• Поглед

Гери Линекер и етички кодекси Би-Би-Сија

1 min read

4 месеца ‎ ИН4С

Фото: Getty Images

Пише: Марко Танасковић

Један од најбољих показатеља колективне западне хипнозе у којој живимо јесте чињеница да се на многим местима широм планете Би-Би-Си још увек сматра за еталон професионалног, објективног и квалитетног новинарства. Неке наивне и просте душе га чак сматрају и за „независтан“, иако је свима познато да га директно финансирају британски порески обвезници а чврсто контролише британска влада.

Пре неколико година, један наш опозициони политичар, иначе родољубиво усмерен и ненаклоњен прозападном погледу на свет, у жељи да изнесе оштру критику на садашњи РТС и његово извештавање, поредио га је са јавним сервисом из времена Милошевића тако што је компаративно оценио да је, по њему, онај из 90-их „Би-Би-Си“ у односу на овај данашњи под Вучићем. На страну субјектине оцене степена медијских слобода некада и данас, из ове изјаве произилази да чак и неко ко се декларативно сматра за противника британске и генерално западне политике у односу на Србију сматра да је Би-Би-Си државни медиј на који се треба угледати.

У поменутој изјави, нарочито је иронична чињеница да је данашњи РТС, такав какав је, баш направљен по узору на Би-Би-Си, јер је јавна тајна да су након Петог октобра у РТС, у форми консултаната и невидљивих медијских комесара, дошли британски новинари који су одиграли пресудну улогу у обликовању начина извештавања и визуелне презентације данашње српске државне медијске куће.

Тако да данас у Србији имамо невиђено забаван пример когнитивне дисонанце појединаца који се грозе РТС-а и његовог перфидног спиновања у корист режима, али истовремено се диве Би-Би-Сију и слепо верују у његову објективност и непристраност. Такође, они који „ништа не верују Си-Ен-Ену“ и другим западним средствима информисања главног тога из неког непознатог разлога сматрају да је Би-Би-Си ипак нешто друго и да га увек треба пажљиво саслушати.

Чини се да „мит о објективности Би-Би-Сија“ највише дугује фасцинацији и страхопоштовању које су нас научили да гајимо према савршеном оксфордском акценту њихових спикера, али и према неспорно високом квалитету његовог драмског и документарног програма, па смо тако љубав и поверење које смо од детињства осећали према Дејвиду Беламију, браћи Тротер и Пајтоновцима неосетно и лакомислено пренели и на информативну редакцију ове медијске куће. Би-Би-Сијево отровно антисрпско извештавање током ратова у бившој Југославији, његова срамна улога у пропагандној припреми напада на Ирак 2003, проваксерска хистерија коју је подстицао за време пандемије ковида, али и улога главног дисеминатора русофобних лажи од почетка сукоба у Украјини отрезнила је многе међу нама који су некада давно веровали да је Би-Би-Си, ако ништа друго, онда барем за нијансу објективнији и професионалнији од других западних медијских кућа.

Због свега тога није нас нимало изненадила вест да је прошле недеље Би-Би-Си отпустио свог водитеља и бившег прослављеног фудбалера Герија Линекера који је 26 година у овој кући водио ултрапопуларну спортску емисију „Утакмица дана“. Линекер, један од најцењенијих британских фудбалера свих времена и најбољи стрелац Мундијала 1986-те, познат по свом господском понашању на терену и ван њега и по томе што у каријери никада није добио ни жути а камоли црвени картон, отпуштен је јер је на свом Инстаграм налогу поделио клип који је осудио ратне злочине Израела у Гази и политику ционизма, а који је оцењен од стране руководства Би-Би-Сија као антисемитски.

Линекер се касније извинио због подељеног снимка и обрисао га са свог профила, али му то није помогло да избегне канселовање и раскид уговора. Истини за вољу, то није био први пут да је Линекер демонстрирао непослушност и тенденцију да мисли својом главом, јер је пре две године такође био суспендован када је критиковао политику Велике Британије у погледу давања азила белим Украјинцима по убрзаној процедури а истовременог одбијања обојених подносилаца захтева за азил, што је Линекера асоцирало на расизам и нацистичку Немачку.

Би-Би-Си је у саопштењу поводом отпуштања навео да Линекерово понашање крши принцип непристрасности и забране говора мржње који су једни од темељних у раду ове државне куће, али и да најпопуларнији водитељи и заштитна лица компаније морају својим понашањем ван екрана да штите имиџ компаније. Врло је индикативно да ти исти принципи нису били примењивани у случају Џимија Савила, Би-Би-Сијевог водитеља који је деценијама водио најпопуларније забавне емисије на овој телевизији. Након његове смрти 2011. године, истрага Скотланд Јарда открила је да је сексуално злостављао преко 500 жртава, од којих су највећим делом била малолетна деца, а да се злостављање најчешће одвијало на сетовима и просторијама које су припадале Би-Би-Сију. Такође, откривено је да су током година изношене многе оптужбе и упозорења на Савилово понашање, али и да су руководиоци Би-Би-Сија то игнорисали и чак учествовали у њиховом прикривању и ућуткивању жртава.

Исто је било и са Стјуартом Холом, Би-Би-Сијевим водитељем који је 2013. осуђен за силовање и сексуално злостављање више десетина девојчица у периоду између 1967. и 1986. Баш као и у случају Савила, Холово предаторско понашање било је „јавна тајна“ у оквиру компаније, али су руководиоци то упорно игнорисали. Том списку треба придодати и Ролфа Хериса, аустралијског певача, забављача и сликара, који је био чест гост и водитељ на Би-Би-Сију и који је 2005. чак насликао и званичан портрет краљице Елизабете II, а који је 2014. осуђен на шест година због четири потврђена случаја сексуалног злостављања девојчица узраста између 8 и 19 година. Званична истрага коју је 2016. спровела бивша судија и адвокат Џенет Смит утврдила је да су многи злочини могли бити спречени да је Би-Би-Си предузео одговарајуће кораке, као и да постоји култура унутар ове корпорације која фаворизује нетранспарентност и прикривање непочинстава сексуалне природе.

Обзнањено је да је од средине 60-их чак 36 истакнутих личности са Би-Би-Сија оптужено за злостављање деце и да је већина случајева заташкана.

Дакле из приложеног се може утврдити да, што се Би-Би-Сија и његових етичких кодекса тиче, педофилија и сексуално злостављање су прихватљиви модели понашања, али критика Израела је смртни грех и повод за моментално отпуштање. Такође, емпиријско искуство са Би-Би-Сијем нас је научило да геополитички интереси и уходани империјални наративи готово увек претежу над потребом за трагањем за истином и правдом. Треба то све имати на уму када упалимо телевизор и чујемо онај добро познати савршени окфордски енглески како нам, пун саосећања и забриности, прича о лошем положају Ујгура у Кини или о томе како зли Руси уништавају градове у Украјини. Све телевизије и медији лажу и мажу, али нико тако вешто и бестидно као Енглези.

РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: