(ФОТО) Ко се смијао „ћациjима“, сада сам себе чита: Студенти не познају ћирилицу, али желе да они држе час

8 сати ‎ ИН4С

Сјетимо се самог почетка – испред Јовине гимназије у Новом Саду освануо је невјешт графит на којем је, умјесто „ђаци“, написано „ћаци“. Само једно слово било је довољно да фотографија графита заврши на друштвеним мрежама и постане тачка из које ће бујати истовременомржња и самозадовољност. Прва реакција била је подругљива – „па они не знају ни да пишу!“. Ипак, мјесецима касније, то слово подијелило је Србију јасно и дубоко на два дијела. Сада је коначно дошло вријеме да сагледамо и други дио.

Порука је већ тада била јасна: ако си против блокада, онда си „неписмен“. Ако си уз блокаде – онда си наводно паметан, образован и моралан.

Међутим, стварност је брзо показала да није баш тако. Сада је освануо нови натпис у Београду. Блокадери који су за своју борбу користили контејнере, сада су и сами исписали погрешно графит који је требао да послужи као увреда. Испаде да је и њихово „познавање писма“ танко. Како то? Зар нијесу они ти који се ругају „ћацима“ и „крезубим гласачима“? Зар нису они наша писмена и мудра будућност? Наша паметна дјеца?

Да ли нас то чуди? Дакако да не, а разлога је више. Деценијама је у круговима такозваних грађаниста, који су сада у првим редовима на протестима, гајен презрив став према ћирилици, која је проглашавана „сељачком“ и „неурбаном“. Латиница је, наводно, била знак „европејства“. А посљедица? Нова покољења студената, одгајана у том духу, не само да не познају добро ћирилицу, већ се ни не труде да је његују. За њих је то пасе и демоде. Други разлог је то његовање елитизма, та жеља да некако се домогну екипе из Круга двојке, да буду градска клика, да буду револуционари, како би бар тако, ако већ немају како другачије, себе одвојили од српског сељака. А колико они само не воле српског сељака. Српски сељак им некако смета за Европу, а највише им смета јер су они сами то, а жарко желе да буду неко и нешто друго. Једном је Арчибалд Рајс подругљиво казао да када у Паризу пада киша, Београђани носе кишобране. Тако и данашње полуинтелигенте са асфалта жуља то што нијесу Парижани. Ремети их што никако не припадају истински елити, па би онда ваљало да их за елитни круг препоручи макар мјесто пребивалишта (Београд или Нови Сад). Ако ни то не иде, а онда дај да су макар бољи од оних „крезубих“, што пишу ћаци умјесто ђаци. Ипак, изгледа да нису то што су мислили.

Нико срећан, а нико довољан, нико миран, а нико спокојан. Све се човјек брука са човјеком. Гледа мајмун себе у зрцало.

Суштина приче је у ароганцији. Блокадери су себи додијелили улогу „моралне и интелектуалне елите“. Они су ти који одлучују ко је паметан, а ко глуп; ко је писмен, а ко неписмен; ко има право на образовање, а коме ће га ускратити блокадом факултета, па чак и основних и средњих школа. И већ ту је могло свима бити јасно да ни они сигурно не знају ћирилицу, јер је ћирилица далеко лакша за савладати од критичког мишљења. Коме је паметном могло пасти на памет да себе прикаже као оне којима су важни култура и образовање, цвеће и пролеће, ред и закон, а да у исто вријеме, већ мјесецима, су управо они ти који блокирају институције образовања и културе?

Циљ блокада није образовање, већ политички обрачун. У том процесу се без пардона жртвује будућност генерација које би требало да сједе у школским клупама, а не на асфалту. Тако наивну масу онда није тешко контролисати. Њима срце заигра кад дођу европарламентарци, они без даха слушају Кесића и Грухоњића, они би на рукама ишли до Стразбура и у томе не виде ништа спорно.

На крају, много већа опасност од једног погрешно написаног слова јесте кад читаво друштво почне да оправдава блокаду образовних институција као „демократски чин“. Јер ту се више не ради о слову, већ о цијелим књигама, о свим словима и свим појединцима.

Подјелите текст путем: