Фељтон: 140 година од рођења патријарха СПЦ др Гаврила Дожића: Водио Србе у вријеме великих искушења (9)!
1 min read
Патријарх Гаврило Дожић
Пише: Миљан Станишић
Смрт патријарха СПЦ Варнаве Росића многи повезују са тровањем, због његовог непоколебљивог става против конкордата, и то у јеку припреме за његово усвајање. Због тога што се патријарх изненада разболио пребачен је у Беч у референтну установу, а љекарски конзилијум је 8. јула 1937. г. констатовао да се то десило „због општег поремећаја органа за варење“, при чему нијесу могли утврдити узрок поремећаја. 23. јула прије поноћи патријарх Варнава је преминуо у 57. години живота. (Р. Радић, н.дј., стр. 294) Очекивало се да ће да га на мјесто патријарха замијени митрополит Загребачки Доситеј, који је био његов замјеник.
Због великог противљења и притисака на власт конкордат је скинут са дневног реда. Као најозбиљнији кандидат за новог патријарха СПЦ фигурирао је др Гаврило Дожић, за кога се сматрало да ће најбоље ријешити неке проблеме везане за функционисање СПЦ, као и њене односе са државом, тј. тадашњом влашћу.
На сједници Сабора 20. фебруара 1938. године, под предсједништвом митрополита Доситеја и присуству свих епископа, изабрано је шест кандидата за патријарха (митрополити: Доситеј, Гаврило, Петар и Јосиф и епископи: Николај жички и Георгије будимски), а ради изборних радњи формиран је Изборни сабор, који је почео са радом 21. фебруара.
Послије изборних радњи на засиједању Сабора, тајним гласањем др Гаврило Дожић, митрополит Црногорско-приморски добио је 50 гласова, епископ будимски Георгије 27, дабробосански Петар 23, загребачки Доситеј 23, скопски Јосиф 22, жички Николај 12 гласова. Митрополит Доситеј је у част новог патријарха одржао краћи говор гдје је, поред осталог, истакао: „Наша обећања су најискренија да ћемо и ми, и они, који су сад дошли чинити све да Црква добије оно високо мјесто које заслужује наш народ и наша вера…Обећамо вам да да ћемо свим снагама делити заједно судбину наше Цркве свете, достићи оно што увек треба да достигне једна народна Црква као што је наша“. Потом је патријарх Гаврило рекао: „Ваше Преосвештанство, браћо моја архијереји, Ми се добро познајемо, ми заједно радимо већ двадесет година. Моја смерност пуни ових дана 38 година како се посветила Богу и светој Цркви и нашем народу.
И до сада нисам припадао ни себи, ни својима, него Цркви и народу, па ћу тако и од сада бити. Кад сте ви истакли моју смерност да преузме положај Патријарха, у пуној нади да ћете у духу саборности радити и да ћете ме уз сарадњу нашег свештенства помоћи, да извршимо ону велику мисију у нашем народу, ја вам искрено захваљујем. Хвала Вам свима, а и вама, Високопреосвећени владико загребачки, што сте били на овом тешком положају и мислим да ћу погодити и мисао свих Архијереја, ако Вам захвалим што сте допринели да се прилике среде“. (Радмила Радић, н.дј., стр. 316)
Послије литургије у Саборној цркву у Београду обављено је 22. фебруара 1938. године свечано устоличење патријарха СПЦ др Гаврила Дожића. Томе чину чинодејствовало је 12 архијереја и 24 свештеника. Новог патријарха примио је и кнез Павле, којом приликом га је одликовао орденом Белог орла I степена. (Гласник СПЦ, бр. 7, 28. 02 (13. 03) 1938.) Даљим засиједањем Сабора СПЦ предсједавао је патријарх Гаврило, и на њему је донесено више важних одлука, прилом чега је упућена посланица у којој је одата пошта и захвалност патријарху Варнави и изражено задовољство што су са државним властима изглађени неспоразуми, јер је СПЦ „постигла потпун успех у својим напорима да се поштују њена права, која им јемчи државни устав“, а која су била уздрмана наведеним конкордатом, али су на крају нашли задовољавајућа рјешења, након одустајања од тога дискриминаторскога акта.
