Пише: Војислав Гледић
Епохални лет Јурија Гагарина 12. априла 1961. године представља први човјеков корак у оствајању васионе. Још у току лета, када је радио Москва објавила прво штуро званично саопштење о кружењу првог космонаута око Земље, настало је велико узбуђење и одушевљење широм Совјестког Савеза, али и читавог свијета. Одмах су све велике свјетске новинске агенције прослиједиле вијест о томе коју су пренијеле све радио станице и телевизијски студији широм планете.
У то вријеме, телевизија као електронски медиј још увијек није постала масовно средство информиосања као што је то случај у наше вријеме, али су новине биле преплављене том необичном вијешћу. Читав свијет је брујао и говорио о великим успјеху човјечанства јер је коначно људима успјело да се вину у далеки и необични космички простор. И док је сензационална вијест постала прворазредна информација и сензација, дотле се у самој Гагариновој породици одвијао живот на заиста специфичан начин. Заправо, нико од његове најближе родбине није ни знао да је њихов Јуриј одлетио у васиону. О томе је касније изнио своја сјећања Јуријев старији брат Валентин у књизи под насловом ,,Мој брат Јуриј“ из које ћемо овдје пренијети неке од најзанимљивијих одломака.
„Сриједа 12. април 1961. године – пише Валентин. – За нас, најближе Јурине рођаке, дан је почињао као и сви други, обични радни дани у години. И, наравно, убрзо би ишчезло свако сјећање на тај дан, као што, уосталом ишчезавају на све друге ни по чему занимљиве, да у космос није полететио ‘Восток’. А о томе да њиме пилотира космонаут Јуриј Алексејевич Гагарин, сазнали смо на различите начине. И зато бих детаљније испричао како смо ми, најближа Јурина родбина, примили вијест о његовом лету у космос. Ево како сам ја то доживио.
Казаљке на часовнику показивале су пет часова изјутра. Устао сам, скувао чај, умио се, обукао и доручковао. Размишљао сам како ме је задесила невоља да већа не може бити. Ауто-газдинство, у коме сам радио, припремило је возила за излазак на њиве, које је требало засијати. И ја сам, такође, требао поћи са другим возачима, распоред сам добио, налог је написан, а изненада ми се разбољела супруга. Морио сам на посао, али ме морила брига како да оставим болесну жену. Након доручка изашао сам на улицу. Ту сам срео оца. – Куда ти тако рано? – упитао сам га. – Бриге ме притиснуле, сине, а идем у Клушино, тамо градимо нови клуб. – Далеко је, зар ћеш пјешке? – Догегаћу се некако. Попушили смо по цигарету, пожељели један другоме успјех и растали се. Још је било мрачно, мраз је штипао за образе, али није било магле ни вјетра. Мислио сам биће лијеп дан.“
Као што се види из цитираног дијела Валентинове књиге, Гагаринови најбилижи рођаци су били сасвим обични пољопривредни радници на колетивном газдинству у околини Клушина. Ни по чему се нису разликовали од осталих колхозника. Њихов најрођенији Јуриј је из те средине отишао као млад и бистар момак и добро се снашао у „далеком свијету“. Јуријеви рођаци су, наравно, добро знали да је он пилот у војним снагама Совјетског Савеза, али ни на крај памети им није било да се он пријавио у елитни одред првих космонаута. Уосталом, они нису ни чули за такву екипу младих пилота, иако су били добро информисани о дотадашњим достигнућима совјетске космонаутика. Још од лансирања првог вјештачког сателита ,,Спутњика 1“ 4. октобра 1957. совјетска јавност је била поносна на све оно што се дешавало у њиховој домовини. Тада је колективизан био јако развијен и представљао нераскидиви, саставни дио идеолошке структуре новог социјалистичког друштвено-економског система.
„У газдинство сам стигао прије осталих возача и техничара“ – наставља своје сјећање Валентин Гагарин. – „Почео је радни дан. Вријеме на послу брзо пролази, постајало је све топлије. Почело је и пригријавати. Након извјесног времена одлучио сам да скокнем до куће и обиђам болесну супругу. На вратима газдинства срио сам управка: ‘Валентине, чујем да ти је жена болесна. Иди кући, наћићемо ти замјену. Само…’ У томе и јесте проблем – прекинуо сам га, гдје сада да нађемо возача? ‘Смислићемо нешто’ – казао је он. Стигао сам кући, обишао супругу, којој се стање побољшало и ја сам одлучио да се вратим на посао. И управо док сам се удаљавао од куће у правцу газдинства, зачуо сам дозивање. Очајно машући рукама према мени је трчала моја најмлађа кћи Ваљушка и нешто викала што нисам, разумио. Стао сам. ‘Шта се десило? – упитао сам. ‘Тата, одмах се враћај кући, мама плаче. ‘Како плаче, па сад сам био код ње, рекла је да је добро? Вјечито са тим женама некакве петљавине. Није јој ваљда жао што идем на посао?’
Сав задихан – наставља своју причу Валентин Гагарин – утрчао сам у кућу. И стварно, супруга је сједела поред радија и плакала. Сузе к’о из кабла! Што нас је још задесило – упитао сам збуњено. Супруга је кроз плач одговорила: “Јура…Слушај… Наш Јура је у космосу’. ‘Што трабуњаш?’ – узвикнуо сам. Појачао сам радио. Сви смо већ навикли на Левитанов глас, одлично познајем његову дикцију. Левитан је такође био узбуђен. Али из мноштва његових ријечи у мојим мислима одзвањале су само неке од њих: пилот …Јуриј Гагарин. Ноге су ми се одсјекле. Стропоштао сам се на столицу. Саслушали смо до краја саопштење на радију. ‘А знају ли мама и Зоја?’ – упитао сам. ‘Знају, рекла сам им да укључе радио. кад је мама чула, онесвијестила се. Једва се повратила. Хајдемо до њих.’ “
Неочекивану вијест у јутарњим сатима тог историјског 12. априла 1961. године сасвим случајно је, дакле, прва сазнала супруга Јуријевог старијег брата. Она је била болесна и остала у кући гдје је уобичајено слушала радио. Била је изненађена када је у 10 сати по московском времену чула неочекивану, изненајуђујућу вијест да је совјетски пилот, мајор Јуриј Гагарин одлетио у космос као први човјек у историји. Ова жена је одмах заплакала и послала своју најмлађу ћерку да обавијести оца који се управо запутио на посао. Посебно је емотивно читаву ту Јуријеву исторјску мисију доживјела његова мајка Ана која се, као што се то види из претходног навода, онесвијестила. Али брижна мајка је одмах пожурила према својој снахи и унукама које су се налазиле у Москви. Постојала је директна жељезничка линија између њиховог мјеста и совјетске престонице. Удаљеност између тих мјеста износи око 160 километара и воз је ту раздаљину прелазио за око четири сата. О томе веома сликовито и емотивно пише Валентин на сљедећи начин:
„Радио је код маме био укључан ‘до даске’. Мама и Зоја су сједеле приљубљене једна до друге и плакале. Придружила им се Маша, а и мене је нешто стезало у грлу. ‘Шта он то учини, Ваља?’ – понављала је мама као да говори неком ђаку који је нешто забрљао у школи. ‘Шта учини?’ ‘Смири се, мама, смири се’, умиривао сам је, док јој је Зоја сваки час приносила чашу устима да гута мало воде. ‘Ето о каквом је он путу говорио када је био овдје. А ја, стара, и неразумна, испаде да сам га и лудим прогласила…’Мама, смири се већ једном, досата је…’ Она је пљеснула рукама и завикала: ‘Боже, а како ће све ово преживјети Валентина (супруга Јурија Гагарина), она је сама тамо са дјечицом…’ ‘Наћи ће се неко поред ње’ – тјешили смо је ми. ‘Не…не…сад ћу ја… сад идем у Москву…’
До поласка воза за Москву остало је тек двадесетак минута, од куће до станице има више од три километра. Неће стићи до станице на вријеме, али је нисмо могли одвратити од накане. Морао сам наћи аутомобил да је пребацим до станице. Тркуо сам у газдинство. А тамо, ником да се обратиш. И шофери, и инжењери па и сам управник, сјатили се око радија и не слушају никог сем Левитана. ‘Ауто ми треба, хитно’ – викао сам на ухо управнику. Он ме чак није ни препознао. утрча сам у гаражу, сео за волан првог аутомобила и кренуо. Како сам возио, ни сам не знам. Тек, закаснио сам. Мама је и не сачекавши ме, кренула пјешке пут станице. Стигао сам је на пола пута. Трчала је спотичући се.
Стигли смо до станице и потрчали до касе – наставља своју причу Гагаринов брат Валентин. – Воз за Москву већ је кренуо из станице. Мама је зграбила карту и потрчала према вагону који је већ милио по шинама. Касирка је потрчала за њом. ‘Грађанко – викала је – кусур сте заборавили. карта кошта 2,90 рубаља’! Касирки је пришла нека жена и нешто јој шапнула, вјероватно је познавала маму. Ова је одмах отрчала до диспечера и убрзо је и воз стао. Кондуктери су помогли мами да се смјести у вагон. А и тамо је радио био укључен. Мама је слушала саопштење и опет у плач. Путници су се ускомешали: ко је увриједио старицу? И опет се нашао неко ко је маму познавао. ‘То је Ана Тимовејевна Гагарин, мајка космонаута““.
И док се одвијала права породична драма са мајком славног космонаута, која је пожурила да се нађе код своје снахе Валенине и својих унука у Мосви, на другој страни је Јурјев отац полако ишао према центру села Клушино. Он је био тесар и столар па је био ангажован око израде нове зграде намијењене за потребе мјесног клуба где би се окупљали становници. Алексеј је био хром још из времена рата када је настрадао од старне њемачког окупатора. Стога је старац полако ишао храмајући и не желећи да некога замоли како би тај пут прешао неким аутомобилом. Требао је да пређе растојање од неких три километра што је за њега као хромог старијег човјека представљало повећи напор. Али он није желио да одустане него је похитао да даде свој скроман допринос заједничкој ствари. Успут је био обавијештен о великом подвигу свога сина, али он у почетку није обраћао пажњу на ту ијест. Једноставно, није могао да повјерује да је његов син Јуриј постао свјетски познато име које ће овјековјечити прво путовање човјека у васиону.
„Рано тог јутра, задјенувшћи своје кожне рукавице за појас и пребацивши сјекиру преко рамена, отац је кренуо у Клужино – описује понашења свога оца Гагаринов брат. – Далеко је то, око четрнаест врста. За старину, са болесном ногом, повелики напор. А још и преко ријеке треба прећи – она је набујала послије недавних киша. Ишао је отац, не штедећи себе. И Ашково је остало позади, и Фомичино. Приликом изласка из села довикнуо му је један познаник. ‘Гдје ћеш тако рано, Алексеју Ивановичу?’ ‘Идем у Клушино, клуб солхозу градимо. А шта има ново код вас у рејону’ – упитао је. ‘Па, како да кажем, има понешто. Ето, управо се вратила моја ‘баба’ од сусједа и вели да су човјека у космос послали. Чули су, веле, на радију. И по свему судећи, у космос је полетио твој син, Алексеју Ивановичу.’ ‘Што све та свјетина неће набрбљати’ – равнодушно је одговорио он. ‘Добар дуван имаш. Хвала ти. Одох сад, морам клуб да довршимо до Првог маја.“ Направио је неколико корака, а пријатељ му је довикнуо:’И, велиш, нису га лансирали?’ Отац је само одмахнуо руком и наставио пут.
Код Захорова отац је требао да пређе ријеку. Срећом, скелеџија је био на мјесту. ‘Смрзнух се, чакајући те, Ивановичу’, викнуо је скелеџија. ‘Јесте да сунце грије, али је хладно’. ‘Ништа зато, загријаћемо се ми’ – узвратио је отац и из прслука извадио боцу вотке. ‘Хајде, гуцни!’ ‘За синчића, Алаксеје Ивановичу. За то да се срећно спусти на Земљу.’ ‘О чему ти то трабуњаш?’ – упитао је отац. Скелеџија се збунио. ‘Шта је са тобом… ја мислио да си ти пресрећан, а оно… Само прије неколико минута – ево, ево ни весла се још нису осушила – превезао сам људе на другу обалу. Они причају – Гагарин Јуриј Алексејевич, мајор по чину, лети у космосу.’ ‘У космос, велиш…шта је теби’, чудио се отац и наставио: ‘Што је јутрос овим људима, као да су се договорили да се шале са мном. ‘И, велиш, син, и то мајор. А мој син је старији поручник, а до мајора има још хај, хај. А и скоро сам био код њега, ништа ми није рекао. Али добро, ако је то Гагарин… хајде да попијемо за њега… тако, наздравље!'“
Попили су, презалогајили како то уз пиће иде. Отац је стигао у Клушино. У бараци, где су живјели тесари, на вратима га је дочакао предсједник сеоског совјета Василиј Фјодорович Бирјуков. Не дозволивши оцу ни да прозбори, почео је да га грли. ‘Што си навалио да ме цмокаш, као дјевојку, што ти је?’ – упитао је отац. ‘Већ седми пут долазим овдје, а тебе нема. Фјодоренко сваки час звони и тражи да те нађемо. Хајде брже’. ‘Камо, бре?’ ‘Шенуо си под старе дане, Алексеју Ивановичу, или се правиш блесав? Син ти је у космос летио и вратио се. Фјодоренко ми пријети да ће ми главу откинути ако те не пронађем, а ти питаш: камо, бре? Па у рејон, наравно!’ Сад је већ наступило вријеме да се и отац избезуми. ‘Си…ии..ин велиш. Говориш ли истину…?’ ‘Погледајте га, људи моји’ – узвикнуо је Бирјуков. ‘Син, значи, Јурка, Јурка значи…’ Тесари, који су их опколили у вријеме тог неповезаног разговора почели су честитати свом бригадиру. И пружили су му чашицу. ‘Не, хвала’ – одговорио је отац. ‘Ионако сам пијан. као да ме је неко маљем, треснуо по глави.’
До Затворова отац је јахао на коњу, потом је до Ашкова путовао на трактору, а ту га је сачекао ‘газ’. Кад је отац стигао до Лењинградске улице, ту је већ врвјело као у котлу. безброј аутомобила, људи… Угледавши га, почели су скандирати: ‘Ура. за Алексеја Иваановича! Ура за оца космонаута! Ура за космонаута Јурија Гагарина!’
У једанаест часова увече – наставља своје сведочење Валентин Гагарин – стигао је телеграм из владе Савеза Совјетских Социјалистичких Република. ‘Родитељи и родбина космонаута нека се спреме на пут. Аутомобили су упућени да их превезу.’ Аутомобили су стигли тачно у поноћ и, без обзира што су људе који су у њим стигли, наговарали људе и новинаре окупљене у родитељксској кући да се разиђу. Они су то учинили тек у три часа изјутра. У пет часова изјутра, 13. априла, родитељи и родбина Јурија Гагарина кренули су у Москву. Уз пут им је један официр испричао да је Москва тог 12. априла ликовала цио дан. Гомиле људи стихијно су се скупљале на улицама и кретале у павцу Црвеног трга носећи пароле: ‘Ура! Ми смо први! Космос је наш! Поздрав Гагарину!’ У Москви смо стигли око 9 часова изјутра и смјестили смо се у хотел у коме се већ налазила Валентина, супруга Гагаринова, са Јуријевом мамом. До сусрета са Јуром на аеродрому Внуково остало је нешто мање од 24 часа.“
Послије два дана од легендарног лета Гагарина у космос, овај знаменити астронаут се појавио на специјалној конференцији за новинаре организованој у Москви. Ток 14. априла 1961. године Гагарин је смирено, са својим необичним и упечатљивим осмјехом, одговарао на многобројна питања новинара не само из Совјетског Савеза, већ и из читавог свијета. Иначе, Гагарин је у Москву допутовао специјалним авионом владе који му је уступио генерални сектетар и предесједник владе Никита Хрушчов. Када је Гагарин стигао на аеродром, ту га је дочекао огроман број совјетских грађана који су га, такође, разграгано поздрављали дуж читавог пута од аеродрома до града. Тако је Гагарин постао најславнија личност свога доба. Та популаност се пороширила на читав ондашњи свијет и он је, заправо, прво војно лице, и то из тадашњег ‘комунистичког лагера’, које је стекло свјетску славу попут најпознатијих филмских дива или људи са естраде.
Гагариновом херојском подвигу, о његовом величанственом првом лету у васиону, написан је базброј текстова у којима се то питање разматра са разних аспеката. Тај датум је уписан у свјетску историју и остао окићен златним словима за сва будућа покољења. Многи људи који су били савременици тог судбоносног лета памте то вријеме као пионирско доба постепеног осајања свемира и све дубљег и даљег одласка бескрајним пространствима космичког простора. „Добро памтим 12. април 1961. године – сјећа се тог херојског подвига Јурија Гагарина 50 година касније садашњи стални руски представник у УН Виталиј Чуркин. – Сматрам да је послије 9. маја 1945. године (дана капитулације Њемачке) то вјероватно био најсрећнији дан у историји наше (руске) државе. Сјећам се атмосфере свеопштег ликовања, која се затим пребацила на читав свијет, гдје су примали нашег хероја Јурија Гагарина…“
Гагарин је позиван да посјети многе државе и да буде специјални гост напознатијим државницима средине 20 вијека. Посјетио је неколико десетина земаља и у свима приман од државника, најистакнутијих функционера и личности, као и најпознатијих људи из разних области живота. Овдје само да издвојимо неколико карактерситичних сусрета. Ручао је са британском краљицом и примљен уз све протоколарне почасти. Био је специјални гост кубансог вође и шефа Комунистичке партије Фидела Кастра, и то баш у вријеме када се на Куби славила велика годишњица социјалистичке револуције. У Италији га је пољубила славна Ђина Лолобрђида, легенда филмске умјетности. Потом је добио преко милион писама, честитики и најљепших жеља од људи из разних друштвенихс слојева из читавог свијета. Једно вријеме је, након успјешног лета, обављао и дужност амбасадора добре воље. Свугдје су име, лик и дјело Јурија Гагарина примани са великим одушевљењем, поштовањем и узвишеношћу. Тако је још за живота постао легенда и синоним за ново историјско доба освајања васионе.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
