Пише: Мишо Вујовић
“ Хапси га сада Момире”, говорио је Павле Булатовић свом млађем презимењаку.
“ Ми смо другови”, снуждено и болећиво ће Момир.
“ Ако то ти не урадиш њему он ће теби још горе”. Тако и би. Момира је отерао за Београд, Павла као храброг, мудрог и поштеног је стигао метак из мрака. Зна се чија је пушка али не и ко је потегао обарач. Код нас се име егзекутора сазна тек када и он погине од заната којим се бавио.
Стога председнику Милатовићу уз честитку који сам му упутио након победе над Милом Ђукановићем, који је и сам био свестан да је напокон губитник, сугеришем да, као честит и неупрљан човек не понови грешке Момира Булатовића.
Уколико Спајић буде успео да формира рециклирану владу са препраним кадровима ДПС—а, а самим тим погази вољу бирача, Милатовић ће постати сасушени фикус упамћен у историји као Јаков Нечемурни,а Црна Гора некада земља нахија и јунака поново ће постати држава дахија и харача.
Председник Милатовић не сме да заборави да није добио ни један муслимански, бошњачки или албански глас!
Такође и ПЕС. Највише гласова добили су од Срба, који су гласали не за њих већ за мање зло. Гласали су за нове људе у политици. За нову свежу крв. За промене а не за обмане.
За часне људе који ће знањем и умећем вратити Црну Гору себи. Нико не оспорава право на различитост али и те како смета уједињена мржња отпадника према аутохтоном идентитету.
И Спахићи и Спајићи су из једног корена. Српског. И нико првом не брани да буде Бошњак, другом Црногорац. По демократији, али по крви од српства не могу побећи бошњачили се или црногорчили.
Дакле уважени председниче Милатовићу, драги ми је да сте привржени породици, да редовно помажете супрузи око купања деце, што нажалост себи не могу приписати, моја породица је трпела због моје професије, али се не стидим ни једне објављене реченице за три ипо деценије бављења новинарством.
Стога не мој те ни ви сутра да се кајете. А кајаће те се ако дозволите да се гази народна воља. Глас народа је глас Бога. А прво је Бог Вас благословио и на таласу те победе Ваш лепршави друг Спајић, рехабилитује кадрове ДПС-а чији клептомански капацитети нису за потцењивање.
Е па да резимирамо: Да није било Срба не би било ни Ваше победе. Да није било Срба и величанствених литија не би било Вас.
Дакле, како Ви и остали,тај дар враћали народу, тако Вам Бог драги и Свети Василије помогли.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Jedno, poodavno … Ono kada su se zamalo spremali da preuzmu vlast, mlađani Momire i Milo. Junošni, uglavnom našije godina, lijepog li mi drustva na terasi hotela “ Mogren, biše nas poviše, čekali smo ih. U dobrome raspoloženju, spokojni; vjerovali, ma kakvi, ubjeđeni da poslije dugih godina Crnoj Gori sviće.
Momir je stigao u zakazano vrijeme, prvi.
Malo kasnije se pojavio i Milo. Prije no se pozdravio, prormljao je dovoljno razgovento: … Gužva!
Momire je biće neđe dalje parkirao, odnekud se pojavio, pješak. A Milo je pristigao kultnom ladom, parkirao na onom onda malom pakringu na koji metar lijevo od same restoranske terase.
Prvi je stigao u bijelom ka snijeg odelu usklađenom sa štraftastom crno-bijelom kravatom, kao iz kakvog Felinijevog noar filma, a Milo u loocku protagonista crnog talasa, u džemperu dabome: u ruskoj ladi, u siromaškom odjevnom predmetu našeg detinjstva koga su nam uglavnom štrikale naše stara- majke i strine: Ovo ti je zdravo, znaš! Da te čuva kad zahladi, a da se ne znojiš kad zatopli. Uz štrikani džeper, taman ka Milov onda, obavezno bi uturile i par vunjenih čarapa, da nam se nađe. Elem, to je bio moj prvi susret sa dolazećom vlasti koja će da usreći komunu na pjenu od mora na koje se onda išlo sa peškirom preko ramena. Da vam je ko onda pomenuo „rizort“ mislili bi ste da vas psuje: Kome ti majku …
Kako bilo, Mila sam onda video prvi i zadnji put, Bog me pogledao, a sa Momirom sam se dugih godina potom gledao u Beogradu, sedio š njim i mojim kamaradom, vrlim Kosovcem Rankom Đ. na jednoj dorćolskoj terasi na obali Dunava – tek na koji metar od privatnog fakulteta na kome su obojica ponešto raduckali. Priveo me Ranko: Mnogo dobar čovjek Momir, i pametan. Imaćeš šta da čuješ! Smarao me i ubjeđivao. Povjerovao sam mu na riječ. Nijesam pogrješio, jer Kosovac je Ranko, a oni, Kosovci, oni ne greše, rijetko kad.
A sa onda mogrenske terase u živom su mi sjećanju ostale dvije slike … U jednom je trenutku, u bijelom odijelu, Momire, ustao sa stola i pošao tamo đe i car ide pješke, zamalo je odmaka’, a za njim se sa stola zaorilo, jedno nikšićkog spadala glas: Konobar! Momir se zbunjeno okrenuo: Ela, mi donesi jedno ladno “ nikšićko“, ne bilo ti zapovjeđeno!
Svi smo prsli u smijeh, jedino Momir nije. Gospodskim korakom je nastavo tamo đe je naumio. Tamo je zasigurno stizao, ma mi se čini da je on poslije, sve mu do smrti, lutao tragajući neku svoju istinu, svrhu i smisao, smireno uglavnom, dostojanstveno.
Još se sjećam da je za stolom Momire, zakleti pobornik jugoslovenstva, bratstva i jedinstva među narodima i narodnostima – ima je žuč da bači, e kako bi utišao mudroslovlje onda zakletog veljeg Srbina iz Rastoka, potonjeg Nečastivog iz Katunske. Koji je poslije bio smrtni neprijatelj, valjda i samome sebi – onome junoši, veljem Srbinu sa terase u Mogrenu: On protiv sebe onda do dana danjega!
Inače …
Malo je prošlo, a velji Srbin je iz štrikana džempera uskočio u Armani odjela, brat bratu do desetak hiljada za krpu po komadu, mašala! Prvo nam je bilo smiješno viđet’ ga tako “ uštirkanog“ ka za bukvicu, kasnije nam se činilo taman ka na magarca skupo sjedalo, najposle nam je bilo zdravo odvratno kad otud okovratnika naperi i zakovija šiju u tavno nebo bez tridesetogodišnjeg svitanja Crnjoj Gori!
… On džepmer veljesrpski za bjelosvjetsko mondijalističko odijelo, a kako je vrijeme odmicalo Momire odjelo za džemper koji mu je jednako gospodski ličio.
Na dorćolsku terasu je stizao počesto u teget džemperu, zamišljen i zabrinut. Svjestan da čovjek ni sebe valjano ne upozna i odgonetne, kamoli druge ljude. Kako je vrijeme odmicalo bio je sve smireniji, staloženiji … Na koncu se pomirio sa sobom i svijetom. Riječ mu je bila sve pametnija, sa sve više pitanja i onom dilemom nije li „što gore to bolje“: samo neput vodi na pravi put!
I ja sam danas ubjeđen da je on jedan od rijetkih koji je razumio taj fenomen pardoksa.
Pred kraj života bio je optimista: Ludilu samo što nije došao kraj! Otišao je sa uvjerenjem da nikad više neçe biti tako loše kako je bilo od kako su on i Milo došli na vlast!
Otišao je pomiren sa sobom.
I ja sam pobornik teorije paradoksa, jesam.
Pobornik sa sumnjom … Ksko god se zatrčim u “ teoriju“ tako se prisjetim kako me je dugih dana tješio jedan mi izviše bliski prijatelj: … Ne brigaj, biće još i gore!- govorio je.
Da bi nam jednom bilo bolje, tješio sam sebe … Neutješan.
p.s.E, kad bi me ko pitao znam li što pouzdano i bespogovorno, rekao bih da znam, makar to znam: Pogrješio je Momire što onda što nije poslušao Pavla! Što ga nije uhapsio …
Ustvari … Kad bolje razmislim, i nijesam posve siguran da bi to, “ hapšenje“ Milovo, nešto bitno promjenilo nabolje.
Možda je jedino ljudska vrlina neupitna i bespogovorna i zato što je tako rijetka:“ Mi smo drugovi“!
Onda Momir Pavlu …
Makar je miran, pomiren, putovao.
I, ne kaže se Mišo “ da nije bilo Srba“ …
Pravilno se reče “ da nije bilo budala“!
I svaki će s pameti očas razumjeti da je riječ o Srbima!
Izgleda da nijeste čitali Momirovu knjigu PRAVILA ĆUTANJA. Momo je htio da smijeni Mila , ali za živu glavu niko nije htio da se prihvati opasnog Milovog mjesta, koji je bio duboko i nepovratno zagazio u mutne vode mafije. Onda je Momo u septembru 1996. posjetio Vašington. „Zaduženi“ kongresmeni su Momu otvoreno ponudili da se „distancira od Miloševića“. Obećali mu svu moguću zaštitu – političku, ekonomsku, vojnu… Časni Bulatović je to glatko odbio. Kad se vratio u CG, Momo je to ispričao JEDINO Milu, zatim komšinici Milici Đurišić i Slobodanu Miloševiću. Ne znam da li je to uradio ovim redom, ili je Miloševića upoznao prvog. Zatim Milo u aprilu 1997. odlazi u Vašington! Na povratku prvi put u javnom obraćanju izjevljuje: MILOŠEVIĆ JE PREVAZIĐEN POLITIČAR. Tu je počela tragedija Crne Gore…
BRAVO GOSPODINE,DOVOLJAN JE REZIME…NARAVNO I ONO DA MILATOVIC NIJE DOBIO NI JEDAN BOSNJACKI,ALBANSKI ILI HRVATSKI GLAS,A SRBI SU ZA NJEGA BEZREZERVNO GLASALI.SAD PREVARA I IZDAJA OD STRANE SPAJICA KOJI BI SA NJIMA DA FORMIRA VLADU BEZ ZBCG.NECE MOCI SPAJICU,NAMJERA TI JE DA VRATIS DPS POMOCU SATELITA -SRBOMRZACA,ALI NECE MOCI.
.Зна се чија је пушка
Čija? Reci ili nama ili Tužilaštvu.
Kako ti ne dosadi više agitovanje i laganje?
Момир је био слабић, а при том, сујетан је био и нарцисоида . Њему није требао противник, он је био довољан сам себи. Био је умислио да је политички маг. Срљао је, од Слободановог противника, до Слободановог савезника. Онда је дошао Ломи, и пресвукао га за ноћ.
Спајић је, међутим, за разлику од Ломија, политички аналфабета, сем тога изразито је глуп, па чињеница да је приде несој и подлац, само отежавају његову актуелну позицију.
Мило је високоинтелигентна особа, тако да његове моралне мањкавости никад нису излазиле у први план. Вазда је добро компензовао чињеницу да је хуља, тога је био дубоко свјестан. За разлику од њега, Спајић је увјерен да је геније, да је појам честитости, а при том је и је.ач, о томе нам је лично пружио дугачку елаборацију.
Још има Вилдану у тиму. О генијалном Мишу Одовићу да и не причамо.
odlična analiza. a jakov je bezveznjak.
Amin Miso
Поштовани, Момир је Мило и обрнуто! Главом је платио искрен и частан човјек, патриота какав се тешко налази, човјек који је био уједно и оличење храбрости колико и бриге о својим потчињеним. Губитак Павла Булатовића је наш ненадокнадив губитак. Када скупите новинарске храбрости да се ухватите ове болне подјеле у Црној Гори наћи ћете се на удару снага чији су утемељивача пунили јаме и пасја гробља!!! Њих двојица су прво покушали насамарити Ђеда причом о продаји хришћанских реликвија Малтешким витезовима, то је Ђеда невољно гурнуло према поглавнику, и не само њега него и многе којима је он био ауторитет! Расцијепали су странку и онемогућили стварање јаке српске странке у Црној Гори, подијеливши странку СНП послије референдума, омогућио је своме другу бахатост до неслућених размјера.
Ово „хапси га сада Момире “ има мало другачију фактогафију.Када је ондашњи министар полиције Никола Пејаковић,дошао код Момира (предсједника ЦГ) са досијеима и доказима да ухапси Мила Ђукановића,Жугића и управника ЗИКС-а ,мислим да је био Јочић,због евидентног криминала,Момир му је рекао,цитат „Не дирај Мила он је наш“.На Николино инсистирање да има доказе и да ће их раним јутром сву троијиц у ухапсити,Момир је рекао “ Ако ти дигнеш полицију,ја ћу војску“.Ено га Никола Пејаковић хвала Богу жив и ово може потврдити.
Bravo