Гдје смо ово

„Гдје смо ово? Да ли смо већ у Албанији, Словенији, Словачкој, Чешкој, или далекој Литви? Упорна латиница на јавним градским мјестима, нападно присуство неспретних енглеских натписа, а ипак се чује словенска лексика – гдје смо ово? Може ли бити ово Црна Гора о којој сам нешто сазнао из књига, је ли Његош живио у овој земљи? Је ли Црна Гора данас само по овим брдима, и камењу? Откуд ова упорна прича о европским интеграцијама, зар ви нијесте Европа? Па ви сте најближи Грчкој, одакле је кренула Европа. Зар ви у Европу треба да идете преко Америке? Ништа ми није јасно. Каква је ово убитачна пропаганда за НАТО пакт!? Зар вас НАТО није бомбардовао, зар није разгромио Југославију“, пита ме мој пријатељ Јарослав, с којим путујем по Црној Гори из градића у градић, и свраћамо у кафане на црногорску лозу. Јарослав долази из старог руског града Јарослава. Обилази словенске земље и културе, од Камчатке до Прага и Дубровника. Разумије српски језик, али више на основу опште словенске лексике и морфологије? Као и сви људи који имају шири преглед стања словенског народа и свјетских збивања, одмах уочава неке важне ствари, које ми као да не видимо, а нема неки хендикеп, што многе ствари наше свакодневице у које смо се упетљали и спетљали не зна. „Да ми нијесмо на Аљасци?”, пита… ”Да вас Руси нијесу некад продали Америци, па то заборавили? Или, да ли нијесмо негдје у Аргентини она је некад била депонија разних екстремних идеологија – од фашистичких до комунистичких фракција. Кад слушам вашу телевизију, кад погледам вашу штампу, не осјећам благородство словенске душе, све неке истраге, претраге, процеси, кримина, нерасвијетљена убиства. Да ли је ваша стварност заиста таква? Гдје је благородство словенске душе? Ја видим и осјећам то благородство на лицима ваших људи, али још не могу да знам гдје сам. Да нијесмо можда у Азербејџану по приморју се чује нека мјешавина арапског и словенског језика? Да нијесмо у Турској? Можда је ово Турска све од Косова, а српске народне пјесме биле само егзил бунџијама, боготражитељима, гусларима и пијанцима? Не нијесмо у Турској, негдје смо у некој словенској државици, која треба да се до краја преорганизује. Душа је словенска, осјећа се, а намјере су несловенске! То вам тако, вјероватно, намећу ваше вође?! ‘’Что случилос с героичним Черногорцам”? Још мало, па ће се и ваша лексика тешко идентификовати. Странци, или, далеки потомци расутих Срба кад дођу овдје, говориће домороцима: Подсјећате ме на неког познатог, али не могу да знам ко сте. Ако не знате баш ко сте сад, покушајте да ми кажете ко сте били некад.

Видим, ваши политички прваци више личе на НАТО агенте, него на државнике, ако се представници ове државе могу тако назвати. Истина, у интензивним транзиционим процесима посткомунистичких простора ниједна та држава није сигурна да је држава. Ево, Русија је тек сад показала да је слободна држава, и узбунила цио западни свијет, па и словенски. На овај или онај начин. Америка и Европа претварају се у хистеричне тетке, боље рећи караконџуле, које опомињу Русију да ће је стићи казна, ако не погне главу и не стане са својим империјалним намјерама. Знате, „транзиција“ је еуфемизам за неутрализацију народа. „Народ“ је категорија из времена романтизма. Локалним лидерима још је дозвољено да употребљаавју ту жваку „народ“, који је на тим просторима осуђен на непостојање, али у језику још „постоји“, да би био до краја неутрализован. Овом остатку народа остаће на крају да чисти улице, да заливају градеко зеленило, и раде друге комуналне послове. Дозволиће им се да комуницирају на свом домородачком језику, а у државним службама, наравно, комуницираће се искључиво на енглеском…“

Рекох му: „Драги Јарославе, твоја питања и забринутост су на мјесту! Мислиш како често и ја помишљам, али код нас има и оних, усамљених појава, које дубоко узбуде и обрадују. Као да је ово на површини све привид и лаж, а унутра истина. Ево погледај један примјер НАТО пропаганде на нашем Универзитету“. Извадим лап-топ, и нађем прилог гдје послије пропаганде министра финансија Жугића устаје студенткиња Ђурђина Турковић и јасним, срчаним, господственим тоном скреше министру у лице да се „продао за доларе да би тровао ум младим људима“, ширећи добродошлицу „крвничкој организацији НАТО-а, која нас је убијала и газила“. Потом, бацивши пропагандни материјал НАТО-а под ноге, каже: „Ево, овако га газим пред вама, као што су они газили нас“. Види, има сјајних примјера у нашем народу, драги Јарославе, кажем му. Као да устају из “Горског вијенца”!