По Енгелсу, «онакви, какви на почетку излазе из животињског царства – у ужем смислу – људи улазе и у историју: упола животиње, сурови, још увијек немоћни пред природним силама; отуда и сиромашни као животиње и једва нешто продуктивнији од њих». Тај историјски искорак људи ка властитој заједници прати извјесна једнакост у животним условима. Сувише је рано говорити у категоријама групне свијести али на плану инстинкта и појединачног осјећања, готово да и нема разлике међу члановима такве заједнице.
«Свијест трбуха» значи инстинкт за одржањем, потреба за храном, осјећај личне несигурности и страха за прибављена добра (било од природе, било због могуће пљачке од стране припадника исте заједнице) први су подстрек удруживању и утврђивању, макар и примитивних правила понашања. Подјела рада и одговорности, рекли би марксисти – али и више од тога – удруживање у заједницу, први је знак свјесног промишљања, којима се надилазе најнижи, животињски облици заједништва (као чопор), због величине заједнице и успостављених норми. У науци не постоји спор око историјских типова глобалних група и њихових основних карактеристика. Кроз миленије развоја заједница људског рода, разликујемо три типа различитог степена хомогености и облика повезаности: ГЕНТИЛНИ (крвно-сроднички), ТЕРИТОРИЈАЛНИ (народ) и НАЦИЈА.
Крвно-сроднички облик заједнице (хорда, род и племе) је без сумње најхомогенији облик лишен класне и социјалне поларизације, али је у материјалном погледу и најнеразвијенији јер функционише у добу «сакупљачке привреде» којој су темељ лов и пљачка. На нивоу надградње може се говорити само о постојању једног специфичног морала, врло примитивног, те најнижих облика религијске свијести условљене страхом од неразумљивих природних појава и нагоном за опстанак.
Развој индивидуалне свијести иницира процес изградње друштвене свијести која уочава потребу за бољом организацијом заједнице, подјелом рада унутар ње, као и потребу стварања основа за укупну друштвену надградњу (културну, политичку, правну…), њен развој и њен цивилизацијски процват. То јесу основни разлози који доводе до преласка на тзв. «територијални» начин живљења, а наука, то ново доба именује историјом формирања глобалне групе, типа НАРОД. Као вријеме развоја тога процеса истичу се епохе робовласништва и феудализма. Као социјална категорија и историјска појава, народ спада у најзамршеније социолошке појмове – не само због извора кохезије унутар заједнице (који је слојевит, непрецизан, каткад и контрадикторан код различитих група)него и због различитог процеса формирања и настанка такве заједнице. Из тог разлога врло је тешко апстрахирати о народу као универзалној категорији јер је готово сваки народ конкретан проблем и случај за себе. Сам чин постанка, дуги процеси развоја, испољавање и манифестација различитих облика свијести заједнице, степен хомогености, заједничке културне особине, крвно-сродничке везе – све су то проблематични и сумњиви критеријуми за вредновање народа као појма; само од случаја до случаја и од народа до народа, могу се изграђивати какви-такви судови, иоле утемељени. Зато појам народ, више служи као методолошки постулат у прилазу проблему социјалних група, него као јасан и дефинисан појам. Ово се јасно мора уважавати и код доношења судова о Словенима.[1]
Историја Јужних Словена и њеховог, евентуалног, доласка на Балкан, озбиљно је, кроз многе радове стављена у питање. Све више је аргумената и теорија које Словене, на Балкану, третирају као аутохтони народ, а „досељавање на Балкан“, и тзв. „Велика сеоба народа“, представља се као пука германска пропаганда, која нема озбиљнијег научног утемељења.[2] Признати научник, биолог и генетичар, са Харварда, Анатолиј Кљосов, сматра да су на Балкану, најстарији српски гени и да теорије о доласку Срба на Балкан, немају научне вриједности[3], те сугерише да су словенски народи а прије свега Срби, били колијевка европске цивилизације и да нису никакви силом насељени народ.[4]
Наравно, да у расправи о Бошњацима као етничком спецификуму и националном субјективитету најмање су потребне неке нове историјске дилеме те, ће овај рад, углавном полазити од раније прихваћених теорија да би приказао историјску и политичку позицију Бошњака, која неби повриједила никога а Бошњацима би била основ за разумијевање властитог идентитета. У принципу, овај рад нема амбицију да се бави писањем нити откривањем нове историје. Постоји само једна мала, општа, историјска скица, коју износи, како би се приказао један поглед на национално питање, судбину и будућност Бошњака. Углавном су кориштени, традиционални извори и традиционална наука и историографија. Зато, држећи ту конвенционалну позицију, увјек је потребно нагласити, да историјска наука напредује и да многи историчари ( попут Слободана Јарчевића: који увјерено тврди да НИЈЕ БИЛО ДОСЕЉАВАЊА СЛОВЕНА НА БАЛКАН – и да су Словени старосједиоци Балкана и Паноније), ипак су у одређењу националне свијести као историјске свјести, изложени раније прихваћени извори. Те старе теорије полазе од Илирског присуства на овим просторима и наглашавају прилично богату историју Илирских племена на овим просторима (Далмата и Јапода) – прије доласка Словена, помињање, битке код Ардубе … и друго… неких чињеница које нова истраживања покушавају допунити али и демантовати. Историја Јужних Словена и средњевјековних политичких творевина, ма колико нужна и оправдана, представља маргину студије о Бошњацима, зато се њој не приступа МОДЕРНО – нека се то питање истражује и потврђује. Нова сазнања и историјска открића свакако неће утицати на генерални став који се тиче етницитета, друштвених група и односа – те евентуалне теорије о Бошњацима као нацији Словенског поријекла.
По већински прихваћеним теоријама, први подаци о Словенима датирају из доба племенске организације – бројна словенска племена, у првом вијеку нове ере, насељавала су пространи териториј који се од Карпата протезао базеном Висле, до Балтичког мора. Због географске пространости и величине запосједнутог територија, словенска племена нису била на истом степену развитка друштвене свијести. Словени насељени око Карпата и Средњег Дњепра истицали су се у бављењу земљорадњом и сточарством, док су Словени око Црног мора и Подунавља, под утицајем веза са римским провинцијама развијали трговину и занатство. Из многих племенских организација, развиле су се временом ТРИ ЕТНИЧКЕ ГРУПАЦИЈЕ високог степена хомогености, идентичног или веома сличног језика, компактног територијалног одређења и са лабавим државним границама у међусобним односима.[5]
Ријеч је о ЗАПАДНИМ СЛОВЕНИМА (које чине Чеси, Словаци, Пољаци и Лужички Срби), затим ИСТОЧНИМ СЛОВЕНИМА (Руси, Бјелоруси и Украјинци – мада је стари израз за Русе био Великоруси), те ЈУЖНИМ СЛОВЕНИМА (Срби, Хрвати, Бошњаци – донедавно Муслимани, Словенци, Македонци, Црногорци И Бугари).
На историјску позорницу Јужни Словени ступају као саставни дио старо-словенске етничке групе и са племенском организацијом коју задржавају и дуго времена послије насељавања на Балкан. Прве сигурне податке о Словенима оставили су Римљани: Гај Плиније, Тацит и Птоломеј, који пишући о сусједима Германа, на њиховим источним границама, именују ту групацију као «Венети» или «Венеди». У Средњем вијеку Нијемци тим именом (Wенден или Wинден) називају Словене и мисле, у ствари на заједницу Старих Словена. Домаћи назив «Словени» новијег је датума.
На основу података које је оставио Тацит може се закључити да је ријеч, прије свега, о ратничкој заједници која је врло добро свладала све технике ратовања, тога доба – да успјешно воде битке на сухом, воденом и мочварном терену – да се знају борити на отвореном пољу и у засједама – да зналачки опсједају утврде и насеља и да у таквим борбама руше камене утврде и градове до темеља, због схватања да би их покорено становништво могло искористити као упоришта у случају побуне или рата.
Словени се нису претјерано бавили сточарством па ни земљорадњом, мада су одлично познавали сврху и начин употребе жељеза (Тацит спомиње постојање и жељезног шиљка код Словена). Иако су били организовани у племена по родбинским и крвно-сродничким везама, ипак је начин организације био на једном вишем нивоу, као и сама свијест (нема говора да се радило о дивљацима, у ма ком погледу), што се посебно манифестовало честим и организованим упадима унутар граница германских народа и нарочито, након тзв. «опште експанзије барбара на границе византијског царства» што се показало неминовним историјским процесом, окончаним почетком Седмог вијека, у историографији означеним као Велика сеоба народа. Код војних операција, словенска племена су углавном запосједала природно ограничене територије (са ријеком или планином као границом)–у ствари, запосједали су плодне долине које су називали жупама и на чијем челу се налазио жупан. Иако према непријатељима нису испољавали свирепост, у међусобним обрачунима око плијена или око посједа, знали су бити крволочни. О облицима и манифестацијама вјерске свијести зна се тек толико да је била на ниском нивоу, тј. увијек је код Словена било ријеч о примитивним формама вјерског учења насталог због страха од необјашњивих природних појава. Као и код Старих Руса тако и код Јужних Словена персонификација божанске моћи и величине био је Громовник Перун, који кроз грмљавину шаље људима опомену, пријетњу или казну. Громовник Перун међутим није никада био предметом сталне молитве и потпуне преданости. У тако схваћеној религији није било ритуала жртвовања, нити посебног ритуала молитве, шта више, у својој прадомовини (чију величину и локацију наука не позна потпуно) Јужни Словени нису имали ни религијско водство. Цјелокупан концепт вјерског учења био је сведен на инстинктивне реакције заједнице, у страху пред могућим изљевом божанске срџбе и могуће казне. Јужни Словени су одувијек (па и данас) вјеровали у враџбине (гатање, прорицање судбине, призивање духова…), вјеровали су у постојање кућних, шумских и водених духова (у духове који бораве иза врата, на цјепалу за црва, испод штрика за веш…), у виле, вјештице, вукодлаке – као и у надарене људе способне да отклоне зле чини и измјене лошу судбину. Манифестације самог вјеровања мијењају се кроз вијекове, «усавршавају», понекада им је одузиман мистичан карактер и придаван понеки рационалан елеменат, сразмјерно достигнутом нивоу свијести.[6]
Језик Јужних Словена се углавном, с мјером , мијењао и изграђивао – он није противрјечио нужности динамике историјског процеса обликовања заједнице, и врло често, био је средство хомогенизације или одвајања једног од другог племена.
То је, у ствари, Старо-словенски језик (тзв. славијански) и доживио је мноштво стандардизација, од оних по Ћирилу и Методију (каквим данас говоре на југу Бивше Југословенске Републике Македоније), до оних које проведоше Јернеј Копитар и Вук Караџић (којим говоре на нивоу Београдско – Загребачко – Сарајевско – Подгоричке варијанте). Тај језик је претрпио много стилизације, доживљавао промјене у укупном процесу честих акултурација (Мађарских, Турских, Њемачких, Комунистичких, Америчких…), из њега су се обликовале и рађале националне варијанте, разна нарјечја – понека старо-нова ријеч или кованица угледале би свјетло дана – али на крају крајева, тај језик још увијек полази од јединствене МОРФОЛОГИЈЕ, ФОНЕТИКЕ, ГРАМАТИКЕ, СИНТАКСЕ… – идентичног и богатог фонда ријечи, што га чини једним и јединственим. Истовремено, он је остао веза нације са вјековима прошлости – непромијењена константа стања духа и хиљадугодишњи носилац историјског искуства. Средство акумулације и преношења знања и једини инструмент сврхе постојања словенске народносне суштине и учешћа у заједничкој прошлости – и више од тога – тај језик представља основни смисао ПОРИЈЕКЛА као важне одреднице за сваку нацију.
Тај језик, никада није био само обично средство комуникације него и начин организовања мисли, и ту одлику, вијекови колонијалног жртвовања народа нису могли промијенити. У свим националним варијантама и језицима словенских народа, остали су сачувани, до дана данашњег, заједнички називи за основне пољопривредне производе: пшеница, раж, жито, јечам, овас, просо… затим за појмове, као што су зрно, сјеме, грах, орати…за животиње и њихове производе: бик, крава, во, говедо, свиња, јагње, коњ, кобила, сир, млијеко… као и за неке облике примитивног занатства: ткати, тесати, пилати… Иако нема заједничких израза за државно-правне установе задржани су заједнички појмови: власт, владати, род, племе… итд.
Од ИИ вијека, па све до прве половине ВИ вијека, готово да и нема никаквих вијести о Словенима – прве вијести јављају се тек након спуштања Словена на границе са Византијом, те учесталих упада и правих војничких операција које воде сами или удружени са Аварима. Међу прве вијести о покрету Словена ка југу спада вијест византијског писца, готског поријекла, Јордана, из 551.године. Послије њега и други византијски писци (Агатије, Менандер, Псеудо Маврикије и Прокопије) све чешће, у својим љетописима, помињу Словене. Након спорадичних описа Словени постају незаобилазан фактор европске историје кога пажљиво анализирају, прате и врло прецизно процјењују, релевантни историчари и установе.
«…Овим племенима Склавинима и Антима (Назив за Словене источно од Дњестара) не влада један човјек, него, од старине живе у демократији и због тога увијек заједнички врше послове… Вјерују да постоји само један Бог творац муње, и да је он једини Господар свега… Штују уз то и ријеке и нимфе (виле)… Станују у биједним колибама… мијењајући често насеља. У бој иду пјешке на непријатеља, у великом броју, носећи у рукама мале штитове и копља, а оклопе никада не облаче. Високи су и јаки необично, а косе, нит су бијеле одвише ни плаве… него онако риђе. Нису хрђави или зликовци ни најмање а по једноставности наличе Хунима…»
(ОПИС ВИЗАНТИЈСКОГ ИСТОРИЧАРА ПРОКОПИЈА)
Врхунац словенског продора на Балкан представља опсада главног византијског града Цариграда и напад на њега 626.године који, Словени извршише заједно са Аварима. Додуше, ти заједнички наступи са Аварима помињу се још од 568.године. Словени у Аварима имају савезника, по много чему организованијег, на вишем духовном степену развоја и са већим плановима експанзије. На другој страни, Словени имају, највећу могућу, војничку продорност, храброст на граници са дивљаштвом и Авари се вјешто користе њима све до заједничког пораза под Цариградом (који је узгред, много више погодио Аваре) и након којег се Авари враћају у Панонску низију а Словени, дефинитивно, учвршћују на Балкану – населивши подручје приближно омеђено граничном линијом од Бара преко Скадарског језера, Охрида и Костура, до града Солуна. Балкан постаје «света земља» Јужним Словенима. Како пише Псеудо Маврикије, Јужни Словени живе у специфичном политичком стању «војне демократије», а у друштвеном као племенски савез. Не практикују ропство а аутохтоне идеологије немају ни за себе а камоли за друге – пораженим и заробљеним нуде могућност откупа и повратка у властиту заједницу или заједнички живот у оквиру њихове заједнице, равноправно са другим и са истим правима и обавезама учешћа у одбрани заједнице као и могућој експанзији.
Сви византијски писци истичу у први план ратничке способности Словена и сматрају их добрим борцима «који са успјехом пљачкају Ромејску земљу». Од истакнутих вођа и старјешина, Менандер помиње, на превару убијеног Мезамира, «кога убише Авари, јер сматраше да он жели сву власт приграбити за себе и њима отказати послушност». Помиње се и војвода Даурит, од кога Авари 578.године захтијевају данак. Псеудо Маврикије биљежи код Словена постојање мноштва поглавица, које он назива «реx». Други извори користе и Грчке појмове «егсарх» и «пхиларх», који су лишени стварне политичке тежине какву имају у самој Грчкој, али којима се може успјешно означити старјешина једног, још увијек неразвијеног и неорганизованог етноса.
Мада неки Византијски извори помињу посебне територијално-управне цјелине «Склавиније», очигледно је да у периоду насељавања на Балкан, па чак и дуго времена послије тога, Словени немају властите државе и да живе у тзв. пред-државном уређењу.Тек промјеном друштвеног положаја одређених старјешина, која полази од подјеле плијена, јача потреба за организовањем заједнице на чвршћим темељима.
Послије насељавања на Балкан па све до ИX вијека, нема прецизних података о развоју заједнице Јужних Словена. [7]Сигурно је да изузев Словеније (Карантанија, од 658. до 745.године) други припадници Јужно-Словенских народа на Балкану, нису имали властите државе. Тај сложени процес изградње и развоја властитих држава био је успорен, не само због унутрашњих разлога него и због великог и агресивног утицаја вањско-политичког фактора. Јужни Словени су доласком на Балкан добили на својим границама јаке и пуно организованије сусједа – на истоку упадају у византијско-православни историјски и културни миље – на западу у тзв. римо-католички. Носиоци тих великих утицаја су се мијењали кроз вијекове али разлог и суштина њиховог дјеловања остала је до данас непромјењена, шта више, усложњена и допуњена новим, оријентално-исламским утицајем, путем турске империје. Сви ови утицаји убрзавају или успоравају процес класног раслојавања, подстичу или ометају друштвене и историјске законитости, каналишу развој свијести и утичу на организацију, облике и могућности контролисаног државно-правног развоја. Од Византије и Франачке државе, преко њихових насљедница (прије свега Њемачке), до Мађарске и Турске, затим, Аустро-Угарске, Њемачке и Америке (тј. до данашњих дана) врши се друштвено и историјско усмјеравање СВИЈЕСТИ и СУДБИНЕ групације, како на плану интеграције у владајући културни образац, тако и на плану нормативног уређења друштва тј. организације државе, с тим што ни држава ни свијест нису пуке апстрактне категорије, него конкретан апсолутни извор реализације интереса јачег на штету слабијег. Одсуство рационалног поимања тог односа, циљ је и идеал сваке (и свакакве) империјалне политике.[8] Наравно, у данашњем времену националне типологије заједништва и интереса, етногенеза представља замршени хисторијски и културни појам, који не објашњава укупност националног духа и националне организације. Тај појам, чак, није ни дефиниција припадности и обавезне солидарности али може да представља извор разумијевања националне позиције, ону неизбјежну прву степеницу до спознаје историјске нужности живота у неслободи и неимаштини, са концептом расуте етничке снаге и друштвене поларизације малих етничких заједница у историјском вртлогу великих политичких сукоба, глобалних идеологија и моћнијих заједница. Ову сврху етногенеза може реализовати само ако је лишена парцијалних идеолошких предрасуда које из стварности друштвеног поретка узимају поједностављену слику, без слојевитости, без колорита и нијанси – слику контраста, антагонизма и хијерархије – слику црно-бијеле стварности у коју може увјерити само «претходно увјерене». Само из тог разлога не треба окретати главу од питања поријекла – и у одговору на то питање налази се разлог за афирмативан и усуглашен приступ својих сународњака, способних да на површину историјског обликовања данашњице, у име будућности, извуку све оно што гарантује сигурност и даљи развој заједничког живота, малих националних заједница словенског поријекла. Без обзира на врло ограничена сазнања о Словенима, неке се констатације могу изрећи са великом дозом сигурности:
1.Словени су, у историјском смислу, ВЕЛИКИ И НЕОРГАНИЗОВАН НАРОД. Сами су врло мало значајних ствари из прошлости написали о себи, тако да не постоји «Словенска хисторија» писана словенском руком. О Словенима, углавном пишу развијенији и организованији народи, претежно, експанзионистички оријентисани према Словенима. У те изворе, наука има прилично повјерења мада то личи на трагање за историјским судом о Јеврејима листајући Хитлерове архиве, или, да се о Сјеверној Ирској информишете у Лондону, о Богумилима у Ватикану, о правима америчких црнаца у Калифорнији, о судбини индијанаца или судбини муслимана Авганистана, Ирака, Сирије, Јемена, Либије, у Вашингтону. Захваљујућиј територији коју је запосјео Словенски народ, није никада био сав поробљен па се на том тужном примјеру помало открива како бројност и територијална дисперзија могу понекад однијети и превагу над квалитетом организације.
2.Анализирајући начин живота, језичку сродност и систем организације друштва, може се закључити, да је готово до окончања Средњег вијека (крај XИВ и почетак XВ вијека) постојала јединствена СЛОВЕНСКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА, као значајни дио и мост између Европске и Азијске цивилизације. Зато је до краја Средњег вијека, подјела Словена на Источне, Западне и Јужне, искључиво географска подјела, тј. само методолошки постулат регионалног ситуирања неодвојивих сегмената, цјелине једног народа, ради теоријског праћења. Ова подјела не значи постојање било каквих значајнијих разлика између Словена који су (са истока) отишли на запад или оних који су (са истока) отишли на југ. Разлике долазе касније: оне унутрашње – на плану регионалне хомогенизације језика и оне као резултат вањских утицаја, на плану религије. У мјери, у којој језичка и религијска основа стварају нову традицију, у тој мјери разлике добијају на квантитету и квалитету[9].
3.Једно обиљежје, које су Западни Словени под јаким утицајем католичанства изгубили (на своју срећу) задржало се код Источних и Јужних Словена до данас. Ријеч је о томе, да код Источних и Јужних Словена, не постоји јасна граница између појма ДРУШТВО и појма држава, која се тако јасно разликује у западно-европском поднебљу тј. код ових Словена не постоји оваква подјела између ПРИВАТНИХ-друштвених и ЈАВНИХ – државних односа, каква постоји на западу. У суштини, та неоспорна припадност Јужним Словенима (која је заједничко обиљежје тренутно сукобљених нација у Босни и Херцеговини) представља само «ИЗВОР», који можемо тумачити у историјском смислу «значајним» или «безначајним» – малим или великим, али који, кроз историјске токове до властитог ушћа (који представља Нација, данас) поприма многа нових, мањих и мање важних садржаја, гдје и сам постаје притока већем и општем – притока цивилизацији – представља квалитативно нову вриједност. Можда наше познавање објективне истине о старим заједницама нашег народа није довољно, или није добро,[10] али ако су Јужни Словени, у тај мукотрпни процес изграђивања себе кроз заједништво кренули као РАТНИЧКА МИСАО и ратничка свијест, онда није ни чудо што се рат на овим просторима појављује као историјски чин, социјалног и филозофског освјештења, као креативност и метода стварања нове вриједности.
Након једног од многобројних ратова, сви народи Босне и Херцеговине, добили су прилику, да НОВУ ВРИЈЕДНОСТ реализују НЕГАЦИЈОМ ЗАТЕЧЕНЕ СВИЈЕСТИ.[11]
[1] Nations before Nationalism [Nacije pre nacioalizma]1982
[2] http://www.vaseljenska.com/vesti/dr-djankarlo-tomecoli-ticijani-minojska-kultura-je-slovenska/
[3] http://www.nspm.rs/hronika/anatolij-kljosov-srpski-geni-najstariji-u-evropi.html
[4] http://srb.fondsk.ru/news/2014/02/22/anatolii-alekseievih-klosov-vi-ste-zaista-kolevka-evropske-civilizaciie.html
[5] The Ethnic Origins of Nations [Etničko poreklo nacija]. Blackwell Oxford 1986
[6] Hobsbawm, Eric John. Nacije i nacionalizam: Program, mit i stvarnost. Prevela Čengić, Nata. Zagreb: Novi Liber, 1993., 207.;
[7] Brubaker, Rogers. Ethnicity without groups. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press, 2004.,
[8] Benedict Anderson, Imagined Communities: Reflections on the Origin and Spread of Nationalism (London: Verso, dopunjeno izdanje iz 1991);
[9] Gellner, Ernest. (1995), „Adam’s Navel: ‘Primordialists’ versus ‘Modernists’,“ in: Edward Mortimer (ed), People, Nation and State. The Meaning of Ethnicity and Nationalism, London: I. B. Tauris Publishers, pp. 31-35.
[10] Jenkins, 2008., 105.; Bloch, 2008., 38-39.; o metodi kojoj je osnovna premisa samokritička refleksivnost o vlastitim ideološkim, epistemološkim i metodološkim pozicioniranjima, te koliko izabrane metode utiču na rad u cjelini
[11] Todorova, Marija. Dizanje prošlosti u vazduh. Prevela Glišić, Slobodanka. Beograd: XX vek, 2010.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Kakvi bre Bošnjaci i bakrači. Znam samo za boš pumpu i brašnjavi krompir.