• Издвојено
• Колумне

Глад

1 min read

7 година ‎ Никола Маловић

Без искуства с постом није знала како да глад ампутира притиском невидљивог дугмета у глави.

Узгајалиште шкољки (Фото: Н. М.)

Несносна се глад о разум држи само концем вјере. Пазимо…

Креативни директор Српског књижевног друштва позвао ме те године да будем један од учесника међународне књижевне колоније у Чортановцима. Након гостољубивог пријема у Француској 7 отиснули смо се из Београда до Виле Станковић надомак Новог Сада, али смо потом сатима чекали пред капијом тог својеврсног замка на Златном брегу понад Дунава.

На свим језицима питали смо се између себе гдје ли је, мајци, та персона која је код Извршног већа АП Војводине задужила кључеве здања што га је подигао љекар и намјесник малољетног краља Петра II Карађорђевића?!

И док су пред замандаљеном капијом дворца од бачшанске опеке опасно стале да се пуне бешике, једна је пјесникиња почела да вилени.

У почетку једва у фокусу дилеме да ли ћемо уопште ући у здање гдје су политичари заправо били примарни гости, пјесникиња је пред капијом узела да мрачи мимичне мишиће: Ја више ово не могу да издржим! ако нешто не поједем напросто ћу обневидети!, полудети!, какав је ово начин?, знају ли они, бре, ко смо ми?, зовите Београд!, зовите Нови Сад!, да нам доставе храну, макар и пред капијом, морам нешто да поједем, ово је нечувено…!

Гледао сам пјесникињу, свјестан да први пут у животу видим неког ко не може да контролише глад, иако је, на очи организатора у Француској 7, поетеса с београдском а не сомалијском резиденцијом, чалабрцнула. Није да није.

Али сам о овоме хтио након увода пуног сликовитих небитности: све је више људи којима је глад дебото непозната. Многи би на прву лопту рекли како је добро да смо након вјекова глади коначно дочекали да нам супермаркети у висини очију нуде јефтине јестивости. Живјели бисмо у Еледораду пак да све те јефтине јестивости нису зачињени дрек предвиђен да га једе онај ко је са све фамилијом предвиђен за одстрел. Без све шале, они који на геополитичком брду ак и мало стоје виде обичне људе, simplices – рекао би Умберто Еко – као скакавце који прождиру храну што припада одабранима. Планета је пренасељена: укусним а здравим месом смију ли да се хране, па… отписани?

За разлику од протестантске логике по којој човјек мора да стекне ипак да би вриједио, православна логика не мари за имање онога ко вриједи. У преводу, не мора човјек да буде богат да би био велик. Да патријарх Павле није био велик, био би богат, и возио би се аудијем, као данашњи владике, а није, него је сам себи шио мантију и превозио се трамвајем.

Под бомбама НАТО пакта, почео сам да у Београду први пут постим, и први пут сам се у животу причестио на Васкрс 1999. Пред замандаљеном капијом у Чортановцима, иако није био пост, имао сам већ осмогодишње искуство с глађу. Тим ми је прије, ако осталим Србима, Шпанцима, Французима, Јапанцима и инима из колоније није – било знаковито а не чудно понашање српске пјесникиње која је три сата иза задњег залогаја умирала од глади. Без искуства с постом није знала како да глад ампутира притиском невидљивог дугмета у глави.

Западни човјек нема искуства с глађу, па тако гледамо америчке црнце од 250 кила и српске пјесникиње које би и без велике невоље дале ону ствар за сендвич с мортаделом. Гладан је човјек раздражљив, нервозан, без концентрације, све анималнији што вријеме од посљедњег уноса хране пролази. Глад је и данас иза ћошка, на истом мјесту на коме је била и током историје. Без дугмета поста у глави, затетуран би се човјек од глади на наше очи претворио у звијер, а ако и таква глад потраје, претворио би се у канибала.

Преиспитајмо зато своје појединачне глади. На Васкрс сваки монах поједе фарбано јаје, а месо никад. Ми већином нисмо монаси па уз фарбано јаје поједемо охохо, и нека, али ипак ваља имати на уму да нас више вердуре, тј. зелениша, а мање меса и прерађевина може дуже обдржати у групи која може дати сјемена.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: