Гдје је нестало старо цетињско господство?

Пише: Јово Пејовић

Све су прилике да су и у Црној Гори прошла времена када се туга лијечила тишином и када су највећи непријатељи једни другима пружали руку утјехе у великим људским трагедијама и закопавали ратне сјекире, што је доживљавано као израз највеће људске вриједности. У држави у којој се ликвидације прослављају ватрометима, а велике трагедије користе као средство међусобних оптужби политичких партија у борби за превласт, све оно што је било вриједно губи смисао. Не знам када сам више туговао, оних дана када је Цетињем сијана смрт и када су угашени животи недужних људи, жена и дјеце или оних ноћи када је Цетиње пјевало и играло уз музику и пјесму естрадних звијезда из региона, заборављајући на тугу од које срца пуцају сваком поштеном грађанину. Питао сам се како се осјећају породице које су изгубиле своје најдраже и које живе са тугом.

Тих ноћи сам научио колико је танка линија између туге и радости и како Цетиње за које ме веже много тога лијепог чега желим да се сјетим, није личило на оно Цетиње у којем је вриједило умријети, ако не због ничег другог, а оно због тога како је Цетиње испраћало на вјечни починак и жалило своје суграђане. Памтим улице којима су пролазиле посмртне поворке како су одисале посебном тугом и тишином и грађане Цетиња, како у ставу мирно одају почаст преминулим, док се трговинске радње у највећој тишини затварају. То нигдје нијесам доживио сем у нашем Цетињу тог времена. Политичари са Цетиња који немају ништа од оног цетињског господства и честитости, каквог ја памтим, овога пута су показали да нијесу достојни представљања града у коме се златним словима исписивала историја Црне Горе. Јер музички хепенинзи које организују не могу бити замјена за тугу са којом поштено Цетиње живи последњих пар година и мјесеци. Као неко ко је највећи дио свога живота проживио у времену када се туговало и радовало на посве други начин, ма колико то хтио ово вријеме не могу поредити са тим временом. Знам да има не мали број оних грађана који ће рећи да је ово европско вријеме, али мени је оно црногорско ближе и не бих га мијењао за сва блага овога свијета.

Било је то вријеме у коме се туговало и радовало душом, за разлику од овог прорачунатог у коме се глуми пред очима јавности и туга и радост од оних који на све гледају кроз лични интерес. Најбољи примјер зато је црногорски парламент мјесто у коме се на најгрубљи начин од стране једног броја посланика злоупотребљавају људска осјећања и патње у служби политике. На овим просторима послије сваке олује, вријеме нанесе толико муља да га вјекови не могу уклонити. Но чини се да муља никада није било више него у вијеку у којем живимо. Као да се сав муљ овога свијета зауставио управо овдје, јер се овдје најбрже таложио. Много пута сам се увјерио да наши стари без разлога нијесу говорили, да после сваког невремена коријење тоне, а грање плута. Док невријеме не стане, док се муљ не очисти, а коријење поново исплива, Црна Гора ће још дуго да плута и лута од немила до недрага, са надом да ће једнога дана ипак пронаћи себе.