Евакуисање Стијеповића са функције министра просвјете Црне Горе

Досадашњи министар просвјете Црне Горе Славољуб Стијеповић изабран је почетком седмице за градоначелника Подгорице. Све се ово у црногорским режимским медијима представља као велики успјех функционера Демократске партије социјалиста. Међутим када прође медијска магла која наизглед обухвати све и сав простор остаје питање какав и чији је то успјех прелажење Стијеповића са функције министра просвјете на функцију градоначелника.

Можда би то и могао да буде нечији успијех ако би се радило о томе да је неко ко је видио да Стијеповић није способан да обавља функцију министра просвјете, а био је у могућности да га уклони са тог мјеста, то и урадио да би Црној Гори отворио могућност да на то мјесто дође неко ко би одговорније обављао ту дужност.

Међутим, онда би се поставило питање може ли то бити успјех Стијеповића. Можда би то могао да буде и некакав успјех Стијеповића ако би се радило о томе да је он увидио да није способан да се носи са одговорношћу које подразумијева са собом функција министра просвјете, те је добровољно прихватио да пређе на ипак мање одговорно мјесто градоначелника Подгорице.

Међутим праћење црногорске политичке сцене и дјеловања актера на њој упућује ипак на трећи закључак. Све указује на то да се не ради ни о једном ни о другом већ о нечем што би се могло назвати евакуацијом Стијеповића са функције министра просвјете.

Неспособан, а амбициозан

На основу свега оног што се у јавности могло видјети они који су претходно довели Стијеповића на функцију министра просвјете добро су знали да његови капацитети нису на потребном нивоу да би се успјешно могао бавити функцијом министра у поменутом министарству, међутим пошто им циљ није био рјешавање питања у образовању на адекватан начин, већ стварање помутње у школству, коју би искористили, како су планирали за своје политикантске себичне циљеве, онда им је баш такав Славољуб Стијеповић, по њиховој тадашњој процијени, и одговарао на тој позицији.

Због огромних амбиција и недостатка капацитета за обављање одговорних функција Стијеповић је препознат као тражени слијепи и беспоговорни извршилац антиобразовних одлука чије је доношење било у плану које нису донијеле добро ни просвећење ни једној нацији у Црној Гори а биле су замишљене и усмјерене да науде српској језичкој и националној заједници.

Дакле, у случају преласка Стијеповића са једне функције на другу, који се обавља ових дана, ради се о изнуђеном потезу у којем се не може видјети нека искрена добра намјера, већ се више ради о уклањању, из нужде, карике која је почела да попушта и која је, као таква, могла да угрози цио ланац антиобразовне инвазије на школство у Црној Гори чији је циљ асимилација ђака српске језичке и националне заједнице кроз њихово дукљанизовање којим би они, како је замишљено, престали да буду оно што јесу – Срби.

Почетком 2011. год. Стијеповић је, када се у јавности све више почело постављати питање да ли режим планира да се српској језичкој и националној заједници омогући школовање на српском језику уз одговарајућу наставу из националне књижевности и историје, обећао јавно у медијима да ће свега овога бити. Показало се, као и у каснијим другим случајевима, да је ову изјаву дао, како њему и приличи, потпуно неодговорно.

Уследило је у септембру 2011.-те потписивање између представника опозиције са једне стране, која је требала да представља српску језичку и националну заједницу, и режима са друге стране црногорског „Договора о језику“. Овим договором је је потписано једно накарадно „рјешење“ којим је у школску наставу уведен предмет са називом „црногорски – српски, босански, хрватски језик и књижевност“. Узалуд су најодговорнији стручњаци из ове области упозоравали да ту нема никаквог рјешења и да је немогуће направити наставни програм који ће омогућити истовремену наставу, на једном часу, из четири матерња језика.

Срби на удару

Наиме по „Договору о језику“, а да би све било у складу са уставом Црне Горе, српски, црногорски, босански и хрватски су четири различита језика. Немогућности постизања договора, о наставном програму из предмета „црногорски – српски, босански, хрватски језик и књижевност“, је у пресудној мјери допринијела и околност да су из политикантских властољубивих интереса послушници са лингвистичким дипломама већ написали правописе три језика, приликом чијег писања су водили рачуна да се по могућности ти правописи што више разликују од стандарда српског књижевног језика.

Стијеповић је пред јавношћу, јер би то требало да подразумјева његова функција, представљен као одговоран за провођење у дјело „Договора о језику“. Оформљена је комисија за прављење наставног програма, а Стијеповић је упознао јавност са званичним роком у којем треба да буде написан наставни програм и у којем треба да почне његова примјена у настави. Званични рок за почетак примјене наставног програма предвиђеног „Договором о језику“ који је Стијеповић предочио јавности је крај 2011. год и почетак 2012. год..

Ускоро ће да се наврши пуне три године од пробијања рока за прављење наставног програма предвиђеног „Договором о језику“ а тог програма још нема. Јавност је у међувремену сазнала да се чланови комисије за прављење наставног програма из премета „црногорски – српски, босански, хрватски језик и књижевност“ не састају већ готово двије године.

За то вријеме у школама у Црној Гори се предаје предмет који има само име, али не и наставни програм написан за њега. Српски ђаци, и не само они, уче из уџбеника на којима пише да су то уџбеници из црногорског језика. Осим правописа који је тенденциозно прављен да би се што више разликовао од књижевног стандарда српског језика, насталу скандалозну ситуацију карактерише и етничко чишћење српских писаца из уџбеника из којих би, како је то представљено, српски ђаци требало да уче матерњи језик и књижевност.

Из уџбеника су нестали: Свети Сава, Теодосије, Стефан Лазаревић, Константин Филозоф, Лукијан Мушицки…Умјесто Милорада Павића и Матије Бећковића ту су Андреј Николаидис и Есад Мекули. Ако се узме у обзир да су само из програма за први разред гимназије избачени Св. Сава (Житије Св. Симеона), Теодосије (Житије Св. Саве), Стефан Лазаревић (Слово љубве), Константин Филозоф (Житије деспота Стефана Лазаревића) уз многе друге знамените српске писце а уз то да су из програма од првог основне до четвртог гимназије избачене епске народне пјесме: “Женидба краља Вукашина”, “Косовка дјевојка”, “Марко Краљевић укида свадбарину”, “Диоба Јакшића”, “Ропство Јанковић Стојана”, Освета Батрића Перовића, Почетак буне против дахија, Хасанагиница, јасно је да је намјера била да се прескоче темељи српске књижевности, српске културе и уопште српског идентитета.

Српске народне епске пјесме су готово потпуно избачене и њихових остатака има само у траговима.

Црногорски апартхејд

Стање које у Црногорском школству узрокује дјеловање Стијеповића, „Договора о језику“ и од званичних органа наметаних прописа је катастрофално. Нечувено је и то, не само у европској образовној пракси већ и у свјетској, да се званично обзнањени рок за прављење наставног програма из којег ђаци треба да уче свој матерњи језик пробије за три године.

Српски језик, у смислу његовог књижевног стандарда и књижевности писаца који су га сматрали за свој матерњи језик, остаје практично само у имену предмета. Даље одржавање таквог стања, од одговорних за овакву ситуацију, може да значи то да су родитељима, српским политичким представницима у Црној Гори и држави Србији намјенили улогу нојевских забијача главе у пјесак.

Склањање Стијеповића са функције министра просвјете не може се оцијенити као непотребно, али оно само по себи сигурно не може бити довољно већ је потребно уз ово погледати око себе и уз закључак да у свијету постоје државе у којима националне заједнице нису онемогућене у томе да ђаци припадници тих националних заједница изучавају свој матерњи језик, књижевност писану на том језику и националну историју, дакле уз тај закључак приступити обавезама које би једна држава требала да има на том пољу.

Други крак је примјетити не само да постоје такве државе него да је Црна Гора међу ријетким изузецима, међу онима који угрожавају права из категорије опште прихваћених људских права и да се до сада кретала у смјеру који води ка апартхејду налик ономе из некадашње Јужноафричке републике.

Текст је објављен на порталу Видовдан.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: