Филмови због којих су гледаоци напуштали биоскопе: Неке сцене су биле превише бруталне

Када је прошле године аустралијски филм “Славуј” (The Nightingale) приказиван на фестивалима, прије скоро сваке пројекције публика је обавијештена да, уколико им буде потребна психолошка помоћ током или након пројекције, биоскоп је обезбиједио психологе.

Не, није шала. Бруталност која је приказана у овом филму и начин на који се ликови са њом носе навели су бројну публику да због свог мира напусти биоскопе. Психолози су били присутни и током снимања, јер ни глумцима није било лако да изнесу ову радњу. ”Славуј” није једино умјетничко дјело који је изазвало овако бурну реакцију. Квалитет многих остварења пао је (само накратко) у други план, због гледалаца који су се онесвјешћивали, напуштали пројекције, чак и повраћали гледајући преступе ликова.

Ово су најпознатији случајеви.

“Сирово” (Raw, 2016)

Када се млада вегетаријанка Џули присилно подвргне понижавајућем канибалском ритуалу, неутољива жеља за сировим месом почиње да буја у њој… Уз помоћ своје сестре, она открива тајну коју је њена породица дуго скривала.

Током пројекције у Француској болничари из Хитне помоћи морали су да интервенишу неколико пута, пошто је гледаоцима позлило.

Они који су успјели да “Сирово” одгледају као оно што он јесте – умјетничко дјело, схватили су да пред собом имају заиста јединствено остварење. Поједини критичари су дебитантски филм Џули Дукурно описали као врло храбру причу о одрастању, “испричану експресивним филмским језиком”.

“Судар” (Crash, 1996)

Сексуални живот у браку Џејмса и Кетрин Балард свео се на серију превара и афера, иза којих је једини мотив међусобна освета. Једне ноћи, Џејмс ће случајно изазвати саобраћајну несрећу у којој ће погинути муж докторке Хелен Ремингтон, а она и Џејмс бити озбиљно повријеђени… Касније Џејмс сазнаје да Хелен сексуално узбуђује опасност аутомобилских несрећа, те почиње да улази у друштво људи који дијеле исту опсесију.

Филм који је режирао Дејвид Кроненберг дио публике није поднио лако. Проблематичан био је трен када Џејмс и Кетрин имају секс поред пута и аутомобила који су намјерно слупали.

Гледаоци су биоскопе напуштали и у Кану, и у САД-у, чак и тражили да се филм забрани. Ипак, о њему се и даље говори, тако да је Кроненберг можда ипак био на правом путу…

“Психо” (Psyhco, 1960)

Приказ насиља у овом ремек-дјелу није експлицитан, али је за гледаоце 1960-их и то било много. Непоновљиви таленат Алфреда Хичкока да се игра неизвјесношћу и нервима рецепијената многи нису могли да поднесу.

Протест је организован прије премијере филма, али када је овај чувени психолошки трилер коначно приказан, један дио гледалаца буквално је трчао ка вратима биоскопске дворане, други се онесвјешћивао у сали, трећи чак позвао полицију.

Све се то дешавало приликом само једне сцене – претпостављате, оне у туш кабини.

“Улични пси” (Reservoir Dogs, 1992)

Двије ријечи објашњавају све – Квентин Тарантино. Но, чак и публика која воли начин на који је Тарантино суочава са насиљем и послије његових филмова осјећа извјесну катарзу, није могла да лако пређе преко сцене у којој Блонд сијече уво полицајцу, и то из музику бенда Stearlers Wheels.

Тарантино је чак отишао на турнеју са овим филмом и публику која је жељела да напусти салу лично пратио до врата. У маси узнемирених гледалаца, легенда каже, једном је био и режисер Вес Крејвен, човјек који нам је дао “Страву у улици брестова”, “Врисак”, “Брда имају очи”.

“Човјек – швајцарски нож” (Swiss Army Man, 2016)

Након авионске несреће, Хенк се нашао на напуштеном острву и на рубу је самоубиства. Све се мијења када угледа леш које је море избацило на обалу и са лешом склапа надреално пријатељство. Ускоро открива да његов нови пријатељ, којег је назвао Мани, може говорити и има разне способности.

Несвакидашња радња напунила је сале, али је зато сцена у којој Хенк Менија користи као глисер испразнила неколико. Невоља је у томе што се та сцена налази на самом почетку филма, те му многи тако нису ни дали шансу.

“Паклена поморанџа” (A Clockwork Orange, 1971)

Овај класик Стенлија Кјубрика данас се с правом проучава на факултетима. Филм је доживио моменталан успјех и постао један од симбола поп-културе, али било је и оних који нису могли да га одгледају до краја.

Као нарочито проблематична истакнута је сцена у којој Алекс и његова банда упадају у кућу остарјелог писца, пребијају га и силују његову супругу, док пјевуше и играју уз пјесму “Singin’ in the Rain”.

У овом тренутку филма чак је и Ентони Барџис, писац романа по коме је филм настао, напустио приказивање са својом супругом.

“Вјештица из Блера” (The Blair Witch project, 1999)

Није страх људе тјерао напоље док су гледали овај познати хорор, већ начин на који је снимљен. Група аматера јурила је са камерама по шуми, а као резултат тога током скоро цијелог филма слика игра пред очима.

Многи су се жалили како су током “Вјештице из Блера” осјећали вртоглавицу и мучнину, а неки вечеру нису успјели да задрже у стомаку.

“Истјеривање ђавола” (The Exorcist, 1973)

Да ли је ово најстрашнији хорор филм свих времена? Неко ће рећи да, неко дефинитвно не.

Ипак, једно је сигурно. Били хришћани или не, гледаоци су повраћали, напуштали салу или се суочавали са огромним стресом и немиром у тренутку када 12-годишња Реган забада у себе распеће и изговара реченицу: “Пусти Исуса да те је*е”.

Није више то било питање хорора и страха. Неки су сматрали да је ријеч о неукусу, неки о узнемирујућој деградацији сакралног, док су трећи истицали да је сексуализација дјетета увијек неприхватљива.

“Отпозади” (Irréversible, 2002)

Експериментална психолошка драма, у коме играју бивши супружници Моника Белучи и Венсан Касел, сматра се једним од најконтроверзнијих филмова у 21. вијека због сцене силовања која траје скоро 10 минута.

Многе жене, али и поједини мушкарци нису могли да тих десет минута издрже. Око 250 људи напустило је салу током приказивања у Кану, а неколико њих је захтијевало и љекарску помоћ. Ватрогасна екипа неколико људи ставила је на кисеоник.

Осуда је стигла и са још једне стране – наводно је Алекс, коју игра Белучи, а која је у филму силована и пребијена, на моменте изгледала као да у томе ужива. Са друге стране, критика га је и хвалила, а филм је освојио награду за најбољи међународни на фестивалу у Стокхолму.

“Аудиција” (Audition, 1999)

Филм јапанског редитеља Такашија Микеа приказан је на фестивалу у Ванкуверу, а потом у Ротердаму неколико мјесеци касније, гдје је освојио награде, пунио, али и празнио биоскопе. Поједини гледаоци чак су режисера грдили док су напуштали салу.

Он се, у свом стилу, поиграо са њима. Први дио филма пружио им је осјећај сигурности и предвидивости. У другом дијелу напетост расте, сцене насиља присутне су као у сваком хорору, да би посљедња била кап која је прелила чашу. У њој серијски убица Асами черечи свог непријатеља Аојама, говорећи тихим, слатким гласом док га мучи и убија.

“Српски филм” (2010)

Ријетко који филм је изазвао толико бурне реакције у домаћој јавности као овај. Једни су га критиковали због сцена насиља и приказивања неких од најнижих побуда које у поремеђеном уму могу да се јаве. Дуги су га кудили због самог наслова, трећи јер су сматрали да прича нема никакав смисао.

Филм је истовремено био и веома тражен, те су биоскопи уводили додатне пројекције, само да би један дио публике изашао прије краја.

Који су филм или сцена у вама изазвали велики немир? Толики да нисте могли да одгледате филм до краја? Јавите нам у коментарима.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: