Frankenštajnovo čudovište

Piše: Veselin Popović

Kad bih morao da definišem režim DPS kroz neki muzički pravac, priznajem da bih morao da izmislim žanr „turbo horor folk“. Da, toliko je nemoguće uništitit bilo kojeg muzičara, bend, trubu i harmoniku – oni zaslužuju da imaju svoju muzičku notu.

To bi otprilike ozgledalo ovako:

Milo obriše znojavo čelo i stane ispred hora. Roćen se nasmije i krene da pjeva Anforgiven od Metalike – na svom perfektnom engleskom. Ritmički ispraćen od strane Belog Orla i njegova čuvena tri takta „maršodrinovska“ – tam, tamtamtamtam, tam.

Poslanica Marta Šćepanović bi širila ruke i „letjela po bini“, dok bi Duško Marković – dobro, ovo je tako providno – držao radijator kao harmoniku. (Izvinjavam se za najprovidniju foru, ali nisam mogao da odolim.)

Briši čelo, škripi riječi, tamburaj marš, širi ruke i harmonikaj.

Ima ovo svoju poentu. Naravno.

Ponovo su počele priče o zdravom krilu DPS, o reformistima, o vraćanju na pravi put. E to – pravi put! To ne postoji.

To je ono što sam pokušao ovako opisno da predstavim, DPS je Frankenštajnovo čudovište stvoreno za uznemiravanje isprepadanih seljana.

Najgora stvar jeste kad su „mudri“ smislili da je čudovištu potrebna ženka, pa su i nju sklepali. Ajde da ne „ženstvenimo“ ove „partnere“ – ali da su lagani, lagani su.

Scena – outro – posmrtni marš.