(ФОТО) Српска Хирошима: На данашњи дан у 14:14 Смедерево је сравњено са земљом

Био је топао летњи дан, иако календарски лето још није дошло. Четвртак 5. јун 1941. године, пијачни дан у Смедереву, па је становништво из околних села пожурило да у граду прода шта може. Школска година је била завршена, али уместо на Видовдан 28. јуна, одлучено је да, због ратног стања у земљи, ђаци из Смедерева и околних села баш тај да дођу да подигну ђачке књижице.Био је топао летњи дан, иако календарски лето још није дошло. Четвртак 5. јун 1941. године, пијачни дан у Смедереву, па је становништво из околних села пожурило да у граду прода шта може. Школска година је била завршена, али уместо на Видовдан 28. јуна, одлучено је да, због ратног стања у земљи, ђаци из Смедерева и околних села баш тај да дођу да подигну ђачке књижице.

Оно што је битно, немачка окупација се тог 5. јуна 1941. године није нарочито осећала у Смедереву, граду на 45 километара од Београда.

Било је наравно немачких војника, али се народ слободно кретао, трговало се и радило, па је и живот некако ишао даље. Само дан пре у граду је гостовала позоришна трупа из Новог Сада.

А онда се у 14.14. зачула страховита експлозија из правца тврђаве, једног од симбола Смедерева који се налази у центру града. За само неколико тренутака Смедерево је било потпуно уништено.

Експлозија је била јачине омање атомске бомбе, а након тога прашина и дим прекрили су небо и ништа се није видело.

Потрес од експлозије се осетио до Београда, Вршца, Пожаревца, а пламена печурка на небу, кажу људи, видела се чак до Рашке 155 километара даље ваздушном линијом. Стручњаци кажу да је стара Тврђава спречила да се деси већа трагедија и да део Београда буде сравњен са земљом.

Шта се заправо десило?

После капитулације Југославије, Немци су одредили Смедерево као место на коме ће се складиштити сва заробљена опрема, оружје, муниција и бензин.

Причу о смедеревској трагедији прича нам писац Влада Арсић, чији роман „14:14“ почива на причи о највећој трагедији Србије у другом светском рату, о којој 90 % људи не зна, нити је има у уџбеницима историје.

– Није претеривање рећи да је експлозија била јачине мање атомске бомбе. Да се потрес осетио у Вршцу, Београду, Пожаревцу, а да је Смедерево сравњено са земљом. Шта је заправо експлодирало?

– Након пораза краљевске војске Југославије, Немци су сво заробљено оружије лагеровали на простору ове тврђаве. Десетине вагона оружија, граната, барута, дизела, петролеја, муниције.

– Све је то требало пребацити у Немачку где би се извршила калибрација и то оружије би, ја верујем, на крају завршило на источном фронту.

– Међутим, 5. јуна у 14.14 минута дошло је експлозије која је буквално сравнила Смедерево са земљом. Оно што је занимљиво, узрок несреће никада није поуздано утврђен, број страдалих се сманује из деценије у деценију, а овај догађај је изостављен из историјских уџбеника – каже Арсић.

Диверзија, случајност или нешто треће?

На питање да ли је комунистичка партија имала везе и њен лидер Мустафа Голубић, Арсић објашњава.

– Једна од могућности је да је експлозија изазвана намерно, да је била диверзија од стране комунистичке групе коју је предводио Мустафа Голубић, али није био он сам ту већ и неки комунисти који су касније проглашавани народних херојима и добијали улице у Београду попут Давида Пајића и Мате Видаковића.

– Мустафа је виђен дан уочи несреће у Смедереву и стицајем околности ухапшен је 7. јуна у Београду два дана после несреће, по мојим сазнањима, после анонимне дојаве неког из врха комунистичке партије. Историчари се углавном не изјашњавају, али само понашање власти после рата указије да су на неки начин умешани.

– Наиме, Све до 1952. године житељи Смедерева нису смели да оду на гроб својих најближих тог дана да се помоле за њих. Жене у црнини су растериване са простора ове тврђаве и цркве у центру града. Када је већ прећутано у историјским уџбеницима постоји разлог зашто се нису хтели тиме хвалити.

Арсић нам објашњава разлоге због чега је овај случај прећутан.

– Постоје најмање два разлога зашто је овај догађај избрисан из уџбеника. А то је да је највероватније неког удела у целој причи имала комунистичка партија, на челу са Мустафом Голубићем. Друго, велики број жртава који није тачно утврђен, али зна се да је страдало 12 немаца и неколико хиљада наших људи, па то није било нешто чиме се треба хвалити.

– Такође, постоји још једна ствар, а то је да је, упркос предлозима да се Смедерево као град измести, да се не троши енергија на пуко рашчишћавање града, Смедерево ипак брзо обновљено и то захваљујући једном човеку који се звао Димитрије Љотић. Вероватно није било популарно причати о догађају где је главни јунак такозвани фашиста или издајник из другог светског рата – каже Арсић.

Да воз није каснио 2 минута

Узрок експлозије никада није расветљен, али сами догађаји указују да је, уколико би то била саботажа, неко водио рачуна да буде мање жртава.

– Тада возови нису каснили, били су под немачком Управом и ишли су на време. Међутим, тог дана, тог 5.јуна се у град сјатило 4.000 људи са стране разним поводима.

– Смедерево је иначе имало 11.000 становника. Тог дана је била заказана исплата заосталих зарада свим онима који су били везани за Дунавску бановину која је након уласка Хортијеваца у Војводину, премештена у Смедерево. Даље, дошао је по своје плате комплетан ансамбл Српског народног позоришта из Новог Сада, а од њих 19 преживело је само двоје.

– Осим тога тог дана дошла су деца да узму ђачке књижице дипломе и сведочанства, после завршетка школе. Дошли су људи са села на пијачни дан, да продају своје производе, а на све то је заказан последњи дан за промену старих новчаница краљевских динара за окупаторски новац – каже наш саговорник и додаје:

– Због велике количине људи који се тог дана сјатио у Смедерево, чекало се да се прикаче још пет вагона и једна локомотива и тај маневар је допринео да воз крене са два минута закашњења. Да је кренуо на време вероватно би измакао километар два и мање би жртава било.

На питање да ли то делује као да је неко знао све ове податке и тад темпирао експлозију, Арсић објашњава.

– Скупљајући грађу за роман 14:14 који говори о овој трагедији, а то је једино литерарно штиво које се бави тим проблемом, дошао сам до закључка да, ако је неко планирао овај догађај да је проценио да је то најпогоднији моменат у 14.14.

– Наиме, баш тада 150 српских ратних заробљеника, који су радили на утовару оружија у вагоне су били ван твђаве на ручку. Воз који је био у станици је требало да оде. Значи неко је планирао да буде мање жртава, али десило све другачије. Први извештају из Рајха у Берлину кажу да је погинуло 12 Немаца и 4000 људи.

Мртву децу су скидали са крошања неколико стотина метара даље
– То потврђује и први извештај железнице из Смедерева која обевештава државну железницу у Београду, и који каже да је од 20 вагона затрпано још 9 и да су извучена 24 преживела, а у сваком вагону је било 200 путника. Када погледамо те бројке, долазимо до цифре која је абнормална, а сваке деценије се смањује из непознатих разлога, тако да смо данас дошли до 600 жртава.

Један део приче каже да је тврђава спасила Београд?

– Ја мислим да, ако је била диверзија, да је владало уверење да ће Тврђава издржати. Међутим, није се то десило. Као што видите један део тврђаве је срушен, а у сред Твђаве се створила рупа која је била 50 метара дугачка и 15 метара дубока од које се створило језеро. Од 2398 зграда кућа, верских објеката остало је неоштећено свега 24 куће.

– Такође, део шине од 70 метара одлетео је 30 километара даље у Делиблатску пешчару и дан данас се тамо може видети. Камени делови тврђаве тешки неколико тона летели су стотинама метара даље. Да не причамо о томе да је поред Тврђаве био рингишпил на коме су се вртела деца, коју су касније скидали са крошања дрвећа, неколико десетина метара даље са све оним корпицама – мртве.

Овај догађај је покренуо причу и о Милану Недићу, који је историјска личност која се налази у Вашој књизи

– Он је заробљен у Сарајеву и за разлику од брата Милутина није одведен у логор већ је био у Београду. Добио је понуду од Немаца да преузме управу над окупираном Србијом.

– Он је то одбијао дуго и категорички, јер није желео да буде део тога. Међутим, догађаји у Смедереву су били окидач да се прихвати. Он је у несрећи у Смедереву имао и личну трагедију јер суи му страдали син јединац, трудна снаја и унука.

– Тада је код њега створена свест да се сви ти покрети који се наводно боре против фашизма, заправо се боре за власт. Он је једини сведок који није смео да доспе до суда, после рата, јер је једини имао све доказе о сарадњи свих такозваних покрерта са окупаторима. – каже Арсић.

На гробљу у Смедереву налази се и заједничка гробница.

– Заједничка гробница у коју су урезана имена жртва смедеревске трагедије. Последњих година се фигурира са жртвама и дошло се до бројке од 600, али то није тачно.

– Многи од њих су премештени у своје места, а велики број није ни пронађен. Породица Љотић је оставила велики траг у Смедереву. Димитрије Љотић је помогао да се град обнови, а његов отац Владимир је био конзул у Солуну и један од најзаслужнијих што је Хиландар остао у српским рукама.

– Идеологија Димитрија Љотића је таква каква јесте. Мој роман се завршава 7. јуна 1941. значи два дана после експлозије, тако да се не бавим његовим назорима. Али, занимљиво је да му је жена била католкиња, а његов поктрет ЗБОР је највеће упориште имао у Далмацији и Босни. Онај ко анатемише Димитрија Љотића анатемише и Николаја Велимировића, јер су они били на истој идеолошкој платформи. – сматра Арсић.

Извор: Телеграф

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: