• Издвојено

Годишњица бомбардовања РТС-а: Хладнокрвни злочин у мозаику сјећања

1 min read

5 година ‎ ИН4С

Сваког прољећа, већ двије деценије, може се констатовати да ни за корак нисмо ближи правој истини о бомбардовању зграде РТС-а у Абередаревој

Фото / nspm

Сваког пролећа, већ две деценије, може се констатовати да ни за корак нисмо ближи правој истини о бомбардовању зграде РТС-а у Абередаревој. Шок је потиснут. Неверица је превазиђена. Бол је мало блажи. Правда ни после 21 годинe није задовољена. Истина није откривена.

У годинама које су уследиле, 23. април именујемо различито: најтужнијим, најгорим, најтрагичнијим даном у историји медијске куће сада старе безмало један век.

Није најбитније како називамо догађај, али јесте важно да имамо јединствен став према нападу те априлске ноћи у два сата и шест минута, у центру Београда, тик иза Цркве Светог Марка и мале Руске цркве. Знамо да се тада у једној европској престоници догодио бруталан злочин управљен према човеку и медијској организацији у којој је свој посао обављало на стотине људи дању и ноћу.

Тај тренутак, тај секунд, и данас различито карактеришемо. Понекад је „само“ смрт, или погибија, понекад и жртвовање. Није лако изговорити реч – убиство, а при том две деценије знати да за убиство нико није одговарао.

Тај 23. април није био и никада неће бити дан за мржњу. Можда дан опомене, за новинаре пре свих. За породице погинулих тај дан остаје заувек дан неизрецивог бола.

Сећање је увек у садашњости, тако функционише људска меморија. Радио-телевизија Србије – брижљиво чува овај догађај од заборава. Прикладним протоколним радњама око споменика „Зашто?“ и испред кенотафа у Ташмајданском парку, упорним одржавањем манифестације „Играјмо за 16“ широм Србије, подршком и реализацијом емисија, изложбама, по неком књигом, филмовима… желимо да верујемо да смо душе наших колега на неки начин „мало умирили“.

Извинио се амерички колега…

У документарном филму „Хроника најављене смрти“, и после две деценије од догађаја, обелодањени су неки нови подаци…

Држава Србија, посредством ресорног министарства, прошле године најавила је помоћ РТС-у у реконструкцији рушевине у Абердаревој и изградњу Спомен-собе на том месту.

Лепа и правилна реч, одговорно дело и проверена информација, одмереност у односу према том злочиначком чину, радост коју ширимо међу људима током бројних спортских догађаја поводом Меморијала РТС „Играјмо за шеснаест“ и непрестано питање „Зашто?“ једина су моћ коју имамо.

За чланове породица убијених, ни ово пролеће, чак ни у новим околностима, није много другачије. Јер, овог пута су у својој тузи можда усамљенији. Данас ће у име породица убијених радника, и свих нас који смо желели да и ове године упалимо свећу испред споменика, „Зашто?“ то учинити један од нас – Мирослав Медић, брат покојног Синише Медић.

У нашим сећањима живе:

ЈЕЛИЦА МУНИТЛАК, шминкер, 28 год.
КСЕНИЈА БАНКОВИЋ, видео миксер, 28 год.
ДАРКО СТОИМЕНОВСКИ, техничар размене, 26 год.
НЕБОЈША СТОЈАНОВИЋ, техничар мастера, 27 год.
ДРАГОРАД ДРАГОЈЕВИЋ, радник обезбеђења, 27 год.
ДРАГАН ТАСИЋ, електротехничар, 31 год.
АЛЕКСАНДАР ДЕЛЕТИЋ, камерман, 31 год.
СЛАВИША СТЕВАНОВИЋ, реализатор, 32 год.
СИНИША МЕДИЋ, дизајнер програма, 33 год.
ИВАН СТУКАЛО, реализатор, 34 год.
ДЕЈАН МАРКОВИЋ, радник обезбеђења, 40 год.
МИЛАН ЈОКСИМОВИЋ, радник обезбеђења, 47 год.
БРАНИСЛАВ ЈОВАНОВИЋ, техничар мастера, 50 год.
СЛОБОДАН ЈОНТИЋ, монтер, 54 год.
МИЛОВАН ЈАНКОВИЋ, прецизни механичар, 59 год.
ТОМИСЛАВ МИТРОВИЋ, режисер програма, 61 год.

Нека им је вечна слава!

Опростићемо ако будемо могли.
Заборавити само ако нас више не буде било.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: