Genocid je spao na borbeni poklič: Treba ga izbrisati iz političkog vokabulara

Genocid kao “zločin nad zločinima” je 1998 definisao Rwanda-Tribunal. Što ima posledice. Kad političare ili generale suočite sa optužbom ubistva nad narodom, ne dovodite samo fundamentalno njihovu ličnu reputaciju pod znak pitanja nego i čast celih država. A sa sramotom da je u njihovo ime počinjen najgori zločin moraju takođe i buduće generacije da se uhvate u koštac.

To možda objašnjava zašto malo koja optužba širom sveta izaziva tako moćne i emocionalne reakcije. Što mobiliše ne samo političare, nego i pravnike, lobiste, istoričare i ideologe da optužbu pobiju ili da je okrenu protiv tužilaca. Svako ko u tim zemljama uzme u usta reč genocid, može svaku konverzaciju momentalno da okonča. Jer radi se o puno većoj stvari od pravne defincije: radi se o stigmi, krivici i sramoti.

Najnovije optužbe su usmerene protiv Kine. Poslednjeg dana Trampovog predsedničkog mandata je njegov ministra spoljni Miaj Pompeo činjenicu da Kina progoni muslimanske Uigure proglasio za genocid, jer ova država Komunističke Partije poduzima sistematske napore da uništi Uigure. Njegov naslednik Entoni Blinken se istog dana sa time saglasio a kad je postao ministar podkrepio je taj stav.

U Velikoj Britaniji i Australiji se sada vodi diskusija o tome da li Kinu treba suočiti sa optužbom za genocid. U martu je parlament Holandije glasao za tu odluku. Kinezi su reagovali konsternirano. Oni su optužnicu proglasili monstruoznom lažju, koju su u svet pustile zemlje gubitnice istorije.

Reč “genocid” je 1944. definisao židovski pravnik Rafael Lemkin, iz Poljske, koji je time hteo da što preciznije opiše nemačku uništavačku politiku preme evropskim Židovima. On je kasnije bio najaktivniji učesnik u formuliranju UN-Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju Genocida, koja je stupila na snagu 1951.

Ova konvencija vrlo široko definiše pojam genocida i to preko linije masovnih ubistava. Genocid je po njoj radnja “počinjena u nameri da jednu nacionalnu, etničku, rasnu ili religioznu grupu posve ili delimično uništi”. Sem ubistava, delo je ispunjeno i pri nanošenju teških telesnih ili psihičkih povreda, nametanjima životnih uslova koji dovode u pitanje egzistenciju, sistematskom sprečavanju rađanja ili oduzimanju dece: i sve pod pretpostavkom da počinioci imaju nameru uništenja grupe ili dela nje.

Od tada kritičari prebacuju da je spisak grupa žrtava (nacija, etnija, rasa, religija) suviše usko definisan a spisak dela preširok. Pa traže da se kao genocid proglasi i uništenje socijalnih klasa kao i političkih grupacija.

Na Nirnberškom procesu protiv vodećih nemačkih zločinačkih nacionalnih socijalista termina genocid nema. Njega nema ni u Statutu ni u presudama Nirnberškog suda, iako su ga tužioci ponekad na tom procesu i koristili. Lemkin je 1959 umro u Njujorku, usamljen, kao teška sirotinja. Za vreme Hladnog rata je njegova UN-Konvencija bila brzo zaboravljena. Masovne zločine 1970-tih u Kambodži, Istočnom Timoru i Etiopiji je svet posmatrao kroz naočare blokovskih podela. Tada nije ni postojalo internacionalno pravosuđe, koje bi ove katastrofe moglo da proceni kao genocid.

Tek 1990-tih, nakon pobede Zapada u Hladnom ratu, termin genocid ponovo ulazi u upotrebu, zašto su zaslužni ad-hok-sudovi za bivšu Jugoslaviju (ICTY) i Ruandu.

Oni su dva puta primenili ovaj termin: na masakr nad preko 800.000 pripadnika naroda Tutsi u leto 1994. u Ruandi te na slučaj Srebrenica 1995., gde su trupe bosanskih Srba ubile više od 7.000 bošnjačkih muškaraca i dečaka. A 2002 osnovani Međunarodni Krivični Sud (ICC) je Lemkinovu genocid-konvenciju integrirao u svoj Statut.

Ali pravno ophođenje sa genocidom je ostalo ograničeno na ova dva slučaja jer se debata iselila iz sfera prava u sfere politike. Danas u prvoj liniji ne donose više sudovi presude o genocidu, nego to rade parlamenti, vlade i državni poglavari svojim “priznanjima genocida” – po pravilu ne u svojim nego u drugim državama počinjenim.

Najpoznatiji politički konflikt ovog tipa je onaj oko ubistva nad preko 1,5 miliona Jermena od strane Osmanskog Carstva 1915 i 1916 godine. Istoričari su veoma složni u oceni da je mladoturski Komitet za Jedinstvo i Napredak ovaj zločin i isplanirao sa ciljem da Jermene “kao takve” uništi – čime je ispunjena definicija genocida.

Poslednjih tri decenije je oko 30 država, većinom u Evropi te Severnoj i Južnoj Americi, ovaj zločin priznalo za genocid. Dve godine nakon što je to uradio SAD Kongres je akt o tome potpisao i predsednik Bajden, na dan Jermenske Komemoracije 24. april.

Države priznanja utemeljuju uvek time da samo tako patnja žrtava može biti u potpunosti obeležena. A želi se i sprečiti da se užas ikad ponovi. Subtekst ovih odluka glasi da Ankara mora biti izolovana u svom negiranju genocida, dok jednog dana ne pogleda istini u oči.

Oba argumenta su teško održiva. Kvalifikacija zločina kao genocid nije neophodna pretpostavka da se prizna ionako nemeriva patnja žrtava. A nema ni dokaza da apeli na potomke počinioca sprečavaju nove zločine. Uvid u istorijsku istinu ne može biti prisilno nametnut jednom društvu. Ni Nirnberški sud ni entnacifikacija nisu bili dovoljni da nemačko posleratno društvo prizna genocid nad Židovima. To je uspelo tek u unutrašnjem političkom zaokretu u Nemačkoj tokom dešavanja 1968. godine te posle prikazivanja američke tv serije “Holokaust” deset godina kasnije.

Priznavanja genocida od strane politike je često čisto oportunizam. U slučaju Bajdenovog priznanja to pokazuje već sam izbor momenta. Decenijama je Amerikancima strateška alijansa sa Turskom bila puno bitinija od jermenske patnje. To se poslednjih godina promenilo, pogoršanjem odnosa sa Ankarom. Stoga su sada politički troškovi za Bajdena bili minimalni – kao što je bilo minimalno dejstvo i uticaj Bajdenovog priznanja u samoj Turskoj. Što ionako nije ni bio Bajdenov cilj. Predsedniku SAD je bilo bitno da izglanca svoj profil kao pobornika ljudski prava a i da pokaža dodatnu “goodwill” prema moćnoj jermenskoj zajednici u SAD i EU.

Na prvi pogled čudi što Izrael ne podržava borbu protiv negiranja genocida nad Jermenima. Jeste da u toj zemlji postoje zagovornici jedne takve rezolucije Kneseta, ali sve dosadašnje vlade Izraela su to decidno odbijale. Iza čega se krije zebnja da bi time mogli da dovedu u pitanje dogmu o jedinstvenosti holokausta, jer bi se onda moglo napraviti poređenje dva genocida. No uporediti ne znači izjednačiti, nego istaći posebnosti. I upravo to sprečava politizovana konkurencija žrtava oko pojma genocida.

Izvan sudskih sala je genocid postao politički borbeni poklič. Smatra se za “zlatni standard zla” i po pravilu sprečava svaku konstruktivnu debatu o ratnim zločinima. Umesto da razjasni, on služi diskreditaciji političkih protivnika, najčešće sa željom da se na tome moralistički ućari. Najbolji dokaz za to liferuje sama Turska: ona konsekventno negira sopstveni genocid nad Jermenima, ali svim silama pritiska Srbe da priznaju Srebrenicu kao takav.

Što je onda činiti? Genocid ostaje problematičan termin, pravno težak za obradu, politički itekako instrumentaliziran a inflacionarnom upotrebom obezvređen. I pri tome sveprisutan. Medlin Moris, profesorka prava na Djuk Univerzitetu, preporučuje da krivično pravo kad god može tretira umesto genocida čin “zločina protiv čovečnosti”. Oni su kao “široki i sistematski napadi na civilno stanovništvo” dobro definisani i time su nadpojam genocida. A ako neko ipak želi da pledira na genocid, kaže Moris, onda mora tu kategoriju najuže moguće da definiše.

Iz političkog vokabulara bi bilo bolje reč genocid u potpunosti izbrisati.

Autor: Andreas Ernst
Prevod: Mirko Vuletić

Izvor: Neue Zürcher Zeitung (NZZ)