Пише: Зоран Чворовић
Напад Пашињана на Јерменску цркву има обрисе јасног и осмишљеног плана. Тачније, ради се о политички мотивисаном покушају потпуног потчињавања Цркве и слабљења њеног утицаја кроз дискредитацију клира
Случај Јерменије
Анализа актуелног удара прозападног Пашињановог режима на Јерменску Апостолску Цркву, може бити врло корисна за разумевање бројних искушења са којима се данас суочавају поједини помесне православне Цркве. Пошто се ова анализа бави пре свега геполитичком страном црквених проблема, догматске разлике између Православне цркве и монофизитских цркава, којима припада и Јерменска црква, не спадају у тему овог рада.
Крајње дрски и за локлне прилике потпуно неуобичајени напади премијера Јерменије Никола Пашињана на Јерменску Апостолску Цркву и њеног поглавара – католикоса свих Јермена – Гарегина II, започели су крајем маја ове године.
Фејсбук оптужница
Током заседања јерменске владе, 29. маја, које је притом директно преношено на неколико телевизијских канала, Пашињан је рекао како јерменски храмови личе на шупе (употребио је чак руску реч „чулан“) у којима се складиште непотребне ствари, између осталог и смеће (овде, овде, овде). „Парохијани траже духовну храну, али виде некакав лом. Свуда џакови са цементом, делови старе зарђале арматуре, стари бетонски блокови, туђа одећа, обућа, чак и кревети“. Ово је, по схватању актуелног јерменског премијера, право светогрђе, које говори о томе да су свештеници, ни мање ни више, него „атеисти“.
После првог испада, Пашињан је врло брзо наставио са новим и још тежим увредама, овог пута на рачун католикоса Гарегина II, али и епископата и свештенства Јерменске цркве у целини. Радило се заправо о низу објава на Фејсбуку, не само Пашињана, него и његове супруге из грађанског брака Ане Акопјан, којима је циљано саблажњена јавност, у земљи у којој 92,5 одсто становника припада Јерменској цркви.
Притом је премијер не само игнорисао високо поштовање које Јерменска црква традиционално ужива међу Јерменима у земљи и дијаспори, него и одредбу важећег Устава која „признаје искључиву мисију Јерменској Апостолској Светој Цркви, као националној установи, у духовном животу јерменског народа, у развитку његове националне културе и очувању националног идентитета“.
Пашињан је без икаквих доказа, и језиком који је на граници вулгарности, оптужио католикоса Гарегина II да је нарушио завет безбрачности и да има дете. Затражио је да се та ствар истражи, па „ако је то стварно тако, он не може бити католикос“. Пашињан је тада рекао да је „ово питање духовне и државне безбедности“ (овде, овде). Није премијер оптужио само католикоса за кршење завета безбрачности, него и друге епископе Јерменске цркве инсинуацијом у форми питања – колико јерменских епископа, који су дали Богу завет безбрачности, заиста има децу?
Док је у првој објави на Фејсбуку оптужио католикос за нарушавање завета безбрачности, али остављајући макар и делимично могућност да католикос на суђењу докаже супротно, у објави од деветог јуна Пашињан је католикосу упутио прави ултиматум. Као прво, први пут га је поглавара Цркве назвао световним именом – Ктрич Нерсисјан, чиме је заправо поручио да га и без било каквих доказа и суђења већ сматра канонски недостојним службе католикоса. Следствено томе, позвао га је да одмах напусти патријарашки престо.
Притом је поновио оптужбу, да је „Гарегин IIнарушио завет безбрачности, који је добровољно узео на себе, и уз то има дете“. И најзад, запретио је католикосу да ако покуша да оповргне „ове чињенице“, да ће их лично „доказати у одговарајућој форми“. Као да се ради о већ пресуђеној ствари, Пашињан је на крају ове објаве ултимативно закључио: „Значи по црквеним канонима Гарегин II не може бити епископ, архиепископ, није могао бити изабран и не може остати католикос“
Пашињанова супруга је црквене јерархе назвала „главним педофилима у држави“ и „главним духовним мафијашима земље“ и у прилог овакве тешке оптужбе није изнела ниједан доказ (овде). На епископат Јерменске цркве обрушио се тих дана и секретар владајуће партије, Артур Овањисјан, поручивши да ће ускоро бити објављени компромитујући подаци о појединим епископима и да ће „обавезно бити скинуте маске са свих богохулника“.
Нови начин избора католикоса
Пашињан је отишао и корак даље од личних клевета на рачун поглавара Јерменске цркве, изјавивши да би требало изменити начин поступак избора поглавара Цркве, и то тако што би што би држава добила одлучујући глас у избору католикоса, а уз то би кандидати за католикоса морали претходно да прођу одговарајућу проверу морално-канонске подобности.
Пашињанова супруга је црквене јерархе назвала „главним педофилима у држави“ и „главним духовним мафијашима земље“
Да се не ради ни о каквој Пашињановој случајној и импулсивној реакцији, него да иза таквих континуираних јавних клевета стоји цео један план стављања Јерменске цркве под контролу актуелног режима, види се из тога што Пашињан предлаже оснивање посебног десеточланог тела за избор поглавара Јерменске цркве. Његови чланови не би били епископи, већ верници ове Цркве, који по речима Пашињана „верују у нашег живог Господа Исуса Христа“, инсинуирајући тиме да епископи не верују у Христа, па макар ти верници били и они који су само једном прочитали Библију или који су се у последњих пет година само једном придржавали правила Великог поста.
А што се избора конкретних личности тог изборног тела тиче, Пашињан је поручио да ће „одговорност за избор првих десет чланова“ преузети он лично. Према писању појединих медија, Пашињан изгледа већ има у виду ко би могао да на месту католикоса замени Гарегина II. Реч је наводно о епископу Аракелу (Карамјану), чији је син донедавно био шеф Истражног комитета Јерменије и који је изгледа главни достављач компромитујућег материјала о појединим архијерејима Јерменске цркве.
Патријаршију треба очистити
И док католикоса и епископат Јерменске цркве јавно дискредитује, дотле о себи Пашињан говори као о „верном чеду“ Цркве, који се брине, ни мање ни више, „о њеној светости и канонској чистоти“. Стога је позвао „верна чеда свете Јерменске Апостолске Цркве да се окупе око позива да се патријаршија очисти, да би с хришћанском љубављу изабрали истинског служитеља Божијег, католикоса свих Јермена“. Једном речју, Пашињан покушава да себе у јавности представи као неког ко није против Јерменске цркве, већ је против одређених појава у њој, као и против појединих њених архијереја.
Пашињанови напади на Цркву и католикоса изазвали су одмах почетком јуна вишедневне протесте пред зградом јерменске владе. Главне пароле ових протесте јасно говоре око чега су се њихови учесници окупили – „Никол је прешао црвену линију“ и „Заштитимо светиње“.
Према писању прозападне „Нове газете Европа“ (овде), Пашињану су ови догађаји показали да постоји реална опасност да на фону његових најновијих сукоба са католикосом поново оживи опозициони покрет окупљен око архиепископа Баграта Галстањана (он се из национално-патриотских прошле године добровољно и привремено одрекао архијерејске службе), који је прошле године успео да покрене за јерменске прилике изузетно масовне протесте (од 60 000 до 100 000 учесника) и да се наметне као најозбиљнији конкурент актуелном јерменском премијеру (овде, овде).
Јерменска црква је на нападе премијера одговорила суздржано, одбијајући да се спусти на ниво његове вербалне комуникације, али је истовремено дала јасну правну и политичку оцену таквих његових поступака. Према саопштењу Врховног духовног савета Јерменске цркве од другог јуна ове године (овде), Пашињан је нападима на католикоса, који су непримерени за једног високог државног званичника, изашао из круга својих надлежности и нарушио уставни принцип одвојености цркве од државе.
Истовремено се позивају „надлежни органи да прекину такву противзакониту и кратковиду политику премијера“. Архијереји Јерменске цркве су у истом саопштењу навели, да је Пашињаново политички мотивисано непријатељство према Цркви, „покушај да се умањи ауторитет Јерменске цркве и њених свештенослужитеља“, да се „угуши глас Цркве“ и „ослаби њен утицај у друштву“. Даље се наводи, да су Пашињаново непријатељство према Цркви, као и политички процеси које је он иницирао, „усмерени против националних вредности и Цркве“, те да „доводе до раскола у друштву, подривају духовно јединство, слабе дух нације и оданост отаџбини“.
Једна адвокатска иницијатива назвала је Пашињанове нападе на Цркву „државним превратом“, а поједини професори Јерменског државног универзитета из Јеревана предлагали су да се због нарушавања начела одвојености цркве од државе поднесе иницијатива Уставном суду Јерменије, али и Суду за људска права у Стразбуру.
Једна опозициона партија поднела је кривичну пријаву против Пашињана Врховном тужилаштву Јерменије. Председник Адвокатске коморе Јерменије, Ара Зограбјан, поднео је пријаву Комисији за спречавање корупције против Пашињана, због тога што је у нападима на католикоса нарушио одредабе Закона о државним чиновницима којима се уређује кодекс понашања државних службеника у јавној комуникацији.
Дугорочна стратегија
Пошто је Комисија за спречавање корупције утврдила да је Пашињан у својим објавама против католикоса на друштвеним мрежама два пута нарушио законска правила о понашању државних службеника, он се 17. августа јавно извинио за употребу таквих израза на рачун католикоса, а нарочито за реч „домпел“, која у јерменском језику значи ударати, али и имати полни однос (овде). Након тога се чинило да је Пашињан у односу према Јерменској цркви и њеном католикосу ипак одлучио да ретерира.
Међутим, затишије између Пашињана и врха Јерменске цркве трајало је свега десетак дана, јер је јерменски премијер 28. августа поручио да се његова позиција према Јерменској апостолској цркви „није изменила и не може се изменити ни под каквим условима“ и да „Ктич Нерсисјан (световно име католикоса Гарегина II) мора да напусти свој положај“
Ова изјава је потврдила, не само да се тешко може променити ћуд бившег таблоидног новинара, који је пре уласка у политику био познат по бројним скандалима и непрофесионалном новинарству, због чега је неколико пута кривчно кажњаван, већ и да Пашињан има дугорочан и врло прецизан план према Јерменској цркви и њеном садашњем поглавару. У најкраћем он је изражен у следећим његовим речима: „Ми смо вратили државу народу (тзв. Плишана револуција 2018, прим. аут). Сада смо дужни да вратимо цркву народу“.
Наиме, чак и Пашињановој прозападној политици наклоњени Би-Би-Си истиче да је његов конфликт са Јерменском црквом почео одавно, те да се у њему уочавају јасни обриси једног политичког плана (овде). Још као перјаница јерменске „жуте“ штампе, Пашињан је неретко нападао архијереје Јерменске цркве на челу са католикосом Гарегином II. Такви његови, по правилу „прљави“ напади на поглавара Јерменске цркве, уклопили су се у ширу кампању критике и јавне дискредитације Гарегина II, коју је још пре петнаест година покренула јерменска дијаспора, као и поједини архијереји у дијаспори.
А садашњи католикос је свих тих година нападан, пре свега, због наводног аутократског понашање и политике централизације црквене управе, пошто је патријаршија епархијама у дијаспори издала нове, једнообразне уставе, а уз то је до данас казнила на десетине свештеника и монаха који су се томе на различите начине супротставили. С тим у вези, поједине црквене општине су ушле у директну конфронтацију са патријаршијом у Јеревану (нпр. у Ижевску у Русији), док су неке отишле чак и у раскол (нпр. у Ници и Женеви).
Црква и „обојена“ револуција
Унутарцрквени сукоби добили су у време тзв. Плишане револуције 2018. године (овде) додатну политичку димензију, а лидер јерменске „обојене“ револуције Никол Пашињан нову улогу. Наиме, „револуционарни“ покрет је врло брзо добио и своју црквену компоненту. Упоредо са захтевом за оставком новоизабраног премијера Сержа Саргасјана, једна мања група свештеника и монаха, на челу са свештеномонахом Корјуном (Аракељаном) затражила је оставку „католикоса-аутократе“ и једног броја њему блиских епископа, те избор новог црквеног поглавара (овде).
Да су планови ове групе клирика уклопљени у ширу „револуционарну“ агенду видело се из назива који је она понела – Нова Јерменија-нови патријарх. Сам свештеномонах Корјун био је у том моменту игуман једног од најугледнијих престоничких манастира, притом познат у јавности као поборник повратка типику древног монаштва Сирије и Египта.
Он је током тзв. Плишане револуције говорио како католикос Гарегин II нема веру какву имају обични верници, те да је дошао моменат да се „наша цркву ослободи“ и да се у њој „појави патријарх без греха, који се моли и воли своју паству“. Корјун је након свега кажњен од Цркве, али је и после тога наставио да у дијспори поткопава јединство Цркве и руши ауторитет садашњег католикоса.
Конфликт „револуционара“ са Црквом започет у пролеће 2018. године, настављен је са истом жестином и после победе „револуционара“ и Пашињановог избора за премијера Јерменије. Ипак, конфронтација између државних власти и Цркве појачала се тек након пораза у Другом карабашком рату 2020. године, а достигла је врхунац после ратног пораза из 2023. године, када је Азербејџан успоставио пуну контролу над целокупном територијом Нагорно-Карабах, уз потпуно етничко чишћење Јермена са ове њихове древне земље (овде, овде, овде).
Црква је за губитак Нагорно-Карабаха директно окривла Пашињана и његову антинационалну капитулантску политику. Док је Пашињан тежио да са Азербејџаном што пре закључи мировни уговор, којим ће се Јерменија одрећи, не само територијалних претензија према Нагорно-Карабаху, него и права да тражи повратак јерменског становништва у ову провинцију, као и права Јерменске цркве да јој се врате у посед храмови и омогући несметано богослужење у њима, дотле је Црква непрестано говорила о „окупацији“ Нагорно-Карабаха и геноциду над аутохтоним јерменским народом.
С тим у вези занимљиво је да је Пашињан са клеветама на рачун католикоса Гарегина II започео дан после католикосовог излагања конференцији Светског савета цркава у Берну, у којем је поручио да је „Азербејџан уз војну подршку Турске извршио злочине“, као и да је „Азербејџан окупирао значајне пограничне територије Јерменије, које имају стратешки значај“. Оваква порука поглавара Јерменске цркве међународној јавности у потпуној је у опреци са помирљивом и потпуно протурском политиком Никола Пашињана.
Реална и историјска Јерменија
Такав став Цркве учинио је да она и њен поглавар постану стожер окупљања бројних противника Пашињановог режима и на неки начин постану својеврсна замена за фрагментирану и међусобно посвађану опозицију. Док према најновијим истраживањима јавног мњења Пашињана и његову партију подржава тек негде око 11 одсто грађана Јерменије, дотле архијерејима Цркве верује око 62 посто становника ове земље.
Притом, карабашки кланови, из којих потичу ранији председници Јерменије, који су најжешћи политички противници Пашињана, имају врло блиске везе са врхом Цркве (овде). Стога би кандидат опозиције на изборима кога би јавно подржала Јерменска црква свакако у садашњим условима био озбиљан противкандидат Пашињану. То је свакако један од разлога због ког Пашињан прогони садашњи црквени врх и против њега већ две године примењује невиђене репресивне мере, на које ћути Савет Европе, чији је члан Јерменија, иако се њима озбиљно крше права из чл. девет Европске конвенције о људским правима.
Црква је за губитак Нагорно-Карабаха директно окривла Пашињана и његову антинационалну капитулантску политику
Ипак, кључни разлози Пашињанових напада на поглавара Јерменске цркве и њему блиске архијереје, много су дубљи и национално далеко опаснији. Наиме, у подробној Би-Би-Сијевој анализи суштине сукоба између Пашињана и католикоса Гарегина II, тај сукоб се оцењује као судар „реалне Јерменије“ против „историјске Јерменије“ .
Управо на тај начин конфронтацију између првог човека извршне власти и првог човека Цркве описује јерменски политиколог Александар Искандарјан. Пашињанова идеологија „реалне Јерменије“ изражава се кроз пароле „ту је држава – ту је хлеб“, „овде је отаџбина – овде живи“. Пашињан, по речима Искандарјана, говори да је „добар грађанин онај који ради, који зарађује паре и плаћа порезе“. „У тој конструкцији основа је конзумеристичка“, додаје овај јерменски политиколог, па закључује: „и она противречи самој идеји коју представља Јерменска апостолска црква“.
Пашињанова „реална Јерменија“ је пре свега замишљена да буде, по речима Искандарјана, „противтежа историјској Јерменији, јер се сећање на њу доживљава као претензија према Азербејџану и Турској“. А кључни циљ Пашињанове проевропске политике јесте „нормализација односа са обе ове државе“ и у том у циљу он хоће да „грађани гледају у будућност“, па им стога „предлаже да из колективне свести искључе сећање на Карабах и западне јерменске земље“.
Зато јерменска влада не реагује на узурпацију јерменских храмова у Карабаху, као и на покушај азербејџанске владе да обнови древну Кавкаско-албанску цркву и тиме трајно извуче Карабах из јурисдикције Јерменске цркве. Излазећи потпуно у сусрет захтевима Анкаре и Бакуа, да Јерменија из Устава уклони све, из угла неосманске и пантурске политике, спорне одредбе, Пашињан и његова влада су већ јавности предложили измену актуелног грба и химне Јерменије.
Наиме, предлаже се да се на државном грбу јерменска света планина Арарат, која се налази у данашњој Турској, замени највишим врхом у данашњој Јерменији Аргацом (овде). Предлаже се и одговарајућа измена школских програма, а нарочито се указује на потребну престанка инсистирања на сећање на геноцид који је Османска империја извршила над Јерменима.
Уместо најоштрије осуде Пашињана за очигледну издају националних интереса, власти оптужују црквени врх, не само за корупцију, већ и за блиске везе са Руском Православном Црквом и руском државом. А та оптужба у контексту Пашињанове проевропске оријентације, значи да је ова древна чуварка јерменског националног идентитета (од четвртог века) постала заправо „агент страног интереса“, који ради против сопствене националне државе. Таква ђаволска инверзија, у којој се издајник представља као патриота, а патриоте као издајници, могућа је само у орвелијанској стварности западних колонија.
Када је аутор овај текст већ привео крају појавила се информација да ће Пашињан до средине октобра покушати да насилно свргне католикоса Гарегина II и да је за то већ припремљен одговарајући број „активиста“ који би провалили у резиденцију католикоса (овде).
Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
