцент др Зоран Станковић, патолог, тада је у извештају констатовао да је дечак умотан у плави раднички мантил и навео бројне и смртоносне повреде на лобањи и телу нанесене током живота и после смрти детета.

Дечаку је за живота било одсечено десно уво, такође су му оштрим предметом нанете посекотине у пределу стомака. Закључак је да је дечак био подвргнут тешкој тортури и да је умро у тешким мукама. У слепоочницу му је, из непосредне близине, испаљен метак.

„Препознао сам у јами своје дијете, сина Слободана. Патолог ми је рекао да има ударац у главу. Ухо му је било одсечено, испаљен метак у главу, руке су му обе биле одсечене до лаката, одсечени прсти на ногама… Дете сам сахранио у Црквини, више Дрњаче, зна му се гроб…“, сведочио је својевремено Слободанов отац Илија.

Илија и његова супруга Десанка, Слободанова мајка, одавно почивају крај сина у гробљу на Црквини изнад Дрињаче.

„Прецркли црни отац и црна мајка за сином“, давно је потписнику ових редова сведочила комшиница Стојановића, Рајка Савић, имала је тада 78 година.

„Није то људско биће урадило. Звер је искасапила нашег Слободана“, рекао ми  је тада у Каменици крај Дрине Зоран Милошевић, кум Стојановића.

Крајем 2016. у родно село убијеног дечака, у Каменицу, у суседну Дрињачу, само што је стигла вест да је у Швајцарској ухапшена Елфета Весели, звер од ожене, осумњичена да је убила дечака.

У ствари, за њу је читав Зворник и сва села около, све живо и мртво знало да је 1992. године, крајем јула мучила и убила дечачића од 12 година. Узнемирио се поново био народ око Дрине на сам помен имена зла, имена сотоне у људском облику.

Осам месеци касније, августа 2017. почело је у Сарајеву суђење Елфети Весели и њеном претпостављеном Сакибу Халиловићу. Сведок вођен под шифром „С1“ који је у време убиства био припадник тзв. Армије БиХ био очевидац убиства пред судом је испричао:

„Елфета је стајала са дечакове леве стране. Држала га је за косу. Извадила је нож са црним корицама. Подигла му је главу и повукла нож испод врата. Дете је почело да кркља… Кад ју је неко од присутних војника питао ‘шта то ради’, она је извадила пиштољ, дуга деветка, прислонила му на главу и пуцала, једном или два пута, не знам. Након тога му је тело замотано у плави мантилић. Окренуо сам главу, нисам више могао то да гледам“.

Сведок Тужилаштва БиХ Витомир Томић пред судом је испричао да му је више муслиманских заробљеника потврдило да је дечака мучила и убила Елфета Весели.

„Први цивил ми је рекао да је Елфета Весели масакрирала дијете, да га је мучила, терала га да ископа гроб, да га је убила и закопала. Други је рекао да је то учинила жена, али да јој не зна име. Нисам могао да верујем да је тако нешто могла учинити жена, која је имала необично име, због мајчинског инстинкта. Након истих сазнања и од других заробљеника, схватио сам да је то она стварно и учинила“,  изјавио је тада Томић.

Првостепено, Елфета је пред судом у Сарајеву осуђена на 10 година затвора, док је Сакиб Халиловић, ослобођен оптужбе за смрт дечака. Другостепеном пресудом изреченом децембра 2019. Апелационо веће суда БиХ  „пооштрило“ је казну на тринаест година.

Доступни подаци говоре да се Елфета Весели, звана Косовка, рођена 1960. године у Урошевцу, са породицом доселила у Доњу Каменицу, где је живела са оцем Рахманом, шумаром, у комшилуку Стојановића, и да је морала познавати дечака и његову породицу… По подацима Центра за истраживање ратних злочина, по избијању рата придружила се јединици Насера Орића, учествовала у диверзантским акцијама муслиманских снага у Подрињу… После рата побегла је у Швајцарску, склонила се код брата, ту је пуних 20 година избегавала правду.

После прве пресуде, на 10 година затора, патолог др Зоран Станковић потврдио је да је „мали Слободан умро у тешким мукама“.

„Мучен је и сечен, подвргнут језивој тортури, суровом насиљу. Зверски је убијен. Казна од 10 година за починиоца по свим стандардима и узусима мала је“, рекао је тада Станковић.

У селима крај Дрине прича о страдању дечака и 33 године касније живи, није заборављена.

У лето 1999. године Стојановићи су протерани из својих кућа, у ствари, четворо Стојановића, Илијина породица и три мртва српска борца размењени су за шест живих бораца Армије БиХ. Илијина породица стигла је тада код кумова Милошевића, сместили се после у кућу у близини:

„Слободан се искрао из куће у којој су живели, отишао је родној кући да доведе керића Лесија, штене које је остало код њихове куће из које су морали да избегну… Слободан је био јако везан за кућу, претходних дана, отац Илија водио га је на брдо изнад наших кућа да преко ровова гледају њихов остављени дом… Тог дана кад је отишао, Слободан је прошао барикаде и нашу и муслиманску, и, они тамо знају шта је даље било…“,  стара је прича из Каменице.

Памте у селу и дан данас, Слободанову мајку, мученицу, те ноћи и наредних дана, пазили су је и чували да не крене за сином, кукала је из гласа – „пустите и мене да идем, па нек раде од мене шта хоће“… Отац Илија данима излазио на брдо, звао комшије муслимане, кукао, кумио, молио да му врате дете.

„Деса је сваки дан овуда пролазила, ишла на гроб сину… Уђе у кућу, ћути и плаче, а шта друго да прича… Виђала сам и Илију, црног ко угарак. Прецркоше за дететом“,  причала ми је 2016. године комшиница Рајка Савић.

Споменик Слободану Стојановићу постављен је 28.септембра 2017. године у порти цркве Светог архиђакона и првомученика Стефана на Млађевцу код Зворника.

Спомеником доминира Распеће Христово као симбол страдања и мука кроз која су прошла сва пострадала деца. Главни иницијатор постављања овог споменика био је Слободан Ј. Тијанић, протојереј у Фридеришхафену, у Немачкој.

У подножју споменика стоји натпис: „Дјечаку великомученику Слободану Стојановићу (18.10.1980 – 27.07.1992+) и свој пострадалој православној дјеци Подриња“ на задњој страни споменика стоји: „Поколења дјела суде“…

РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: