Ево оног дана
Фото: Архив
Ево оног најтежег дана,
кад ће Небо и Земља у крви да се споје.
И биће рана.
Оклопи неће моћи да се зброје.
А ми немамо ништа!
Ја носим ипак царско име.
Јуче ме је издала коњица.
Поткупљени војници гуше се у лажи.
Није их брига што сам Милица,
и зато, по Пољу данас ме не тражи,
Круно моја!
Ево оног дана!
Нисам га чекала,
због њега су ме бољеле очи.
Надвио се над нама са свих страна.
Не прилази ми,
у муци не прискочи.
Не можеш ти то!
Јуче су ме издали сви са двора.
Продали моје ризе за ситне новце,
Пред бој се ваљда тако мора.
Не тражи, рођени убоге трговце,
и трице!
Скоро ће почети Бој!
Ја ћу сама, као све несрећне царице
пјевати да био си мој!
Одабрани Вој!
Пред копљем и штитом, са мачем.
И зато ћути, док на сред Поља плачем,
јер губим! Губим тебе и Отаџбину.
Ону моју земљицу, плодну и фину!
Ограде. Бунаре. Воћњаке. Плугове. Рала.
Версе. Катрене. Акростихе, које сам тобом звала.
Колјевке губим, постеље, јастуке,
прозорска окна и замандаљена врата.
Бројанице и моје руке.
Бој почиње!
Видовдан као сан ме хвата.
Биће кондира, завоја и муке,
Вино моје…
