Глумац Вук Јовановић: Министарство културе Црне Горе функционише по принципу „иди ми, дођи ми“

Са одласком Живка Николић, кинематографија Црне Горе одлази у заборав и дуго сјећање. Док се на свјетској сцени трага за новим правцима ми смо свједоци, а и саучесници, овог модерног феудалистичког таласа промискуитетне умјетности, казао је Вук Јовановић, глумац и симпатизер СНП Црне Горе.

„Било је много покушаја и исто толико промашаја да се легендарни Николић копира, али са толиком количином компромиса, додворавања, пропагирања и поцртавања у драматуршком смислу да је истина, која је била суштинска нит овог редитеља, писца и сликара, вјешто заобиђена, док су у први план испливали кадрови задњица, партијских глумаца, бетонских палата и набубрелих комплекса. Срамота ме је до које мјере су самопрозване колеге Живка Николића, спремне да понизе умјетност зарад удобнијих столица по кафићима Будве и незаобилазног Београда, истакао је Јовановић.

Позоришна култура је, додаје он, доживјела још тужнију судбину, малтене не постоји, а тамо гдје постоји боље да је нема.

„Када сам уписао Факултет драмских уметности у Београду, у чијем називу стоји драма, дакле позориште, осјећао сам се као сироче по том питању. На тој глумачкој класи генерација 2008/09, географски смо били измјешани, Ваљево, Крагујевац, Прокупље, Нови Сад, Београд, једино сам ја био из Црне Горе и једино мој град није имао позориште у јануару мјесецу. Док су они дискутовали о представама које су одгледали или на којима су учествовали, ја сам био приморан, не својом вољом, да се црвеним и гледам у плафон. Нисам имао живаца да својим колегама објашњавам да је мој град постао бетонски кавез, циркус у коме се умјесто чувеног „Зета филма“ налази коцкарница, умјесто позоришне сцене подижу дискотеке, отворени амфитеатар на Светом Стефану продаје страним инвеститорима и на његово мјесто долазе ресторани и кафићи за иће и пиће, појашњава овај млади глумац.