Фељтон, 140 година од рођења патријарха СПЦ др Гаврила Дожића: Водио Србе у вријеме великих искушења (10)

Пише: Миљан Станишић

Патријарх Гаврило се прихватио узвишене, али и велике одговорности да стане на чело СПЦ, у вријеме несређених унутрашњих односа у њеној организацији, а потом и најезде наци-фашизма.

О стању, по преузимању дужности, у СПЦ пише да је опште стање лоше, а нарочито финасијско стање и да ће се из њега тешко наћи излаз. Даље износи да је у СПЦ организација била несређена, а дисциплина лабава: „Борби смо успешно завршили и сада наступа период рашчишћавања и поправљања наше тешке ситуације, па све то паде, ево на моја леђа назависно од моје воље. Јер Архијереји свјесни да се Црква налази у тешком стању, нашли су да су моја леђа најјача, да их подметнем, те су једнодушно навалили ово бреме на мене!“ (Архив Југославије, рег, бр. 411-20-590-591)

Патријарх Дожић истиче да би се што успјешније ухватили у коштац са евидентним проблемима, потребна је слога и јединство и у Цркви и у народу: „Требало би све те ситне и мале зађевице и нетрпељивисти што пре изгладити“…’Слога кућу гради’, вели наш народ…Слобода слога и демократски живот, са којим се Србија поносила – пре светског рата, показује нам пут за нашу будућност…“ Дакле, патријарх Гаврило се залагао да се друштвени односи изграђују на принципима поштовања највећих демократских достигнућа, насупрот ауторитаризму. О патријарховим даљим активностима академик Зоран Лакић пише: „Избор за патријарха Српске православне цркве отворио је нове обавезе и за Цркву и за Патријарха, тим више што је то било предвечерје нове свјетске катаклизме. Патријарх прима високе црквене поглаваре сусједних земаља и са њима размјењује мишљења о актуелној политичкој ситуацији и начину како да Црква помогне разрешавању нагомиланих проблема.

У истом смислу повремено одлази у иностранство са истим задатком. Још већу активност испољује Црква и Патријарх у сагледавању питања унутрашњег живота земље. Године 1939. и 1940. испуњене су, управо, таквом неуморном активношћу. У јавним наступима, посланицама и на други начин, Патријарх Дожић оставља поруке трајне вриједности, поруке које вежу прошлост, садашњост и будућност, не само својих вјерника, већ и ‘свих грађана наше миле и драге отаџбине Југославије’ „. (Др Зоран Лакић, Духовне вертикале Црне Горе, Цетиње, 2016, стр. 83, 84)

Патријарх Гаврило је на Видовдан 1939. године одржао прикладан говор поводом 550-годишњице битке на Косову, подсјетивши да њене поруке и поуке треба да буду усађена у свијести свакога Србина, да се угледа на наше славне претке још од Св. Саве, да је духовно јединство водиља српског самоодржања и брана свакоме туђину, и да је императив слободнога човјека да се бори за слободу, без обзира на цијену: „Ко зна нашу славу и величину средњовјековне Србије, тај зна од куда је била та неисцрпна сила која је бодрила наш народ да истраје у остварењу своје светиње и остварењу својих великих идеала. То је, браћо и сестре, она велика идеја Светог Саве, која је дала највећу свест за самоодржање и остварила духовно јединство целокупног нашег народа, створила оно духовно јединство и оне силе које нијесу никоји непријатељи и угњетачи могли уништити. Ето, та чудновата сила одржала је српски народ пет стотина година. Она је спријечила да се раскомада и не раздроби у духовној снази и духовној моћи. Та је сила оправила и поправљала оно неисцрпно врело које је дало нашем народу отпор и снагу против свих оних који су хтели да униште Српство и духовне светиње. Та је сила била израз оне снаге и оне духовне моћи која је подржавала у тежњама и борбама да се освети Косово, и да се успостави она слобода, која је била на Косову“. (Љубомир Дурковић Јакшић, „Учешће патријарха Гаврила и Српске православне цркве у догађајима испред и за време 27. марта 1941. и њихово страдање у току рата“, Београд, 1980, стр. 6)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: