Everyman Đilas

Zavjesa. Paralelno balkanizaciji seksa, potrebna je i potpuna balkanizacija pozorišta. Važi i za scenu prekoputa. Zavjesa. Ovdje je nemoguće pozorište umjetnosti. Zavjesa. Osim ako ima beskorisnih dasketina na kojima bi plesale sjenke maski. I kakvih zvukova nastalih istezanjem aluminijskog kabla. I svjetlosti koja probija kroz magluštinu močvare i prašinčinu kopa, zraka koji služi geometru pri mjerenju trupaca topole. Patetično nije iznad kupola pozorišta. Nebo se survalo na glavu. Potom se i plafon survao na glavu. Potom se i kino survalo na glavu. Potom se i hotel ublizu kina survao na glavu. Potom se opet nebo survalo na žrtvu. Publiku. Atlas opisan opštom tragedijom.

Ako nismo svi Đilasi jesmo palanka koja krivotvori Đilas. Nama je potrebno još posledica psiholoških, posledica zabluda. Šta pozorište predstavlja bez mita, morala, talenta. Svetost drame podrazumeva da su sva slova anđeli osim slova P. Ako su na delu najniži nagoni, ne možete biti moralisti, ali na ovoj sceni možete biti režiseri i pisci. Otkuda drama ako je vaša neznatnost izvesna, ako je celo truplo raspovito, ako nema duhova, ako je sve čisto stanje svesnog haosa. I Poco je dočekao kraj drame, i skinut je sa repertoara. Vladimir se vraća da mu kaže kako je ovde nemoguće išta dočekati. Jeste, nije najgore misliti. Kao, htelo se reći da se pozorište sasvim izjednačilo sa dramom života, svi smo brojevi, svi smo sa senkama rešetki po košuljama. (Kaveza). Zavjesa.

Zašto se nije slično poručilo. Režiser laže, njegov tekst nije tekst karaktera. Ha, nije najgore sumnjati. Režiser ako nije sličan Pocovom šaptaču, to jeste zameni za lice (protezi lica), onda nije ništa. Lica koja bi trebalo da zatičemo na sceni, sretamo po ulicama, i tu vreba opasnost. (Surovost kaveza). Ni u ovdašnjem pozorištu ne znači okrenuti se protiv jezika i njegovih utilitarnih i hranljivih napitaka, ne znači i na ovdašnjim dasketina progoniti reči, naročito koristeći se imenom onoga koji se nažalost ovdašnjeg „opšteg pozorišta“ apsurda, pred sudom izjasnio protiv krivotvorenja. Svetos drame briše svakakvo krivotvorenje.
Izvući poslednje pozorišne posledice pod naslovom – svi smo mi hulje.., izvući, dakle, iz samih sredstava realizacije, to bi trebalo da znači načiniti od njih metafizičko. Ako se htelo delotvorno delovati, široko obuhvati: svi smo mi…, izaći na balkon i najšire po svodu obuhvatiti rukom, obuhvatiti rukom i klobukom, i zagraktati: svi smo mi…. Čini mi se tako široki pokret ruke – jedne od životinja čovekovih – , i graktanje: svi smo mi hulje.., jedinim delotvornim činom.

Primetićete da se ovde jezikom skoro ništa ne izražava. Zavjesa. Zašto se ovde rečima ništa ne kazuje. Zato što su sva čula aktivna. Zavjesa. Ovdašnja scena nije ni takozvano Istočno pozorište. Postoji, nekakav, apsolut u tom konstruisanom Istočnom pozorištu: žene u bakandžama i šinjelima po sceni, i naknadna pamet, naknadna hrabrost. Suvo vrenje. A zapeta htelo se zapeta nekakvo – alhemijsko pozorište! Najdragoceniji rastvor: svi smo mi…? Pozorište hoće samo jedno – da deluje jedan dvojnik, onda opet jedan dvojnik, pa opet jedan dvojnik u riđoj obaveznoj pozorišnoj mantilčini. Zavjesa. Kako će reagovati publika (žrtve), ni to nije baš izvesno. Ovdašnja je žrtva s predubeđenjem. To je jedna, otprilike, socijalna ideja koju ista slika više ne sadrži niti zatiče zapeta čak ni u Tirani: svi smo mi…. O, ne. Survalo se nebo na glavu. Samo oni sa rukavima košulja dugačkim šesnaest metara urlaju iza rešetaka: svi ste vi staljini, svi ste vi ubice, svi ste vi dželati…

Zašto se nije zapeta uzelo neko ovdašnje lice koje se zapeta ne skida sa repertoara zapeta evo dvadeset sezona. Zavjesa se survala na glavu.