Високи представник у БиХ Кристијан Шмит наметуно је измену Закона о Меморијалном центру Сребреница-Поточари, којом ће бити могуће да се новац који је депонован за укоп настрадалих у Сребреници користити и за, како је навео, “промовисање истине о геноциду”.
Џевад Галијашевић, политички аналитичар и стручњак за безбедност и тероризам коментарисао је за портал ИН4С Шмитову одлуку.
“Овом одлуком Шмита, Меморијални центар Сребреница осигурава себи шест милиона КМ за многе пројекте реконструкције и конверзије инфраструктуре, развој нових музејских садржаја и начуно-истраживачких дјелатности, што је још раније тражио Управни одбор Меморијалног центра. У новом Шмитовом члану 26. овог закона стоји:
“Изузетно од одредаба члана 22. овог Закона, средства Фондације која су намијењена за пројекте укопа и подизања нишана, а депонована су на рачунима код пословних банака, остају на наведеним рачунима након преноса Меморијалном центру у складу са ставом (2) овог члана, све дотле док се наведени пројекти не окончају”.
А, у ставу 2 се наводи да:
“Поред тога, ова средства се уз претходну писану сагласност релевантног/релевантних донатора о намјерни и износу средстава могу користити и за друге намјене поред пореката укопа и подизања нишана, с тим да су осигурана средства за све будуће пројекте укопа и подизања нишана. У друге намјене се у смислу ове одредбе нарочинто убрајају активности за промовисање истине о “геноциду”.
Може се констатовати да је ова одлука Кристијана Шмита, уступак Бошњачкој политици и одговор на претеће поруке које константно стижу из СДА и од Бакира Изетбеговића.
Са једне стране, одлука провоцира међуетничке конфликте, сукобљавајући Бошњаке и Србе јер утврђује нови механизам финансирања антисрпске пропаганде, а са друге стране, на овај начин, Кристијан Шмит покушава позицији Високог представника у БиХ дати стари значај моћног колонијалног управника, који је у сукобу са одлуком држава чланица Европске Уније и њеног вођства, о додијели Босни и Херцеговини, статуса земље кандидата за пуноправно чланство у Европској унији.
На овакво поступање од раније је указивао Предсједник Републике Српске Милорад Додик, посебно у вријеме док је обављао дужност члана Предсједништва БиХ. У одговору Кристијану Шмиту на његово писмо од 27. јула 2022. године, Додик се позвао на став институција Републике Српске и сталних чланица Савјета безбједности УН, према којем, Шмит није изабран по Анексу 10.
„Ваша самоприграбљена диктаторска овлашћења су супротна људским правима, личним и политичким правима посебно, Ви рушите принцип владавине права, Ви сте изнад закона, изнад устава, изнад судских одлука, изнад политичких одлука, а посебно изнад одлука донесених демократским процедурама у органима власти, посебно органа представничке, народне демократије у којима се усвајају закони“.
Очекивано: сукоби у БиХ се увијек интензивирају, кад Високи представник поништи људска права, законе и устав, те одлучи бити законодавац а посебно на врло осјетљивом питању Сребренице.
То није први пут: око садржаја измјена Изборног закона, одмах послије одржаних Општих избора, сукобила су се „ентитетска браћа“ јер и Бошњаци и Хрвати подржавају самовољу и криминал Високог представника али очекују, да мјере, одлуке и закони које противуставно доноси, буду у њихову корист.
Зато је Шмит донијео једну одлуку у корист Хрвата због које му свакодневно стижу пријетње из Сарајева, и цијенећи да му је угрожена политичка позиција, одлучио је у „своју корист“, једну такву одлуку поклонити Бошњацима, и њом увећати западни углед код Бошњака на штету Срба, те тиме, повратити моћ и контролу у БиХ.
И раније су из ОХР-а, од завршетка рата до данас, имали само једну врсту активности: укидали српска национална права, рушили устав и политичку снагу Републике Српске. И немогуће је навести, макар једну мјеру, одлуку, закон или измјену устава БиХ, коју је донијео неки Високи представник, а да је она била на корист или у интересу Срба.
