Јуриј Гагарин учио је Средњу техничку школу у Саратову гдје је постојао веома активни аероклуб у коме су многи младићи и дјевојке стицали солидно летачко искуство. У послератним годинама је, иначе, у СССР постојало много аероклубова у којима су млади људи могли да се обучавају у летачкој и падобранској вјештини, да своју љубав и заинтересованост за ваздухопловством и практично упражњавају.
У појединим великим градовима, гдје су дјеловали летачки клубови, младим људима су се тако пружале веома погодне могућности да лете на класичним малим школским авионима. Организоване су посебне секције из којих су се касније регрутовали и војни пилоти, припадници посебног рода војске који је увијек имао нарочито значајно мјесто у читавој армији. Осим тога, у оквиру аероклубова су се млади људи дружили, развијали своје спососбности и вјештине, тако да су то уједно представљале и својеврсне школе социјалистичког васпитања и образовања многих генерација.
Све су то биле изванредне погодности за младог Гагарина који ће управо у Саратову почети своју пилотску каријеру.
Гагаринов приступ саратовском аероклубу се десио сасвим случајно и непланирано. Локални аероклуб је организовао пријем нових чланова у одређеним редовним временским интервалима како би попунио своје чланство. Када би једна класа већ обучених чланова, која је посједовала довољно искуства и вјештине одлазила из аероклуба, она би се попуњавала младим и неискусним снагама.
Тако је клуб непрекидно мијењао састав својих члановаи истовремено обучавајући многе младе генерације. Обично би званични представници аероклуба лично одлазили у градске школе и позивали заинтересоване ученике да се пријаве и учлане у њихову летачку секцију. Тако се десило да је и Гагарину предложено да постане један од младих ваздухопловаца. Гагарин је то објеручке прихватио јер је о томе сањао и маштао још од најмлађих дана. Био је одличан ученик старијих разреда техничке школе и веома примјеран омладинац у сваком погледу. Стога је његов пријем у саратовску авио дружину протекао на обострано задовољство. Млади Јуриј је нашао право мјесто и друштво гдје је могао да проводи своје слободно вријеме и да са великом љубављу и ентузијазмом усавршава вјештину летења која га је убрзо потпуно преокупирала.
Јуриј Гагарин
Прије него што је почео практично да лети, а посебно да самостално управља малим школским авионом, Гагарин је морао претходно да обави веома озбиљну и систематску обуку. Летење је веоама озбиљна и одговорна дјелатност па се томе у аероклубу приступало поступно и темељито. Требало је детаљно савладати и све теоријске припреме које су трајале веома дуго. Гагарин је био стрпљив и сталожен омладинац и није показивао нестрпљење током припремне наставе иако је жарко желио да се што прије огледа у авијатичарској вјештини. Та његова одлика је брзо пала у очи његовим претпостављеним па је од самог почетка стекао њихову посебну наклоност. Клуб је, иначе, имао велики број младих и агилних чланова, а наставници су били искусни и стручни пилоти. Посебно треба издвојити главног инструктора Димитрија Матјанова, капетана ваздухопловства, човјека који је добар дио каријере провео као војни пилот на млазним авионима. Димитриј је био веома строг, али правичан човјек, типични представник тадашњег совјетског официрског кадра. Он је младе полазнике озбиљно, систематски и пожртвовано припремао за летачку дјелатност. Стога су млади приправници морали да стрпљиво и одговорно савладају све финесе које им је искусни инструктор преносио. Летење је веома озбиљна ствар, како је то непрекидно наглашавао капетан Матјанов, што је Гагарину било јасно од првог дана када је постао члан летачког клуба. Остало је забиљежено да је Јуриј Гагарин званично постао члан аероклуба у Саратову 4. септембра 1954. године. Читаву јесен и зиму је проводио на аеородрому и у сусједној згради у којој се одвијала теоријска настава. Са великом пажњом је пратио свако узлетање школских авиона и њихово тренажно летење, узлерање и спуштање, као и надлетање изнад аеродрома.
Све га је то посебно интересовало али и подстицало у њему жељу да и он буде један од пилота који ће обављати сличне летачке подухвате. Са летењем је почео почетком прољећа наредне, тј. 1955. године. Наравно, у почетку су летови обављани у пару са инструктором што је било веома корисно и значајно искуство. Тек послије многобројних таквих тренажних летова, Гагарину је дозвољено и омогућено да и самостално преузме команду над једним малим класичним школским авионом. Већ од првих летова Гагарин је осјетио необично узбуђење, чак и одушевљење према летовима. Осјећао се некако узвишено и надахнуто када би се нашао у авиону и када би на металним крилима надлијетао брда, долине и широку Волгу која је испод њега мирно текла. Посебно је био поносан када би се нашао над аеродромом на коме је могао да види своје другове и другарице како га посматрају приликом његовог пилотирања. И поред великог одушевљења, које га је увијек изнова обухватало, он се понашао веома хладнокрвно и одговорно што је указивало да се заиста радило о једном талентованом и спососбном младићу. Поред пилотирања, Гагарин је желио да се опроба и као падобранац. И у тој вјештини је постао веома искусан јер је необично брзо постизао све боље резултате са повећањем броја скокова.
Иначе, локални саратовски летачки клуб је располагао са класичним школским квалитетним авионима Јак-18 са елисом на којима је вршила солидна припрема и оспособљавање младих ваздухопловаца. То се посебно односи на Гагарина и његово касније пилотирање у млазним војним авионима. Гагарин је, према сачуваним документима, обавио чак 196 летова као пилот, а као падобранац је извршио велики број скокова (први скок је, како је остало забиљежено, обавио 14. марта 1955. године). Иначе, скокови су се вршили са висине од око 800 метара, при чему је коришћен стандардни падобран модел ДД-47.
За вријеме школовања у Саратову Гагарин је, током ђачких ферија, одлазио код својих родитеља како би се одморио од напорног учења, помогао им у њиховим пословима и био у друштву са својим старим друговима и пријатељима.
Међутим, када је постао старији и веома агилни члан летачког клуба, ријетко је користио ферије да би посјетио свој завичај. Више је волио да остане са својим новим друговима и другарицама како би био у близини авиона и што више летио. Тиме се посебно истицао, а и скренуо пажњу његовог инструктора капетана Мартјанова.
Гагаринова весела природа, његова изразита бистрина, полетност и дружељубивост су га издвајала од свих осталих чланова летачког друштва. Гагарин је толико заволио ваздухопловство, летачку вјештину, да је одлучио да се јој се и професионално посвети. Нашао је себе у тој врсти дјелатности па је, након завршетка саратовске средње школе, одлучио да настави школовања за оспособљавање пилотске вјештине на брзим војним авионима.
Гагарин је дипломирао јуна 1955. године на Техничкој школи у Сатарову са одличним успјехом. Био је примјеран ученик и веома дисциплинован омладинац што се у то вријеме посебно цијенило и вредновало. Како је боравио у ђачким домовима, то се био навикао на посебан режим живота, увијек под нечијим надзором. Свагда је веома педантно и одговорно обављао све одговарајуће обавезе и никада се није десило да је направио неки већи екцес било у школи или ђачком дому. Истина, било је и веселих тренутака, разних забава и периода опуштености, али је све то било у оквиру дозвољеног тако да су наставници и васпитачи о Гагарину имали увијек најљепше мишљење.
То су, уосталом, и преточили у препоруке које су му написали када је завршио школу и одлучио да крене у нови живот. Иначе, његови другови из школе су брзо нашли посао у разним дјеловима огромне земље и позивали свога пријатеља да им се придружи. Он је, међутим, још неко вријеме остао у Саратову из љубави и привржености према свом омиљеном аероклубу, који је увијек најактивни био током љетњег периода. Тек крајем љета је Гагарин одлучио да настави школовање на војној пилотској академији. У том смислу му је помогао његов инструктор летења који га је савјетовао како да постане пилот. За Гагарина је, према препоруци инструктора Матјанова, најбоље било да се упише на ваздухопловну академију у Оренбургу која је била врхунска школа таквог профила и представљала велики расадник најбољих совјетских пилота тога доба. Из те академије је, иначе, изашао велики број славни совјетских пилота који су били чувени по многим летачким и ратним подухватима. Гагарин је био упознат са многим херојима Отаџбинскиоог рата, посебно на пољу ваздухопловства, од којих су поједини припадали кругу питомаца Ваздухопловне какадемије у Оренбургу. То га је још више подстицало и мотивисало да управо студира ваздухопловство у Оренбургу. Са великом одлучношћу је кренуо из Саратова у нов живот који га је водио ка плаветним висинама и летовима у брзим суперсоничним млазним авионима.
Град Оренбург се налази на ријеци Уралу, југоситочно од Саратова, на удаљености од око 630 километара. Гагарин се уписао у војну Ваздухопловну академију без много формалности. Одличан успјех у средњој школи, препоруке које је носио са собом као активни члан саратовског аероклуба и карактеристике примјерног спортисте и омладинца били су довољни предуслови да га приме без полагања пријемног испита. Тако се младом Гагарину, који је тада (септембра 1955) имао 21 годину, пружила прилика да се потпуно посвети ваздухопловству. Уписом у пилотску академију у Оренбургу овај младић је истовремено постао и војно лице па је, сходно томе, требао да се повинује и посебно строгим правилима те службе. Њему, међутим, није падала тешко војна дисциплина јер је од малих ногу навикао на специјалан режим живота далеко од породичних услова.
Гагарина је посебно импресионирала академија у којој су прије њега учили многи славни војни пилоти, хероји Отаџбинског рата. Бисте неколико таквих јунака су биле постављене у холу зграде академије и он је имао прилике да свакодневно посматра ликове људи који су и њему били велики узори. Стога је и то био један од додатних мотива да он буде увијек међу најбољим питомцима, који је беспрекорно обављао све постављене задатке. У почетку су се у академији изучавали уводни садржаји, док је млади Гагарин нестрпљиво ишчекивао тренутак када ће моћи да узлети на новим млазним авионима који су се користили у совјетској армији. Међутим, први летови у војној акдемији су се обављан на класичним авионима са пропелером, а то је њему било вема добро познато јер се на школском Јак-18 веома добро извејштио. Зато је овај питомац од самог почетка био међу најбољим и најупућенијим полазницима.
У Оренбургу је Гагарин упознао скромну, једноставну и веома допадљиву младу дјевојку Валентину Горјачеву (која је рођена 15. децембра 1935. г.), тада студенкињу Медицинског факултета. Често се са њом виђао и настојао да заједничке тренутке проведе у шетњама и посјети разним културним и спортским приредбама којих је у том граду увијек било на разним мјестима. Посебно је ово двоје младих и заљубљених људи вољело да гледају филмови јер је биоскоп тада био једна од најзначајнијих забава. Гагарин и његова велика љубав Валентина Ваља су током хладних и кишних дана, којих у тој области има много, гледали домаће филмове већином посвећене слављењу херојских подвига и побједе у Другом свјетском рату. Обоје њих су најтеже године дјетињства управо провели током тешких и оскудних ратних година тако да им је сјећање на то вријеме било још увијек веома свјеже. Гагарин је своју Ваљу водио на спортске утакмице што је она са задовољством прихватала и веома орно бодрила екипе за које је Јуриј навијао. Највише одушевљење, у почетку и извјесну зебњу Гагарин је доживо када је почео да лети на модерном, брзом и квалитетном млазном авиону Миг-15. Тај авион је достизао велику брзину за кратко вријеме, а посједовао је и низ других веома добрих перформанси. Гагарин је, наравно, у почетку летио са својим инструктором, али је брзо прешао и на самостално управљање са тим веома модерним ловачким авионом. У њему се млади питомац изванредно добро осјећао и настојао је да савлада све финесе које су представљале неопходне услове да би неко постао добар и поуздан пилот. У том погледу је Гагарин био увијек међу најбољима и није жалио труд и вријеме да постигне највише домете у свим елементима летачке вјештине. Није се задовољавао само да ваљано и квалитетно савлада основни течај, који се односио на сваког студента, већ је често присуствовао практичној настави и у часовима када је имао слободно вријеме. Када није био у друштву са својом пријатељицом Валентином он је обично био на оближњем војном аеродрому гдје је присуствовао обуци других питомаца у тренажним летовима.
Ваздухопловну војну академију Гагарин је завршио средином 1957. као један од најбољих питомаца генерације и тако стекао не само диплому војног пилота, већ и могућнст да добије сопствени авион. Тако му се остварила давнашња жеља, још из година дјетињства, да може да пилотира у брзим авионима и да искаже све своје способности и могућности. Из школе је изашао као потпоручник совјетске армије што га је чинило веома поносним младим човјеком.
Одмах након дипломирања, отишао је на кратак одмор код својих родитеља, браће и сестре у село Клушино гдје су га сви дочекали са великом радошћу и поштовањем. У војној униформи ваздухопловног официра, млад и увијек насмијан, Гагарин је плијенио сваког човјека са којим би се сурео и поразговарао. У његовом дому су се окупљали многи мјештани, пијатељи и познаници, и разговарали са младим и поносним официром. Њима је било необично драго да имају свога мјештанина који је постао војни пилот у једној од најмоћнијих армија на свијету и да лети на суперсоничним млазним авионима који су повремено надлијетали и њихову Смоленску област.
Гарин је, послије завршетка Ваздухопловне војне академије, добио сталан посао као пилот на задатку у војној бази Луостари у Мурмонској области, дакле на далеком сјеверу Русије. Члан војног састава ваздухопловства у оквиру 122. ловачког пука, као 769. пилот, Гагарин је постао 29. децембра 1957. године. Претходно се оженио са својом пријатељицом Валентином Горјачевом октобра 1957. године. Она је тада била љекар опште праксе, а на свадбеном весељу су били позвани многобројни пријатељи, другови и другарице како Јурија тако и Валентине. Гарин је имао задатак да у Мурманској области обавља ловачке војне летови који су највећим дијелом били у функцији онемогућавања појачане активности страних шпијунских авиона. Већи дио тих страних извиђачких летова је обављан веома брзим беспилотним летилицама за чије обарање је требало ангажовати најбоље пилоте и најспособније официре. Гагарин се на том пољу показао међу најбољим летачима који је, такође, обављао и надлетања великог дијела огромног простора тадашњег СССР.
Управо када је Гагарин завршио своје студије на Ваздухопловној академије у Оренбургу извршена су прва успешна лансирања вештачких Земљиних сателита. Први такав објекат је избачен у орбиту 4. октобра 1957. године, дакле у вријеме када се прослављала 40-годишњица Октобарске револуције. Лансирање првог вјештачког сателита Спутњик 1 представљало је величанствени подухват у историји човјечанства. Први пут је, наиме, човјеку у историји успјело да избаци неки вјештачки предмет изнад Земљине атмосфера који је наставио, усљед инерције, да се обрће за веома кратко вријеме око наше планете. Већ током сљедећег мјесеца, у новембру 1957. године, лансиран је други вјештачкли сателит Спутник 2 такође у СССР и то је представљао нови подвиг у Гагариновој домовини. Ови величанствени подухвати су посебно слављени у совјетским оружаним снагама у којима је Јуриј служио као млади и перспективни официр. Ланисрање другог вештачког сателита је значајно и по томе што се у његовој специјалној каспули налазило прво живо биће послато у космос. Ријеч је о псу познатом под именом „Кудријавка“, али који је убрзо добио много поетично име „Лајка“, и под њиме остао забиљежен у аналима свјетске историје. Показало се да и жива бића могу опстати у веома суровим космичким условима, одржати се приликом вишеструко повећане тежине (потиска који настаје усљед убрзања потребног да се савлада сила Земљине теже како би ракета, или неки други предмет, ушла у орбиту око наше планете). Истина, Лајка се није могла вратати јер још увијек нису били разрађени начини повратка космичке кабине на Земљу коришћењем одговарајућег аутоматског система кочења, управљања и каснијег отварања падобрана којим би се дати објекат безбедно спустио на земљу. Ипак, сама чињеница да је Лајка успјела да досегне космички простор и опстане једно вријеме у потпуно другачијим и до тада непознатим условима је показала могућност скорог слања летилице са људском посадом.
