Godišnjica početka bitke za Košare – Dimčevski: KiM i dan danas okupirana teritorija

Prolazi 24 godine od jednog Velikog petka i krvavog Vaskrsa na jugoslovensko-albanskoj granici.

Od Velikog petka izjutra pa do Vaskrsa, na nadmorskoj visini od preko 1.000 metara, odvijaće se epski prizori, kada je srpska vojska za jedinog saveznika na Prokletijama imala samo Boga.

Pamtimo i ne zaboravimo da su tokom bitke na Košarama pripadnici vojske SR Jugoslavije 67 dana branili državnu granicu i sprečavali kopnenu invaziju terorističke UČK iz Albanije na teritoriju Srbije i svi do jednog su znali da nema nazad, iza je bila Srbija, i bili spremni da polože svoj život za dobro bližnjih svojih i Svetu srpsku zemlju Metohiju i Kosovo.

Sećanja na te dane ne blede. Vojnici sa Košara poneli su se isto kao šest vekova ranije srpski knez Lazar i njegovi vitezovi na istom tomsrpskom  Kosovu i Metohiji.

„Od početka kopnene agresije koja se desila 9. aprila 1999. godine u rejonu karaule Košare glavnim snagama, a pomoćnim snagama na rejonu karaule Morina prošlo je 24 godine. Iako je mnogo godina prošlo, ta bitka i dan danas nije završena, ni za mene kao ni za moje saborce.“ kaže za portal IN4S penzionisani potpukovnik Vojske Jugoslavije i zamenik komandanta 53. graničnog bataljona tokom bitke na Košarama, Dragutin Dimčevski.

„Ta bitka je krenula mnogo ranije, 1998. godine, pa 1999., a traje i dan danas. Danas se borimo da ta bitka bude u udžbenicima, kao što smo uspeli da bude u udžbenicima za osmi razred. Borimo se da bude snimnjen i film o bitki na Košarama, da mogu preživeli borci da se pronađu u tom filmu, a ne da čekamo 100 godina da bi se snimio film.“ kaže Dimčevski.

U ranim jutarnjim satima, između pet i šest časova, po položajima odbrane u rejonu karaule Košare dejstvovali su avijacija NATO-a i artiljerija iz Albanije.

„Bitka je počela kopnenim snagama iz pravca Republike Albanije na rejonu karaule Košare. Na tom rejonu, u momentu napada, bilo je oko 123 vojnika i sedam starešina. Često se govori o tome da nas je bilo malo. Po mojim procenama, nije bilo malo. Po mirnodopskoj formaciji , kada još nije bilo objavljeno ratno stanje, imali smo 40 vojnika graničara i dvojicu starešina (oficir, komandir i zamenik), međutim, kako se situacija 1998. godine pogoršavala, komanda je preduzela niz mera, a jedna od mera je bila i povećanje brojnog stanja od 100 do 200 posto na karaulama, tako da smo mi bili spremni.

Nas taj napad nije iznenadio, jer je, kao što je poznato, 24. marta počela agresija na SRJ. Od 24. marta pa sve do 9. aprila nijedna naša karaula u odseku odgovornosti 53. graničnog bataljona koji iznosi 69,9 kilometara nije napadnuta ili bombardovana od strane NATO agresora. Ipak, devetog aprila kad je krenuo taj napad, onda su sve karaule bezbroj puta bombardovane i uništene. To je bilo 9 stalnoposednutih i 4 letnje, od 13 karaula. Od tih karaula ostale su samo zidine.“ naglašava Dimčevski.

„Svakodnevno sam, pre napada, obilazio sve moje vojnike, borce, mladiće, po karaulama, sagledavao stanje, vršio procenu na licu mesta, ukazivao… Tako da su naši vojnici i starešine bili u potpunosti pripremljeni i nisu bili iznenađeni napadom.
Podizali smo, prisustvom starešina, moral vojnicima. Moral je jedan od glavnih elemenata u borbi. Moral i obuka. Ukoliko si obučen, a borbeni moral je nizak, onda džaba ti obuka. Ja uvek borbeni moral stavljam na prvo mesto.

Vojnici su napad dočekali neiznenađeno, dakle sačekali su neprijatelja, iako je napadalo negde od 1000 do 1500 (kako sam ja tada procenio) međutim bilo je i više terorista, plaćenika, dobrovoljaca sa teritorije Albanije, takođe podržani artiljerijom Albanije i podrškom iz vazduha NATO agresora.