Наративом о сузбијању „активног и опасног српског непријатеља“ правдане су, све штетне политичке одлуке Алије и сина му Бакира Изетбеговића те њихове Странке демократске акције и прије рата, током њега, па и данас. Рат, који се на тлу БиХ водио, био је етнички и вјерски, а завршен је примирјем и потписима на Међународном споразуму о миру у Дејтону и Паризу. Споразум је био израз политичке сагласности Америке и Русије коме су се придружиле Британија и Француска, за њима и Њемачка, Британија и Њемачка да би га мијењале у складу са својим интересима, а Француска онако, успут и почасно.
Британци су нашли начин промијене Дејтонског споразума у виду Лондонског оснивања “Савјета за провођење мира”, десетак дана прије него што је споразум потписан у Паризу, а Њемци су у исти воз, ускочили у Бону, у другој половини 1997, преко тог истог Савјета за провођење мира. У Бону, је тај недејтонски И антидејтонски Савјет одлучио тумачити Анекс 10 Мировног споразума о БиХ тако да Високи представник постане тијело с неограниченим правним овлаштењима.
Савјет је “одлучио” да овлаштења Високог представника у БиХ тумачи бесконачно широко тачније арбитрарно, ад либитум, онако како одлучи сам Високи представник или нетко тко стоји иза њега. Прочита ли се Анекс 10 који изворно дефинише овлаштења Високог представника, јасно је како је ријеч о институцији која је замишљена да има улогу добронамјерног помоћника и медијатора.
Анекс 10. доказује да Високи представник као тијело постоји зато што су га стране, потписнице споразума, представници народа у БиХ, позвале да им помогне.
Постојање Високог представника темељи се на вољи изворних страна, а не обратно (Анекс 10, I.2). Он служи њима, а не оне њему. Посебно, Анекс 10 изричито каже да ће Високи представник поштовати аутономију цивилних организација и тијела у БиХ (Анекс 10, II.1c). На крају, по питању права тумачења, Анекс 10 каже да је Високи представник коначни ауторитет за тумачење, али само Анекса 10 као Споразума о цивилној проведби мира у БиХ (Анекс 10, В). Но онда су се Британци и Њемци досјетили да се, тачка о тумачењу може тумачити и тако да се каже да Високи представник има овласт да тумачи властите овласти, те да се на тај начин може трансформисати у коначног тумача цијелог Дејтонског споразума, укључујући и Устав БиХ.
Ето, тако је рођена диктатура. На жалост, Високи представник у БиХ, је данас, суверен и диктатор са којим се не може преговарати; владар чија је ријеч задња независно од њене ирационалности и аморалности. Он је практично стварни и једини, суверен БиХ али, је његов суверенитет на дужи рок, неодржив.
Истовремено Кристијан Шмит нема мандат Високог представника и шта год радио биће тек ружна и пролазна фигура политичког туристе и малог нацистичког кепеца, који се само труди да Босна и Херцеговина остане потпуно неодржива, у сукобу и трајном стању колонијалног привјеска .”
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Dekolonizacija je proces oslobađanja od kolonijalne vlasti i pretvaranje nekadašnjih kolonija u samostalne države. Proces dekolonizacije je u 19. vijeku zahvatio veći dio Južne Amerike, nastavio se i između dva svjetska rata, a zahuktao se tek nakon Drugog svjetskog rata. Sticanje neovisnosti u mnogim je slučajevima pratilo nasilje (pobune, nemiri, prosvjedi, revolucije ili rat za nezavisnost). Godine 1960. izglasana je UN-ova Deklaracija o davanju neovisnosti kolonijalnim zemljama i narodima, a 1970-ih je likvidiran najveći dio preostalih kolonija. Po podacima kancelarije Ujedinjenih Nacija za dekolonizaciju trenutno u svijetu još uvijek postoji 17 kolonija koje trebaju dobiti nezavisnost ili biti vraćeni lokalnim vlasnicima. Od tog broja kolonija njih 10 je u britanskom, 3 u američkom dok Novi Zeland, Maroko i Francuska imaju po jednu koloniju. BiH je jedina preostala njemačka kolonija.