• Колумне
• Насловна
• Поглед

Ескобар у пролазу

1 min read

4 године ‎ ИН4С

Ескобар и Ђукановић (Фото: Твитер)

Пише: Јован Лакићевић

Верујем да је више социолошки, него политички, занимљив долазазак и краткотрајни боравак извјесног господина Ескобара из Вашингтона , који је у необавезној шетњи по Балкану  успут свратио  и у  Црну Гору.  И опет, успут, дао подршку постојећој црногорској влади, коју  више  готово нико у Црној Шуми не подржава! И то, ништа мање,  него „у име САД“!?

Таква  подршка била је, дакако,  потребна њиховим лауферима ( а има их подоста) у тој истој влади како би могли да до краја држе у колонијалној покорности, више њихову него нашу Црну Гору.  Ако се не варам, и господин Дритан био је у сличној  мисији, у Вашингтону, непосредно прије Ескобарове посјете ЦГ.  И господин Ескобар је, након тога, знао тачно шта треба да каже. Чули смо.

Е, моја „Црна и све црња Горо“… Дритан и Ескобар ти тренутно кроје судбину! Најстрашније је што виде да могу! А могу, захваљујући нашем поданичком менталитету и  Гебелсовској пропаганди, због  које добар дио црногорских житеља , поред осталог,  и даље вјерује да су САД  најмоћнија сила на Планети!

И све ме то неодољиво подсјећа на ону Матијину чувену досјетку о везивању за мртваца! (У овом случају – полумртваца.)

Примијетио сам, узгред, да је овај замјеник помоћниковог помоћника (или тако нешто) у колонијалним државицама на Балкану, углавном говорио оно што одговара њиховим, то јест   америчким и енглеским пуленима на власти, што се од њега могло и очекивати. Остала је загонетка шта је рекао њиној  главној узданицу у окупацији Црне Шуме, Поглавнику – да ли да се склони прије истека мандата, или да обави још који прљави задатак  у сатирању Српства и Православља…

Није се, наравно, могло очекивати да ће дати подршку Демократском фронту „за сада“, пошто су они тамо преокупирани неким „нацио налним питањима, пописом и слично…“ (парафразирам).

Страшније од оног што је изговорио  представник неоколонизатора, дјелује чињеница да се у Црној Шуми то озбиљно схвата. И да његове изречене бесмислице могу да одреде ближу  судбину Црне Горе! У вријеме негдашње и праве Црне Горе, било би му речено оно што му и приличи: „Путуј, игумане…“

Готово сам престао да се јављам на овом Порталу, одавно схватајући да се о приликама у Црној Гори  и њеној будућности народ готово ништа не пита и да у овој заробљеној и издатој земљи главну ријеч воде моћни тимови страних обавјештајних служби, смјештени у двије „пријатељске“ западне  амбасаде. И да њихови агенти и послушници  одавно, а и сада, владају Црном Гором Намјера ми је да подсјетим да је све управо баш тако и да се из тог поданичког и робовласничког пакла ваља спасавати. Како, то најмање зависи од новинара.

 Мислим да треба направити моћну стратегију, која ће нас  исчупати из канџи глобалиста и предочити је црногорском народу.  Могу ли то неке „партије на власти“, које су након избора, вољом глобалиста, лишени сваке власти? Не знам ко ће, ако оне  неће.

Оно што је озбиљна кочница сваком напретку Црне Горе, јесте њен поданички менталите. У вези са тим рећи ћу нешто што би се моогло сматрати анегдотом.  Када је у Београду, нешто прије двије године, промовисана књига историчара А. Раковића  „Црногорски сепаратизам“ на Правном факултету,  срео сам се са једним од  људи који су сматрали да би било добро  да се у будућем попису  нађе рубрика Србо- Црногорци.  А који ми је успут припоменуо како  „поданички менталитет“ не приличи Црној Гори. И да је ту А. Раковић претјерао! Његов исказ био је близу очајања.

Нијесам пропустио да питам мог тадашњег сабесједника –  да ли се он љути што је истина о  нашим поносним Црногорцима изашла на видјело, или што је поданички менталитет – непорецива истина?  Ту смо разговор и завршили.

Све до наших божанствених литија, мислио сам, годинама,  да сам  био у заблуди да су Црногорци – први Срби! Након тога, кад се догодило масовно обожење народа,  схватио сам да то заитста и јесмо!

А што се тиче „поданичког менталитета“, то је тема за озбиљне психоаналитичаре.  Да ли он има коријене  у нашем вишевјековном племенском уређењу, или га је притврдио књаз и краљ Никола, у педесетогодишњој владавини, па потом, по истом рецепту наставио савремени Поглавник, остављам умнијим и стручнијим од мене да кажу. Појава лажног цара , Шћепана Малог,  могла би да помогне у зачетку сваке  геополитичке и психолошке анализе минулих збивања. Књаз, па потом краљ Никола, својим аутократским начином владања, веома је допринио учвршћивању већ постојећег поданкичког менталитета. Броз је  такав начин управљања масама довео до савршенства , а имао је, вјероватно, понајвише симпатија и присталица у Црној Гори.

  И Поглавник је, уз припомоћ савјетодаваца, користио исту матрицу.  За неке је, поготово за оне које је смјестио у Парламенту, и данас  еманација овоземаљске величине! Моји земљаци, којима је демократија до јуче била мисаона  именица (а којој ни сам, у постојећем вишепартиском облику,  нијесам превише привржен) , готово увијек су у челнику хтјели да виде и вођу. Друга је ствар што су их „вође“, у новије вријеме, више пута изневјериле. А у најновијем случају и – издале!

Тим поводом, мој неумрли пријатељ, Радован  Бећировић Требјешки, рекао би: „Човјек често, у великој нужди, у сред подне зубљу луча ужди, да сунчаној свјетлости поможе , да би наша што наћи  не може“!  Толико о прекомјерним, да не кажем болесним идолопоклоничким претјеривањима.

Дакле, без сувишних  експликација о нашем поданичком менталиету, хтио бих да поменем и нешто   о нашем  „ голооточком менталитету“. Мислим да су последњи  и прави  идеолошки комунисти завршили на Голом Отоку.  За преостале комунисте, којима сам и сам као јуноша  припадао,  немам  превише поштовања . Они су нам, као плаћеници западних агентура (мислим на већину челника СФРЈ) и разбили државу! Преживјели голооточани, који су прошли својеврсну и физичку и психолошку тортуру, због властитог  искуства, мање су вољели сопствену државу, за коју су живјели и гинули, а  која је од њих направила „издајнике и последњу олош“, него ли  мајчицу Русију. Не Стаљина и Лењина, већ –  Русију!

И у  тој митској љубави могу се наћи, ако не коријени, оно макар  зрнца, не само пријатељског, него и  поданичког менталитета.  Помињем ово због тога што су неки од њихових потомака, Русију замијенили – Америком! Зар о томе не свједоче и најновија политичка збивања у Црној Шуми?

Забога, „Ескобар је рекао..“.

Мојим земљацима, ваљда од искона, суђено је да се „баве политиком“! (Шта да се ради кад нијесу имали паметнија посла.) И то им се, дабоме, не може замјерити.  Али, поприлично неразумијевање геополитике у новије вријеме, бар у  дијелу њих, заиста може.  Рецимо , бесмислена увјереност да је САД и сад , да поновим,  „најмоћнија сила Планете“,  да је  злочиначки НАТО „спасоносан за Ц Г“, те да пут у Европску  унију у расулу „нема алтернативу“ …

Поданички менталитет, који не мора бити персонализован, још једном на овом простору потврђује своје трајање.  Докле, забога?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: