Појединци и фирме из БиХ и Србије су добили награде Европске пословне скупштине из Оxфорда које нису резултат стварног квалитета, већ је за њих плаћено по неколико хиљада евра.
Европска пословна скупштина (ЕБА) сваке године додјељује признања на неколико церемонија организованих на престижним локацијама.
Институције, приватне фирме и појединци из Босне и Херцеговине (БиХ) и Србије годинама добијају награде Европске пословне скупштине (ЕБА) из Оxфорда и то представљају као значајан резултат, остварен у престижној конкуренцији. Међутим, новинари центара за истраживачко новинарство из Сарајева и Београда (ЦИН/ЦИНС) су открили да се иза додјеле награда крије уносан бизнис.
Награде и учествовање на церемонијама добитници плаћају у износима од по неколико хиљада евра. У неким случајевима новац за покриће трошкова је издвојен из јавних буџета. Критерији за избор нигдје нису прецизно објашњени.
Град Београд је у јулу 2012. године добио награду Најбољи град, а градоначелник Драган Ђилас награду Најбољи менаџер године. Награде су уручене на свечаности у Даблину, главном граду Ирске. По одобрењу градоначелника Град је из буџета исплатио близу 11.000 евра за учешће на церемонији. Само за награде плаћено је око 7.300 евра.
У Даблин су путовале замјеница градоначелника Татјана Пашић и стручни сарадник у Служби за информисање Соња Стојановић. Пашићева каже да је Град Београд неколико мјесеци унапријед добио обавјештење о награди, али не зна како је текла процедура одабира.
„Уобичајено је да се плате различите котизације за та предавања, семинаре и остало што је било садржано у томе, плус израда саме награде. Награда је стварно квалитетно направљена. Ја сам то свуда носила са собом“, каже Пашићева.
Дан након додјеле, гостујући у Дневнику 2 Радио-телевизије Србије, градоначелник Ђилас је изјавио да награда коју је Београд добио припада свим грађанима Србије, а награда коју је он лично добио цијелом тиму који је у претходном периоду водио Београд.
Уз Фариса Гавранкапетановића на додјели награда 2010. године у Бечу су биле Себија Изетбеговић, тадашња шефица Клинике за гинекологију и акушерство, и Азра Алајбеговић, директорица неуропсихијатријских дисциплина КЦУС-а.
Двије године раније, у Бечу, награду Европски квалитет ЕБА је додијелила највећој здравственој установи у Босни и Херцеговини (БиХ) – Клиничком центру Универзитета у Сарајеву (КЦУС) и тадашњем генералном директору Фарису Гавранкапетановићу.
Он је за ЦИН рекао да су обје награде од велике важности, како за КЦУС, тако и за њега лично. О трошковима награда и одласка на церемонију у Беч, Гавранкапетановић није говорио.
Уз Гавранкапетановића је била и Азра Алајбеговић, директорица неуропсихијатријских дисциплина КЦУС-а. Она каже да је на церемонији у Бечу присуствовала о властитом трошку, али је одбила даље разговарати о тој теми.
Новинари су утврдили да је у протеклих неколико година ЕБА додијелила већи број награда појединцима и институцијама из БиХ и Србије. Неки су награду добили и више пута.
Између осталих, добитници из БиХ су: приватни универзитети Апеирон из Бање Луке, Слобомир П. из Бијељине и Интернационални Универзитет Травник, као и Микрокредитна фондација Призма из Сарајева. Истовремено, са овим институцијама награђени су и њихови челни људи.
Међу добитницима из Србије су: Мирослав Богићевић, власник шабачке компаније Фармаком МБ, затим фирме Акс Еxпресс Курир из Шапца, Делта Петрол из Кладова, Екотерм 2001 из Крагујевца, Висока пословна школа у Новом Саду и њен директор Радован Томић, као и Мегатренд универзитет из Београда и његов оснивач Мића Јовановић.
Јовановић и Мегатренд су два пута добијали ЕБА-ине награде: прву – Сократову – 2007. године, а годину касније и Награду за европски квалитет.
Јовановић је на интернетској страници ЕБА-е наведен као члан Сократовог комитета који одлучује о номинацијама и рангирању за ту награду. Јовановић каже да је иступио из Комитета прије него је и сам добио признање, а касније је и престао сарађивати са организацијом.
„У почетку је то била добра идеја, а после сам се из тога повукао када сам видио да је то само један уносан бизнис. Изгубила се селективност и одједном су почели да дијеле на стотине награда“, каже Јовановић. Додаје да се награда у односу на период када је он био један од добитника веома комерцијализовала – Сократову награду платио је свега 124 еура и то израду саме награде.
Само на самиту у Оxфорду 2012. године било је чак шест представника компанија и организација из Србије, од којих је дио и награђен. Осим из БиХ и Србије те појединих земаља Југоисточне Европе, остали добитници награда и учесници на ЕБА-иним церемонијама најчешће долазе из афричких и азијских држава.
Социолог из Београда Јово Бакић каже: „Када су у питању приватни универзитети и приватна средства, то је просто један вид маркетинга. И, ма колико то са етичког становишта дјеловало наопако, ми се можемо подсмијевати томе, презирати такву праксу или такве људе, али они законски не треба да буду гоњени. Али, ако се користе средства пореских обвезника, онда је то питање за истражне органе.“
Ненад Бркић, професор на Катедри за маркетинг Економског факултета у Сарајеву, каже да је лоша пракса ако се награда плаћа и да је то заправо један вид корупције „јер ви купујете нешто што не бисте кроз регуларну процедуру и такмичење добили”.
ЕБА додјељује неколико различитих награда међу којима су: Најбоље предузеће, Најбољи менаџер године, Награда за европски квалитет, Међународна награда Сократ, Комеморативна медаља Краљица Викторија и награда Име у науци.
Како је наведено на њиховој интернетској страници, прије додјеле рангирају се потенцијални добитници и „њихово кретање на свјетском тржишту“ преко свог мониторинг центра. Детаљније информације нису наведене.
Новинари су у више наврата покушали контактирати ЕБА-у. Након дужег временског периода на један од бројева се јавио мушкарац, рекавши да се све информације могу пронаћи на њиховој интернетској страници, али да директор који је овлаштен за разговор са медијима није ту.
Приликом посјете Оxфорду новинар није никога затекао у просторијама ЕБА-е. Међутим, захваљујући великом броју интервјуа са директним учесницима и прикупљеној документацији, новинари ЦИН-а/ЦИНС-а су открили на који начин се одвија додјела награда.
ЕБА се најчешће мејлом обрати појединцима или организацијама које обавијести да су ушли у ужи круг за избор награде. Учесници сами сносе трошкове пута и смјештаја, учествовања у церемонији, али и израде награде.
Од тога да ли ће пристати да плате трошкове и позитивно одговорити на први контакт ЕБА-е зависи да ли „номиновани“ постаје „награђени“.
Јовановић каже да они имају мали тим који прати разна достигнућа, али да писма којим обавјештавају о награди шаљу на велики број адреса.
„Писмо почиње са: ,,Поштовани господине, пратили смо ваша научна достигнућа. Видимо да сте ви лидер (…)“, и тако вас нахвале да помислите: ,,Ау, што сам ја важна фаца“, и онда вас тако навуку. То је типско писмо које свима шаљу, само мијењају имена и називе институција“, објашњава Јовановић.
Већина награђених које су новинари контактирали одбили су разговарати о овој теми.
Фирма Младена Генчића Делта Петрол из Кладова је два пута добила награду ЕБА-е: Награду за европски квалитет и за Најбоље предузеће, а директор је добио награду Менаџера године.
,,Добио сам обавјештење не само да сам номинован него и да добијам награду. Онда смо ми послали два своја представника у Оxфорд, у октобру 2012. Трошкове сам ја сносио. Ви платите трошкове за котизацију, учешће, смјештај – и то нас је све укупно коштало 4-5 хиљада евра“, каже Генчић и додаје да му награде нису користиле финансијски, али да је фирма добила на популарности.
„Сама чињеница да сте тамо и да сте у кругу 50-ак људи које је неко препознао сама по себи је одлична. Ја сад, на примјер, могу да се обратим за помоћ, препоруку, ако ми треба.“
На свечаности у Оxфорду признање је додијељено и Универзитету Слобомир П из Бијељине. Награду је примила Мира Павловић, један од оснивача Универзитета.
Ректор Универзитета Васо Арсеновић је рекао да су веома поносни због награде, додавши да је она утицала на повећање броја уписа студената, али није желио говорити о другим детаљима.
Јавно комунално предузеће Водовод и канализација из Суботице добило је 2008. године Награду за европски квалитет и за њу из буџета платило више од 2.500 еура. На церемонију су путовали тадашњи директор предузећа Имре Чеке, као и Геза Кучера, тадашњи предсједник Општине Суботица.
Петар Дорословачки, руководилац Службе за контролу квалитета и заштите у овом предузећу, каже да су од ЕБА-е добили позив да учествују и да у моменту одласка нису знали да ће бити награђени:
„Знам да смо били у конкуренцији чак са Водоводом из Москве и Водоводом из Лондона. (…) Има ту и неког плаћања учешћа у свему томе. Значи, не плаћате награду, него треба отпутовати тамо, направити адекватну презентацију.“
Дорословачки каже да им је награда отворила пут за испуњавање међународних стандарда и додаје: „Много је већи бенефит када добијете ту неку плакету и диплому. Они вас представе јавно у неким ширим круговима. (…) Та награда је прокрчила наш даљи пут и уопште наш однос према потрошачима.“
Професор Бркић каже да је ријеч о превари, јер људе збуњује – ако не знају да је награда плаћена и не доводе је у питање: ,,То је прва реакција: добио је награду, вјероватно да је добар”.
Неки од потенцијалних добитника награда одустајали су када би сазнали колико новца морају платити.
На званичном сајту Термоелектране Никола Тесла из Обреновца стоји вијест да су добили признање за најбоље предузеће, а тадашњи директор Петар Кнежевић признање за најбољег менаџера.
Међутим, Кнежевић је у писаном одговору објаснио да су у октобру 2012. године добили званичну информацију да је компанији и директору додијељена награда, али да је нису преузели: „Сазнали смо да скулптура, односно плакета или медаља која је требало да буде додијељена нашем привредном друштву изискује високе трошкове које нисмо могли да дозволимо. Због свега тога смо се поменутој институцији захвалили на кандидатури и награди.“
Како су објаснили из предузећа, Термоелектрана би морала да плати између 5 и 10 хиљада евра, зависно од тога колико представника фирме би отпутовало на додјелу признања.
На церемонију уручења награде није отпутовао ни тадашњи вршилац дужности ректора Универзитета у Бихаћу Мујо Демировић који је у јуну 2009. године добио писмо којим га ЕБА обавјештава да је одабран да се придружи Клубу европских ректора те да је Универзитет у Бихаћу добитник Награде за европски квалитет.
Демировић каже да није отпутовао на церемонију додјеле која је те године требала бити одржана на Малти јер Универзитет није имао новца, али је позвао ЕБА-у да дођу у Бихаћ и ту уруче награду. Након тога представници ЕБА-е више му се нису јављали.
На званичној интернетској страници ЕБА се представља као организација чија је главна мисија „стварање позитивне слике о динамичком развоју региона, компанија и појединаца у европској и свјетској пословној заједници“. Заинтересоване позивају да их контактирају како би ,,унаприједили свој бизнис“.
Главна активност ЕБА-е је организовање церемонија додјела признања из различитих области на којима присуствују десетине званица, а одржавају се неколико пута годишње у различитим градовима Европе.
Организацију ЕБА-е чине: Клуб ректора Европе, Међународни клуб лидера, Витешки ред гранд мастера La Vallete и Међународни комитет Сократ.
Иако је на њиховом сајту наведено да су невладина организација, према подацима британског пословног регистра ЕБА је основана 2000. године као приватна компанија. Њен једини власник и један од директора је тридесетједногодишњи држављанин Украјине Иван Савов.
Цјеновник ЕБА-иних награда из 2010. године које је на своме блогу објавио Владимир Соболев из Казахстана, запослен у фирми која је добила њихову понуду.
Савов се сличним активностима бави и у својој домовини гдје је основао Источно-украјинску бизнис академију са сједиштем у Харкову. Ова академија је координатор међународног имиџ програма Лидери 21. вијека који постоји од 1998. године, а од 2003. сарађују са ЕБА-ом.
Предсједник Академије је Иванов отац Антон Савов. Он је копредсједавајући у Савјету Лидера 21. вијека, заједно са Џоном Нетингом, генералним директором ЕБА-е.
Оца и сина Савов у Оxфорду је упознао и Мића Јовановић који каже да су му током заједничког доручка предложили да Мегатренд универзитет у Београду буде домаћин једног од скупова 2012. године, што је он одбио, након чега му се више нису јављали.
„Нисам блесав да се бламирам у Београду“, каже Јовановић.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
