Генеза случаја ,,Украјина“ – дио II

На евромајдану су најагресивнији били десни радикали, који су посљедњих година припремани по цијелој Украјини, не само западној. Радикали су војнички организовани у стотине. То су јуришни одреди створени по обрасцу фашистичких, познатих из Италије и Њемачке двадесетих и тридесетих година. На мајдану су имали дневницу од сто долара (Американци су доносили паре врећама) тако да су за нешто више од три мјесеца «зарадили» приближно по сто хиљада долара. Насупрот њих били су «беркутовци», специјална полиција чија је мјесечна плата 4.200 гривни, односно око петсто долара. Једни су рушили закониту власт за паре, а други бранили своју земљу и поредак. Овдје, на мајдану су се непосредно судариле двије идеологије: глобалистичка идеологија новца, коју је Жак Атали (књига Линије хоризонта) објавио за једину вриједност «новог свјетског поретка», и истинско родољубље. «Беркутовци» су спартански издржали кишу камења (испаљиваног и катапултом; нешто што није виђено од средњег вијека), молотовљевих коктела, ударце тољагама (погинуло их је 16, тешко рањено преко педесет, а заробљенӣ – њих око стотину, су пуштени након телефонског позива из америчке амбасаде!!). Док су они гинули Јанукович је са такозваним међународним преговарачима, који се увијек нађу на попришту након што закувају (министри дипломатије Њемачке, Француске и Пољске) тражио рјешење за кризу. Тражио је и јамства за своју и безбједност своје породице док полицајцима није дозвољавао употребу оружја да се бар могу бранити. Након бијега из Кијева, обрео се у Харкову гдје је рекао да ће све учинити за заштити своју земљу од бандита, само још не зна како ће то радити. Док је имао сва средства и  пуно право да растјера банду није то учинио. У Украјини проблем је трострук: лоше унутрашње стање, отворено мијешање Запада и можда пресудно: политичка елита неспремна да ради свој посао – да заштити народ и државу. Народ своје гласове даје политичарима да се брину о њему и држави, а не о својим банковним рачунима.

Влада и парламент Украјине су испунили основне захтјеве опозиције да би се мирно ријешила криза. Сви уступци које је власт учинила нису утицали на понашање демонстраната. Радикални дио – Десни сектор, организован у јануару 2013., који води Дмитриј Јарош, је био непомирљив – тражили су, поред осталог, оставку предсједника и амнестију свих, па и оних који су убијали људе. У Десни сектор улазе организације галичански Тризуб, харковски Патриот Украјине, Бијели чекић (молот) и кијевски УНА-УНСО.

Јарош, писац књиге „Украјинска револуција: XXI вијек“, је русофоб увјерен у неизбјежност рата између Украјине и Русије, коју назива „империјским чудовиштем“. По њему посљедњи догађаји у Украјини су доказали да „револуционарни“ (насилни) пут освајања слободе за украјински народ нема алтернативу.

Идеолог украјинског национализма је Степан Бандера, рођен у породици грчко-католичког свештеника 1909., у Галицији која је тада била  u саставу Аустро-Угарске. Пољске власти су га ухапсиле 1934. (Галиција је у међуратно вријеме била у саставу Пољске) и осудиле на смртну казну, касније замијењену доживотним затвором у ком је био од 1936., али је захваљујући нападу Њемачке на Пољску  ослобођен у септембру 1939. Од фебруара 1940., води фракцију Организације украјинских националиста – бандеровски покрет. Послије напада Њемачке на СССР окупационе власти су га ухапсиле ради покушаја проглашења самосталне украјинске државе и послале у концентрациони логор Заксенхаузен, одакле су га нацисти пустили у септембру 1944. У Минхену 1959. убио га је агент КГБ Богдан Сташински. У западној Украјини је, посебно од развала СССР, симбол борбе за независност Украјине, а у Источној Украјини, Пољској и Русији га сматрају за радикалног националисту. Израз „бандеровци“ се у СССР усталио за све украјинске националисте.

Побједа „опозиције“, сада већ власти, мада незаконите, у Кијеву, може изазвати ширење сукоба, потпаљивање пожара на границама Русије и његово преношење на руске регионе, у којима ће се наћи они који су спремни да га прихвате: сјевернокавкаски и други сепаратисти  То је перспектива, чак и ако се бандеровски поход на Исток, који најављују, заврши неуспјехом. У Кијеву је почео прогон свих неистомишљеника, народних посланика, чланова Партије региона (демолирано је преко двјеста њених уреда) и Комунистичке партије, на чијој се згради у Кијеву појавила свастика.

Хроника догађаја је мање-више позната, у Украјини је извршен класични државни удар фашистичког типа, по обрасцу фашистичких удара 30-тих година. Удар су извршили бандити који су пред  лицем цијелог свијета осрамотили Украјину. Припрему и извођење удара водиле су САД, Њемачка и друге западне земље. Гадости које су чинили у Југославији поновили су у Украјини (подржавали „мирне“ демонстранте док су убијали полицајце и палили зграде, увели санкције итд.); доста да се смучи сваком ко у овој лудници још није потпуно душевно оболио. На Мајдану и улицама Кијева према званичним подацима погинула су 82 човјека, љекарску помоћ су тражило око 650, а на болничко лијечење је примљено преко четрсто људи. За САД све је јасно, за неред је крива власт: „Ми смо огорчени тим што владине снаге безбједности Украјине отварају ватру по својим грађанима“, изјављују Американци, који су припремили „револуцију“; њихова поквареност нема граница.

Један њемачки посланик Европског парламента покушава да постиди Русију што не прекине Олимпијске игре у Сочију. „Изгледа управо непристојно проводити веселе игре док у сусједству убијају људе“. И 2008. су урадили слично: Грузија је, по налогу својих газда, напала Јужну Осетију управо на дан отварања Олимпијских игара у Пекингу, ујутро 8. августа 2008. Операција се звала „Чисто поље“ – земљу је требало очистити од – народа! У Грчкој су за вријеме одржавања олимпијских игара прекидани сви сукоби, то је био њихов дух – празник љубави и пријатељства, младости, здравља и витешког надметања! Сваки сукоб је био светогрђе.

 Организовано распаљивање украјинског национализма траје дуго, још 1993. одржан је први Конгрес украјинских националиста. У  припрему преврата су посљедњих година са разних страна уложена велика средства. Кризом, опозицијом, односно јуришницима, из позадине управљају америчке и европске специјалне службе, посебно њемачке, али и – службе Пољске, за чије је ослобођење од њемачких нациста, на њеном тлу 1944-’45., погинуло шест стотина хиљада војника Совјетске армије, међу њима много Украјинаца. Разне НВО, фондови и сл. су дуго припремали јавно мнијење за ово што се сада дешава. 

  Циљ САД је да протјерају руску флоту из Севастопоља, што се неће моћи урадити без обрачуна са Русима који на Криму и у источним областима Украјине чине већину становништва. Најтежи догађаји тек предстоје. НАТО од Украјине хоће да направи мостобран за окупацију Русије. Њу припрема користећи у Југославији, другим земљама, а сада и у Украјини, већ опробану стратегију посредног наступања, односно изазивања „управљаног хаоса“, који се завршава подјелом и колонизацијом земље.

Од 2004. бандеровски утицај јача и шири се на централне и југоисточне области. При том се јасно намеће теза о правим Украјинцима и онима који то нису. Тјагњибок са говорнице мајдана у Кијеву позива на забрану руског језика и одузимање грађанства Русима у Украјини, којих је у њој 1989. (на посљедњем совјетском попису, новијим се не може вјеровати) било преко једанаест милиона, односно 22 посто од укупног становништва.  

Свештеник Украјинске грчко-католичке цркве Михаил Арсенич, још прије три године, на проповједи позива своју паству да терором води борбу, у успламтјелом говору каже да се с непријатељем може разговарати само мецима и вјешалима! А ко су непријатељи? Кинез, црнац, Јевреј, Москаљ (Рус); и своју „проповјед“ завршава ријечима „Слава Украјини“. Украјини са свастиком и вјешалима! Свијет је данас суочен са мање-више отвореном обновом фашизма и било би добро да то што прије схвати. Данашњи фашизам се унеколико разликује од оног који  је потрêсао Европу и свијет након Првог до његовог пораза у Другом свјетском рату, утолико што се промијенио и сам свијет – али, крволочна звјерска ћуд је остала иста.

наставиће се ……….

Пише: Бранимир Куљанин

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: