Geniji veliki i u bolesti

Nastavljajući knjigu „Umetnost i bolest“, Vladimir Adamović (1937), jedan od naših najistaknutijih psihijatara i psihoterapeuta, ispisao je studiju „Psihijatrijske siluete“ („Informatika“) u kojoj je dao psihobiografije Miloša Crnjanskog, Isidore Sekulić, Save Šumanovića, Nikole Tesle, Fridriha Ničea, Onorea de Balzaka, Žorža Simenona i Luja Altisera.

Napominjući da će neki od čitalaca možda biti nezadovoljni opisom intimne ličnosti umetnika, autor kaže:

• U našoj sredini je još uvreženo mišljenje da veliki umetnik mora da bude osoba bez mana, u skladu sa svojom misijom. Veruju da njega ne odlikuju uobičajene ljudske slabosti: egocentričnost, agresivnost, nevernost, bizarna seksualna orijentacija i ubeđeni su da je to rezervisano samo za tzv. obične ljude. Nažalost, čitalac se vara: ovde opisane ličnosti su ili manifestno psihotične (Šumanović), ili pate od ozbiljnih neurotičnih smetnji (Tesla), ili poremećaja ličnosti (Crnjanski). Na sreću, to ni malo ne umanjuje njihovu genijalnost. Naprotiv, ono joj daje životnost i autentičnost.

Deset godina pošto je dao ostavku na profesorski položaj u Bazelu, oko nove 1889. godine Torinom je pukao glas: Fridrih Niče je poludeo. Dugo se nije znalo o pravoj prirodi bolesti jednog od najvećih filozofa svih vremena. Uglavnom je to, napominje Adamović, zahvaljujući njegovoj sestri Elizabeti, koja je iz njegove biografije izbacivala sve podatke koji bi mogli da bace loše svetlo na njega, a nije prezala ni od falsifikata. Istina je izbila na videlo tek nekoliko decenija kasnije, kada se saznalo za progresivnu paralizu, kao nastavak sifilisne bolesti nervnog sistema. Tako je jedna polna infekcija iz 21. godine u 45. godini potpuno uništila jednog genija.

Od svih simptoma Niče je pokazivao nekoliko koji bi govorili u prilog takozvane ekspanzivne forme bolesti: euforično raspoloženje se probijalo skoro iz svake stranice njegovog poslednjeg dela Ecce homo. Pisma koja je uputio prijateljima 1888. ukazuju da je progresivna paraliza ozbiljno zgrabila svoju žrtvu, što se iskazuje kroz brojne lične hvalospeve, tako o svom „Zaratustri“ misli da je to najdublje delo koje postoji na nemačkom jeziku, da je čovečanstvu dao najdublju knjigu koju ima, da mu sve postaje lako i sve mu uspeva i stalno pati od suviška dobrog raspoloženja. Euforija prelazi u frenetičnu aktivnost, koja nagoveštava klimaks oboljenja. Njegovo ponašanje postaje skoro furiozno, šalje telegrame na sve strane, izjavljuje ljubav Kozimi Vagner, a Vilhelmu Drugom preti streljanjem. Najzad, doživljava slom na torinskoj ulici revoltiran ponašanjem jednog kočijaša prema konju od koga uzima bič i šiba ga. Posle nekoliko agresivnih dana, smešten je u psihijatrijsku kliniku u Bazelu 10. januara 1889. gde je godinu dana kasnije preminuo.

Kada bi psihoanalitičke teorije o potrebi stalno prisutne nežne i strpljive majke za razvoj normalnog deteta bile do kraja tačne, a uglavnom jesu, onda je, ističe Adamović, Balzak trebalo da završi u duševnoj bolnici, a ne u Panteonu. Jer njegova majka Laura se prema njemu, kao i sestrama, potpuno bezdušno ponašala. Odmah po rođenju sina je predala dojkinji, kod koje je Balzak ostao do svoje četvrte godine, potom ga je prepustila jednoj stranoj porodici i posećivala samo jednom nedeljno, a sa sedam godina gurnula u internat. A kada se vratio u roditeljsku kuću majka mu je život činila tako teškim da je sa 18 godina napustio.

Za takvo ponašanje Balzak se osvetio majci ostavivši potomstvu u jednom pismu grofici Hanskoj ovaj dramatičan opis: „Kad biste samo znali kakva je žena moja majka: jedno čudovište i jedna čudovišnost u isti mah… Ona me je mrzela i pre nego što sam se rodio… to je rana koja se ne može zaceliti… Mi smo mislili da je ona luda i konsultovali smo jednog lekara, ali on nam je rekao: „ah, ne ona nije luda, ona je samo zla“. Moja majka je uzrok svega zla u mome životu.“

Danak takvog okrutnog detinjstva se morao platiti, pa je mladi Onore tada mršavi pisac šund romana, koje je objavljivao pod pseudonimom, tragao za bićem koje će popuniti emocionalnu prazninu. I našao je u gospođi De Berni, 44-godišnjoj majci devetoro dece. U njoj je dobio sve ono što nije imao u detinjstvu. Najpre majku, a zatim ljubavnicu. Ona je tu svoju dužnost do kraja ispunila, a on joj je do njene smrti bio zahvalan. Kasnije se, uglavnom, okrenuo mlađim ženama, mada je dugo ostao pobornik devize: „Žena od 40 godina će za tebe sve učiniti, žena od 20 ništa!“

Veliki pisac pravu emotivnu vezu našao je u lepoj Ukrajinki Evi Hanskoj. Kada je njen muž umro, Balzak se oženio ovom groficom, otišao u Ukrajinu, ali je naglo počeo da poboljeva. Umesto da uživa u sreći, postaje žrtva komplikovanog dijabetesa. Između venčanja 1850. i smrti prošlo je samo nekoliko meseci: Balzak nije ni okusio svoju sreću za kojom je tragao celog života.

U pismu svom prijatelju čuvenom reditelju Federiku Feliniju, francuski pisac Žorž Simenon (1903-1989) je naveo: „Znate, ja sam u životu bio veći Kazanova od vas, Felini. Pre dve godine napravio sam sumarni bilans. Od svoje 16 godine vodio sam ljubav sa 10.000 žena. U tome nije bilo ničeg poročnog. U seksualnom pogledu nisam nikakav manijak. Naprosto sam osećao potrebu da komuniciram“.

Simenon je, kaže Vladimir Adamović, spavao sa tolikim brojem žena, kao i Kazanova, iz unutrašnje, skoro biološke potrebe. Imao je sve preduslove da bude srećan, jer su mu tantijeme za njegove brojne romane stizale u ogromnim količinama, imao je četvoro dece, veoma često putovao svetom, vozio skupa kola, kupovao zamkove. Ipak, nije bio miljenik sudbine. Bio je suviše egocentričan, narcisoidan i porodici, a posebno ženi, počeo je da smeta njegov ogromni autoritet. Oni su psihološki poklekli pod njim. Njegova druga žena odala se alkoholu, najstariji sin Marko je suviše rano napustio porodicu, a ćerka je izvršila samoubistvo.

Svog čuvenog junaka Megrea Simenon je napravio kao antipod sopstvenoj ličnosti. Slavni inspektor nije uopšte reagovao na žene, nerado je odlazio na letovanja, družio se sa pariskim polusvetom… Adamović ističe da je pročitao skoro 20 romana o Megreu i da ni u jednom nije našao neke nežnije reči, poljubac, izlive emocija. Možda je Simenon, praveći ovakvog Megrea, osećao krivicu zbog svog načina života, te je želeo barem u mašti da stvori lik zbog čijeg se ponašanja neće kajati, zaključuje autor knjige.

Zašto je Luj Altiser (1918-2002) jedini među filozofima ubio svoju ženu Elen Ritman, još je teško odgonetnuti. Ova tragedija objašnjena je kao posledica depresije od koje se filozof nekoliko godina lečio, ali Adamović predlaže drugu verziju: Altiser je to uradio u stanju paranoične psihoze, u kojoj je depresija bila samo simptom, ali ne i suština bolesti.

Altiser je bio marksistički filozof, kao i njegova Elen, ali je ona bila rigidnija i pravovernija. Prebacivala mu je nedostatak vere, sumnju u sebe i komunistički pokret i težnju ka pravljenju kompromisa.

• U svim dogmatskim komunističkim partijama, intelektualac uvek ima osećaj krivice – kaže Adamović.

• U odnosu na Elen, on se osećao krivim. U njegovoj imaginaciji ona je sve više prerastala u progonioca, znalca dobrog puta, ličnost koja je uvek budno spremna da reaguje na svako skretanje. Ubivši Elen, Luj je zadavio taj dogmatski glas svesti, koji ga je progonio: zadavio je svoj superego.