Kopnena agresija počela je u ranim jutarnjim časovima, a ja sam odmah (pošto sam bio na komandnom mestu u Đakovici) krenuo na samu karaulu gde su se vodile borbe od ranog jutra, stigao sam negde oko 20 do 7, pa sam, kao najstariji po činu i položaju preuzeo sam komandu nad jedinicama koje su moje, one koje su mi pridodate i jedinici koja će doći.“ Dalje, dodaje Dimčevski i nastavlja:

„Kada sam otišao gore, nisam ni znao šta me očekuje, nisam znao da je takav napad. Bio sam sa svojim vojnicima, na prvoj liniji odbrane, u rovovima. Mnogo znači ako je starešina tu sa višim činom, sa iskustvom, znanjem..

Kada su vojnici videli da sam sa njima, da je starešina došao da bude sa njima u rovu, da ih podržava i stručno i moralno, vojnici su dobili veću snagu i podigli borbeni moral.“ govori Dimčevski.

Cilj napada UČK, potpomognute NATO, Vojskom Albanije i stranim plaćenicima, bio je kopneni ulaz preko karaule Košare i presecanje komunikacije između jedinica Vojske Jugoslavije u Đakovici i Prizrenu, i potpuno preuzimanje komunikacija između Kosova i Metohije.

Napadi na verske praznike

Posebnu težinu ima i to što nas, kroz vekove, neprijatelj najčešće napada u praznične dane.

„Najčešće su nas napadali na verske praznike, to se dešavalo i 1998. godine, koja je za nas bila uglavnom ratna godina, jer je bilo dosta graničnih incidenata, o kakvim je trebao da raspravlja, po mom mišljenju i SB UN i da se osudi i Albanija koja je u tom momentu otvoreno podržavala, jer je ona još 1998. svoju terirotiju apsolutno prepustila šiptarsko-terorističkim snagama koji su osim sa KiM, dolazili i iz zapadnih zemalja, koji su ih obučavali, a nisu osuđeni za to, iako su trebali da budu.

Dimčevski se, na trenutak, priseća i trenutaka koji su kasnije bili zanimljivi za prepričavanje. Naročita na događajima u kojima se, i dan danas, susreću, kako bi se prisećali dana sa karaule i odbrane otadžbine.

„Sećam se, u Požegi smo imali sastanak, i jedan bivši vojnik mi kaže -Gospodine, gledamo Vi stojite pored nas i vičete zašto se niste ukopali, a Vi stojite uspravno. Pa mi mislimo ili ste hrabri ili ste ludi, a ne smemo ništa da vam kažemo.“ kroz smeh govori Dimčevski.

Najteži trenuci

„Najteži trenuci su mi bili tih prvih tri dana, 9.10. i 11. aprila, kada je bilo biti ili ne biti. Da nismo uspeli da zadržimo tu borbenu liniju i da nisam otišao gore, Košare mi danas ne bi imali uošte. Veliki je bio doprinos koji je dala moja jedinica, moj 53. granični bataljon.

Teški su bili dani kada smo imali gubitke, kada tvoji borci, ti mladići, koji još nisu ni zasnovali porodicu, daju svoj život, ostaju na granici da čuvaju večno tu našu otadžbinu.“ kaže naš sagovornik.

Povlačenje

„Trenutak povlačenja za mene je bio veoma težak i neprijatan. 78 dana od početka NATO agresije, a 67 od početka kopnene agresije na Košarama, uspeli smo da odolevamo i zaustavimo neprijatelja na granici, da mu nanesemo gubitke i da ne dozvolimo prodor u dubinu. Taj osećaj je vrlo neprijatan, ti si se već uživeo u situaciju, iako sam ja imao iskustvo i od ranije, bio sam i u Hrvatskoj 1991., 1992. Za vojnike je bila radost što idu svojim kućama, ali i teskoba jer su se borili, dali doprinos, sačuvali svoju otadžbinu, i odjednom tu otadžbinu prepuštamo, ne kao pobeđena strana, nego na osnovu političkog sporazuma prepuštamo teritoriju okupatoru.

Jer, sada je naše Kosovo okupirano. Mi možemo da pričamo šta hoćemo, ali za mene to je okupacija.“ naglašava Dimčevski.

„Ne zaboravimo ono što se dešavalo, da nam se ne bi ponovilo. Budimo istrajni u iznošenju istine, ne samo o borbama na Košarama, Paštriku, nego na teritoriji celog Kosmeta i unutrašnjosti SRJ.“ zaključuje Dimčevski.

Posle Kumanovskog sporazuma povukli su se graničari, a 53. granični bataljon je ugašen 2000. godine. Potpukovnik Dimčevski je pre tri godine odlikovan Orednom belog orla sa mačevima drugog stepena.