Геноцид као “злочин над злочинима” је 1998 дефинисао Rwanda-Tribunal. Што има последице. Кад политичаре или генерале суочите са оптужбом убиства над народом, не доводите само фундаментално њихову личну репутацију под знак питања него и част целих држава. А са срамотом да је у њихово име почињен најгори злочин морају такође и будуће генерације да се ухвате у коштац.
То можда објашњава зашто мало која оптужба широм света изазива тако моћне и емоционалне реакције. Што мобилише не само политичаре, него и правнике, лобисте, историчаре и идеологе да оптужбу побију или да је окрену против тужилаца. Свако ко у тим земљама узме у уста реч геноцид, може сваку конверзацију моментално да оконча. Јер ради се о пуно већој ствари од правне дефинције: ради се о стигми, кривици и срамоти.
Најновије оптужбе су усмерене против Кине. Последњег дана Трaмповог председничког мандата је његов министра спољни Миaj Помпео чињеницу да Кина прогони муслиманске Уигуре прогласио за геноцид, јер ова држава Комунистичке Партије подузима систематске напоре да уништи Уигуре. Његов наследник Eнтонi Блинкен се истог дана са тиме сагласио а кад је постао министар подкрепио је тај став.
У Великој Британији и Аустралији се сада води дискусија о томе да ли Кину треба суочити са оптужбом за геноцид. У марту је парламент Холандије гласао за ту одлуку. Кинези су реаговали констернирано. Они су оптужницу прогласили монструозном лажју, коју су у свет пустиле земље губитнице историје.
Реч “геноцид” је 1944. дефинисао жидовски правник Рафаел Лемкин, из Пољске, који је тиме хтео да што прецизније опише немачку уништавачку политику преме европским Жидовима. Он је касније био најактивнији учесник у формулирању УН-Конвенције о спречавању и кажњавању Геноцида, која је ступила на снагу 1951.
Ова конвенција врло широко дефинише појам геноцида и то преко линије масовних убистава. Геноцид је по њој радња “почињена у намери да једну националну, етничку, расну или религиозну групу посве или делимично уништи”. Сем убистава, дело је испуњено и при наношењу тешких телесних или психичких повреда, наметањима животних услова који доводе у питање егзистенцију, систематском спречавању рађања или одузимању деце: и све под претпоставком да починиоци имају намеру уништења групе или дела ње.
Од тада критичари пребацују да је списак група жртава (нација, етнија, раса, религија) сувише уско дефинисан а списак дела преширок. Па траже да се као геноцид прогласи и уништење социјалних класа као и политичких групација.
На Нирнбершком процесу против водећих немачких злочиначких националних социјалиста термина геноцид нема. Њега нема ни у Статуту ни у пресудама Нирнбершког суда, иако су га тужиоци понекад на том процесу и користили. Лемкин је 1959 умро у Њујорку, усамљен, као тешка сиротиња. За време Хладног рата је његова УН-Конвенција била брзо заборављена. Масовне злочине 1970-тих у Камбоџи, Источном Тимору и Етиопији је свет посматрао кроз наочаре блоковских подела. Тада није ни постојало интернационално правосуђе, које би ове катастрофе могло да процени као геноцид.
Тек 1990-тих, након победе Запада у Хладном рату, термин геноцид поново улази у употребу, зашто су заслужни ад-хок-судови за бившу Југославију (ИЦТY) и Руанду.
Они су два пута применили овај термин: на масакр над преко 800.000 припадника народа Тутси у лето 1994. у Руанди те на случај Сребреница 1995., где су трупе босанских Срба убиле више од 7.000 бошњачких мушкараца и дечака. А 2002 основани Међународни Кривични Суд (ИЦЦ) је Лемкинову геноцид-конвенцију интегрирао у свој Статут.
Али правно опхођење са геноцидом је остало ограничено на ова два случаја јер се дебата иселила из сфера права у сфере политике. Данас у првој линији не доносе више судови пресуде о геноциду, него то раде парламенти, владе и државни поглавари својим “признањима геноцида” – по правилу не у својим него у другим државама почињеним.
Најпознатији политички конфликт овог типа је онај око убиства над преко 1,5 милиона Јермена од стране Османског Царства 1915 и 1916 године. Историчари су веома сложни у оцени да је младотурски Комитет за Јединство и Напредак овај злочин и испланирао са циљем да Јермене “као такве” уништи – чиме је испуњена дефиниција геноцида.
Последњих три деценије је око 30 држава, већином у Европи те Северној и Јужној Америци, овај злочин признало за геноцид. Две године након што је то урадио САД Конгрес је акт о томе потписао и председник Бајден, на дан Јерменске Комеморације 24. април.
Државе признања утемељују увек тиме да само тако патња жртава може бити у потпуности обележена. А жели се и спречити да се ужас икад понови. Субтекст ових одлука гласи да Анкара мора бити изолована у свом негирању геноцида, док једног дана не погледа истини у очи.
Оба аргумента су тешко одржива. Квалификација злочина као геноцид није неопходна претпоставка да се призна ионако немерива патња жртава. А нема ни доказа да апели на потомке починиоца спречавају нове злочине. Увид у историјску истину не може бити присилно наметнут једном друштву. Ни Нирнбершки суд ни ентнацификација нису били довољни да немачко послератно друштво призна геноцид над Жидовима. То је успело тек у унутрашњем политичком заокрету у Немачкој током дешавања 1968. године те после приказивања америчке тв серије “Холокауст” десет година касније.
Признавања геноцида од стране политике је често чисто опортунизам. У случају Бајденовог признања то показује већ сам избор момента. Деценијама је Американцима стратешка алијанса са Турском била пуно битинија од јерменске патње. То се последњих година променило, погоршањем односа са Анкаром. Стога су сада политички трошкови за Бајдена били минимални – као што је било минимално дејство и утицај Бајденовог признања у самој Турској. Што ионако није ни био Бајденов циљ. Председнику САД је било битно да изгланца свој профил као поборника људски права а и да покажа додатну “goodwill” према моћној јерменској заједници у САД и ЕУ.
На први поглед чуди што Израел не подржава борбу против негирања геноцида над Јерменима. Јесте да у тој земљи постоје заговорници једне такве резолуције Кнесета, али све досадашње владе Израела су то децидно одбијале. Иза чега се крије зебња да би тиме могли да доведу у питање догму о јединствености холокауста, јер би се онда могло направити поређење два геноцида. Но упоредити не значи изједначити, него истаћи посебности. И управо то спречава политизована конкуренција жртава око појма геноцида.
Изван судских сала је геноцид постао политички борбени поклич. Сматра се за “златни стандард зла” и по правилу спречава сваку конструктивну дебату о ратним злочинима. Уместо да разјасни, он служи дискредитацији политичких противника, најчешће са жељом да се на томе моралистички ућари. Најбољи доказ за то лиферује сама Турска: она консеквентно негира сопствени геноцид над Јерменима, али свим силама притиска Србе да признају Сребреницу као такав.
Што је онда чинити? Геноцид остаје проблематичан термин, правно тежак за обраду, политички итекако инструментализиран а инфлационарном употребом обезвређен. И при томе свеприсутан. Медлин Морис, професорка права на Дјук Универзитету, препоручује да кривично право кад год може третира уместо геноцида чин “злочина против човечности”. Они су као “широки и систематски напади на цивилно становништво” добро дефинисани и тиме су надпојам геноцида. А ако неко ипак жели да пледира на геноцид, каже Морис, онда мора ту категорију најуже могуће да дефинише.
Из политичког вокабулара би било боље реч геноцид у потпуности избрисати.
Аутор: Андреас Ернст
Превод: Мирко Вулетић
Извор: Neue Zürcher Zeitung (NZZ)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
sve tacno!termin kojim se sluze oni koji su ga cinili..tako mom narodu stavljaju teret genocida na pleca ,pa nas srbe recimo bosnjaci muslimani redovno i svakodnevno po medijima nazivaju genocidasima i sl.sto je totalna budalastina i obmana generacija koje dolaze,pa 1941 se 40000 muslimana iz bih naslo pod zastavom handzar divizije..pih!