Фељтон, 140 година од рођења патријарха СПЦ др Гаврила Дожића: Водио Србе у вријеме великих искушења (2)

Пише: Миљан Станишић

Након што је докторирао, др Гаврило Дожић је упутио молбу посланику Краљевине Србије у Грчкој, који је прослеђује министру Иностраних дела Краљевине Србије др Миловановићу, у којој тражи да му се додијели служба с обзиром на завршену спрему, па је убрзо постављен за секретара Сабора манастира Хиландара, о чему академик Зоран Лакић пише: „Већ 1910. године постављен је за за секретара манастира Хиландара у Светој Гори и управитеља и свештеника Српске школе у Цариграду и Атини.

Сусријетао се и помагао студенте из Србије и Црне Горе. У сјећањима једног од њих, Дожић је као млад био несташан и склон динарској виолентности. Био је снажнији и јачи од других, па су му се ‘склањали с пута’. У свему, међутим, упамћен је као студентски добротвор. Обогаћен знањем и обдарен телентом и чврстим карактером релативно брзо, иако не лако, успињао се уз лествицу црквене хијерархије“. (др Зоран Лакић, н.дј., стр. 71)

Његова динарска виолентност огледала се и у инциденту са једним Шиптарем (још док је био ђак у Призрену) који га је изазивао и пркосио му, а Ђорђе (монашко Гаврило) Дожић га је шчепао и бацио на земљу, а он је извадио каму из ногавице и зарио му је у бутину.

Док је Дожићу пружена помоћ у школској амбуланти, изгубио је пуно крви и једва је спасен и од тада му је знатно начето здравље. Ту особину (динарске виолентности) др Дожић је показао и приликом постављења за секретара у Хиландару, иако је писао да га тамо не шаљу, због извјесних тамошњих поремећених релација, али се ипак дужности прихватио, мада невољно. О тому свједочи и телеграм из Хиландара „вишој инстанци“, тј. Консулату о његовом понашању: „Првом лађом дођите у Хиландар за избор Епитропије нове. Велики је неред у Хиландару због Гавре секретара, који сваки дан свађе прави и прети Епитропији. Више се овако и даље не може сносити. Рђаве ће последице донети његово изазивање“. (Радмила Радић, н.дј., стр. 73)

Др Дожића је Сабор манастира Хиландар разријешио дужности секретара тога манастира. Министарство иностраних дела Краљевине Србије је 17. маја 1910. поставило др Гаврила Дожића за управника српске основне школе у Цариграду. О избору др Гаврила Дожића за митрополита Рашко-призренске митрополије, академик Зоран Лакић пише: „Са својих 30 година живота 1911. године је доспио на упражњену столицу Рашко-призренске митрополије.

Његов избор за митрополита овако је видио један од његових савременика: ‘Избор митрополита Гаврила Дожића извршен је био 1. децембра на пуној сједници Св. Синода Васељенске Патријаршије. За њега је гласало девет синодала, за дебарског епископа Варнаву (Росића, из Пљеваља, примј. М. С.) два, а један је дао бијелу цедуљу…Новоизабрани митрополит Рашко-призренски Гаврило Дожић млад је човјек, пун заноса и одушевљења, прави Србин и патриота, коме заиста лежи на срцу добро и Цркве и народа, из чије је средине он сам. Спреман архипастир, интелигентан млад Србин, коме не може нико ништа пребацити, јер има чисту и неокаљану прошлост.

Никаква мрља не лежи на њему и ми се надамо, да ће ићи оним путем којим су ишли многи његови претходници. Истина, он ће неко вријеме ићи трновитим путем, имаће доста горких часова у животу, али зар није и Христос Спаситељ добио на главу трнов вијенац за своју вјеру и за спас човјечанства’ „. (др Зоран Лакић, н.дј., стр. 71,72)

Око устоличења др Гаврила Дожића било је пуно препрека, јер се нијесу сви саглашавали са његовим избором, међу којима је и Турска одбијала да за то даде берат. Неки званичници из Црне Горе и др. су због тога оптуживали власт у Србији. О том избору детаљно је извјештавала штампа у Србији: „Политика“, „Словенски југ“, „Пијемонт“, „Вечерње новости“, „Весник“, „Весник Српске Цркве“ и др. листови, који демантују да су поједине замјерке на избор Гаврила Дожића мотивисане тиме што је он Србин (Црногорац) из Црне Горе, истичући да је за њих у Србији увијек било мјеста и у државним службама, на истакнутим мјестима, а да таквих примјера нема у Црној Гори са Србима из Србије, који су у њој сматрани за јабанџије, тј. странце. („Весник Српске Цркве“, март 1912, стр. 277-287)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: