Фестивал “Ћирилицом“: Књижевно дјело Бранимира Шћепановића

Пете вечери 8. фестивала Ћирилицом на Тргу између цркава, 27. августа од 21 час будванска публика имаће прилику да послуша предавање проф. др Мила Ломпара под називом О књижевном дјелу Бранимира Шћепановића, једног од најпревођенијих српских и југословенских писаца.

Шћепановићев роман „Уста пуна земље” у Србији је одавно превазишао тираж од 100.000 примјерака, док је на француском доживио чак 23 издања. Новела „Смрт господина Голуже” ушла је у више свјетских антологија, а 2008. године у издању Нолита објављена су и његова Изабрана дјела. Шћепановићеве приповјетке објављене су на француском, грчком, мађарском, словеначком и бугарском, а појединачно у листовима и часописима и на многим другим језицима. Награђиван је, поред осталог, Првом наградом за приповјетку на Београдском фестивалу младих писаца Југославије 1956. године, Првом наградом за приповетку на конкурсу Књижевних новина 1964. године и Октобарском наградом града Београда за роман „Уста пуна земље” 1974. године. Добитник је и двије Златне арене за филмски сценарио на фестивалима у Пули (1963. и 1973). Преминуо је 30. новембра 2020. године у Дому за старе на Бежанијској коси у 84. години.

„Бранимир Шћепановић је писац чија се физиономија разлива у два правца: један правац је строго књижевно-естетски, то је природа његовог приповедања, особине његових дела, начин његовог обликовања ликова, вођења фабуле итд.; а други је културни или културно-политички – то је дакле онај моменат који карактерише његово место у генерацији писаца којима припада, затим познати спор везан за Час анатомије Данила Киша и познате последице које су одатле проистекле када је реч о статусу Бранимира Шћепановића унутар културне и књижевне сфере. Та прича има у себи известан потенцијал који води ка ревалоризацији, дакле превредновању дела српске књижевности, затим разумевању културног статуса и односа између културе и књижевности који није једнозначан и она може да послужи као добар показатељ једног времена у којем је књижевност била на већој цени или у већој видљивости него што је то данас, а чије су културне последице остале видне и у данашњем времену. И данас имамо писце који трпе један облик невидљиве цензуре или један облик предвидиве дискриминације и то је нешто што показује да се мења природа поретка, али да културни садржаји врло често се промичу из времена у време из идеологије у идеологију.“ – истиче проф. др Мило Ломпар.

Мило Ломпар је професор на Филолошком факултету у Београду, гдје предаје Српску књижевност XVIII и XIX вијека и Културну историју Срба. Предсједник је Задужбине Милоша Црњанског. Објавио је петнаест књига, међу којима су: О завршетку романа (1995), Црњански и Мефистофел (2000), Аполонови путокази (2004), Његошево песништво (2010), Дух самопорицања. Прилог критици српске културне политике (2011), Повратак српском становишту? (2013), Црњански – биографија једног осећања (2019)… Добитник је више угледних награда, као што су „Станислав Винавер” (1995), „Ђорђе Јовановић” (2000), „Лаза Костић” (2004), „Никола Милошевић” (2009), „Печат времена” (2009) „Меша Селимовић” (2019)…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: