German Sadulajev: Religijsko pitanje u evroazijstvu

Naše novo, socijalističko evroazijstvo, koje i stvaramo i zagovaramo u realnom vremenu, zasnovano je na delima klasika evroazijstva, kao što su Petar Savicki, Nikolaj Trubeckoj, Georgij Florovski i drugi. Stoga smo 2022. godine ponovo objavili tri glavne zbirke Evroazijaca („Odlazak na istok“, „Na putevima“, „Evroazijski vremeplov“) u jednom tomu pod naslovom „29“. Međutim, ne možemo dogmatski slediti sve ideje prvih Evroazijaca. Oni su radili u specifičnom ambijentu i okruženju, određenom istorijskim okolnostima prve polovine dvadesetog veka, a i sami su bili specifični ljudi – emigranti, uglavnom beli. Mi u evroazijstvu sledimo liniju zvanu „levo evroazijstvo“, koja je priznavala Sovjetski Savez kao oličenje evroazijskih perspektiva i podržavala boljševike. Ali ne samo u ovoj stvari. U našoj trenutnoj situaciji, mi kreativno razvijamo evroazijstvo i koristimo neke materijale da ga nadograđujemo, argumentujemo i nudimo sopstvena rešenja. Istovremeno, ne slažemo se da je evroazijstvo „otvoreni izvor“, da se svako može nazvati evroazijcem i da se evroazijstvu može pripisati bilo koji politički koncept. Nipošto. Da bi se nešto smatralo evroazijskim govorom, mora se voditi u okvirima i granicama evroazijskog diskursa, koristiti prihvaćene koncepte, optiku i, zapravo, evroazijski kod koji je prilično zatvoren za neupućene. Kada neko pokuša evroazijstvo da objasni crnostotinapkom terminologijom, ili kroz nacionalizam, politizovani verski fundamentalizam i druga tuđinska oruđa, tada evroazijstvo kao živa doktrina jednostavno izmiče i ostaje puki naziv, pa čak ni naziv, nego „brend”, ime lišeno stvarnog sadržaja (ali ispunjeno tržišnim, odnosno trgovačkim fantazijama).

Važan polemički aspekt evroazijske doktrine je odnos prema religiji kao takvoj i prema religijama naroda koji naseljavaju Evroaziju. U našoj zbirci „Evroazijstvo“ religijsko pitanje je predstavljeno, posebno, esejima A. Kartaševa „Reforma, reformacija i ispunjenje Crkve“ i N. Trubeckoja „Religije Indije i hrišćanstvo“. Petar Savicki u predgovoru Kartaševljevom tekstu kaže da i pored niza političkih razlika sa autorom, oseća ispravnost i srodnost u teološkim i ideološkim pitanjima. Klasici evroazijstva bili su kritični prema savremenom katoličanstvu, protestantizmu, judaizmu, a budući da su i sami duboko religiozni ljudi pravoslavne vere, upravo su u pravoslavlju videli svetlost i spas ne samo za ruski narod, već i za celu Evroaziju. Nikolaj Trubeckoj piše: „U Rusiji ne treba tražiti za novu veru. Istočno pravoslavlje je oduvek bilo i mora da ostane blago koje smo obavezni da čuvamo i dar za koji cela ruska zemlja mora svaki čas da blagodari Svevišnjem.”

Članak Trubeckoja, svojom kritičkom oštrinom, usmeren je na teozofiju, tada modernu eklektičku sektu, koja je predlagala da se hrišćanstvo spoji sa istočnjačkim religijama, tumačenim u duhu površnog misticizma. U principu, ta kritika je bila opravdana. A pristup Trubeckoja indijskim religijama je bio prilično naučni. Ali nije neophodno da pripadnik jedne religije primenjuje naučne metode na analizu druge religije, izvlačeći svoju veru iz zagrada racionalne analize. Ako se isti naučno-istorijski metod primeni na hrišćanstvo, onda ćete naći približno isto kao i u svim drugim veroispovestima. Trubeckoj je prilično zabavan kad piše: „Moramo priznati da je značajan deo, čak i većina mističnih otkrivenja koje su primili verski vođe različitih naroda na svetu, satanskog porekla…“ Ili kad kaže da „Hrišćanin u svim epohama religijskog razvoja Indije jasno oseća dah Satane“, dok budizam naziva „duhovnim samoubistvom“. A o islamu: „Dogma islama je jadna, ravna i banalna, a moral grub i elementaran“. Istovremeno, autor sprovodi „uporedno poređenje“ sa hrišćanstvom, koje se ispostavlja kao jedini put spasenja.

To je sasvim dobra pozicija za vernika i misionara. Zaista, vernik ne treba da bude „mlak“ i ravnodušno tolerantan. On može i mora biti uveren da je njegova vera jedini spas za čovečanstvo. Inače, kako će i verovati i propovedati? Potpuno razumemo religiozni žar Trubeckoja i drugih ranih Evroazijaca i veoma saosećamo sa njima, shvatajući da nisu želeli da ponize druge konfesije, već da proslave svoju veru i Crkvu.

Ali za doktrinu društveno-političke i kulturne integracije, koja bi trebalo da bude evroazijstvo u naše vreme, takvo gledište nije ispravno, nije zgodno i nije prihvatljivo. U prostorima Evroazije žive ne samo pravoslavni, već i muslimani i budisti, a postoje i narodi koji su sačuvali drevna verovanja, kao i male verske grupe novih vera. Zato predlažemo da se verski stavovi klasika evroazijstva smatraju njihovom ličnom stvari, i ne smatramo potrebnim da se pravoslavni fundamentalizam inkorporira u samo evroazijsko učenje. Naš odnos prema pravoslavlju je sledeći: duboko poštujemo rusko pravoslavlje u svim njegovim vidovima, uključujući i staroverce, kao najvažniju osnovu kulture ruskog naroda i priznajemo pravo na ispovedanje pravoslavlja, kao i svih drugih vera, ili ne ispovedanje ni jedne.

Evroazijstvo je kao takvo odvojeno od crkve i od bilo koje religije. Međutim, odvojeno je i od ateizma. Evroazijstvo jednostavno ne pretenduje na tu ulogu u istoriji i onu nišu u kolektivnoj svesti koja tradicionalno pripada religiji. Evroazijstvo samo po sebi nije ni religija, ni kvazi-religijski kult ili sekta, pa stoga nije konkurent nijednoj od konfesija. Evroazijstvo je doktrina kulturno-istorijskog jedinstva i prirodne potrebe za reintegracijom naroda našeg dela sveta. Evroazijstvo, međutim, nije ravnodušno prema religijama. Mi cenimo i podržavamo verske tradicije naroda Evroazije: pravoslavlje, islam, budizam i narodne običaje koji datiraju od tengrizma, šamanizma i drugih drevnih verovanja. Ne verujemo da bilo koja religija treba da bude prihvaćena kao univerzalno obavezna. Takođe smo protiv podele verskih praksi na „čiste” (monoteizam, judeo-hrišćanska tradicija itd.) i „nečiste” (tzv. „paganizam” i narodni kultovi). Sloboda veroispovesti podrazumeva istinsku slobodu, ograničenu samo zahtevima zakona i pravilima ljudskog društva na određenom području (negde je normalno da se ovca zakolje na žrtvu, a negde nije, što znači da tamo ne treba to da radite). Ne preuzimamo odgovornost da ljudima govorimo u šta da veruju i koje rituale da poštuju. Mi smo za prijateljstvo naroda, mir i slogu u svemu. A saglasnost se može zasnivati samo na međusobnom poštovanju. I ne na diktaturi i na diskriminaciji.

U Evroazijskoj uniji nijedna verska grupa, uključujući manjine, ne bi trebalo da bude diskriminisana. Niko ne treba da bude prisiljen da postane hrišćanin ili musliman. Ako je osoba Tengrijanac, ne bi trebalo da bude diskriminisana. Nemoguće je zabraniti budizam, hinduizam, kao i druge veroispovesti hrišćanstva osim pravoslavlja. Ljudi bi trebalo da imaju pravo da obavljaju svoje obrede, naravno, u skladu sa zakonima države i običajima tog područja. Obredi koji bi šokirali većinu stanovništva na određenom području, pod uslovom da su legalni, mogu se izvoditi privatno. Sloboda takođe znači da čovek može slobodno da se ne ispoveda, da bude agnostik ili ateista, a ni to ne bi trebalo da bude razlog za diskriminaciju. Nijedna religija ne treba da bude forsirana. A veronauka treba da se sprovodi samo na dobrovoljnoj i konfesionalnoj osnovi, a ne u državnim školama i na univerzitetima.

Da li propovedanje verske isključivosti treba zabraniti? Ne, ovo je deo propovedanja u bilo kojoj denominaciji. Svi sveti spisi sveta počinju i završavaju se rečima o njihovoj izuzetnosti. Svaki misionar će dokazati da samo njegova crkva vodi spasenju. Ali treba zabraniti pozivanje na diskriminaciju po verskoj osnovi, vređanje i ponižavanje na osnovu pripadnosti nekoj veri ili nepripadnosti nijednoj. Zabranjeno je izazivanje mržnje.

Ovo je naš stav o verskom pitanju, stav novog socijalističkog evroazijstva, koji se slovno razlikuje od članaka klasičnih evroazijaca, ali je po duhu jedno s njima, jer je cilj prijateljstvo i ponovno ujedinjenje naroda u svete Evroazijske unije.

German Sadulajav je jedan od najznačajnijih ruskih proznih pisaca, aktuelni dobitnik nagrade Jasna Poljana, zastunik ideja Novog Evropazijstva, zajedno sa piscima i intelektualcima kakvi su Pavle Zarifulin, Zahar Prilepin, Oleg Šiškin, Aleksandar Sekacki i drugi.

Izvor: Iskra

Tekst je na ruskom objavljen na sajtu Nova Evroazija

Prevod s ruskog Vladimir Kolarić