Епископ Григорије: Глупост није дефект интелекта
1 min read
Епископ Григорије
Браћо, не будите деца умом, него злоћом детињите, а умом будите савршени.(1.Кор.14-20)
Tек скоро сам научио да је глупост можда опаснија пo друштво и од самог зла будући да зло дође и прође, буде и нестане. Злу се можемо супротстављати, можемо га разобличити, показати другима да се ради о злу и можда већ тада има наде да му неко храбар стане на пут.
Међутим, глупост не трпи савјета, а притом је њен носилац преиспуњен собом и само(за)довољан, спреман је увијек и свагда за напад. Он је готов унедоглед понављати исте фразе, крилатице и пароле. Он засигурно није философ који разабира шта је добро, а шта зло; он (поста)је мјерило свему, те главни критичар свега и свачега. По ријечима теолога Дитриха Бонхофера, глупост није дефект интелекта него дефект људскости, јер несумњиво је да многи људи који су обремењени глупошћу имају врло развијен интелект. О тој појави размишљао је и велики Андрић, дошавши до сљедећег закључка:
„Постоји такав тип несрећног човјека који од рођења до смрти живи у заблуди да је по нечем позван да се бави јавним пословима, да исправи што је криво и изводи на чистину што је замршено, а у ствари он се бави само самим собом и својим мутним амбицијама, и ничим више и ничим другим. У круг тих својих послова он увлачи све: идеје, покрете, установе, јавне људе и скромне незнанце. Болујући од фиксне идеје да је он у вези са свим што постоји и да се све на свету њега тиче, он ниже грешку на грешку и глупост на глупост. Али, убеђен и упоран, он то не примећује. Сваки корак му је погрешан, јер иде у наопаком правцу. И на штету је и досаду свему и свима око себе.”
(из књиге Знакови поред пута)
О овој теми је писано још у Старом завјету у којем се на једном мјесту наводи да ако доброме дамо савјет, послушаће нас, а да зломе ништа не треба казивати, јер ће нас замрзити (Приче Соломонове 9.1–11). Ако желимо избјећи погрешку на коју нас упозорава премудри Соломон, требало би да тежимо страху Божијем као почетку мудрости (Пс. 110). Другим ријечима, будући одговорни пред Богом, проналазићемо пут који води надилажењу глупости.
Из свега поменутог намеће се питање како заправо треба да се опходимо са овако убијеђенима и упорнима људима? Увјерен сам да са сваким човјеком, па и са оним који посједује наведени дефект, треба поступати крајње благо, с љубављу, јер једино су љубав и пажња надразумне и дотичу нас у срж бића. Међутим, љубав подразумијева озбиљну жртву, испуњену милошћу Божијом, те као таква треба да буде ослобађајућа за оне о којима је ријеч. Ако пак нисте спремни на такав подвиг, онда се од наведене пошасти уклањајте. Уклањајте се на све могуће начине и прије свега се трудите да избјегнете било какву комуникацију са таквим људима, јер они ће је на неки волшебан начин заодјенути својом непоколебљивом глупошћу, која све зна и на све има одговор. Такви су пренебрегнули ону чувену јеванђеоску тврдњу која каже да је једино Бог Истина, јер они за себе мисле и говоре: „Истина то сам ја“.
Према томе, ако наша љубав не зацијели тај личносни дефект, онда се треба клонити људи који га посједују. У вези с тим увјерен сам да трбух и крух нису главни разлози егзодуса паметних. Главни разлог су свјесни и подсвјесни страхови од овако недобронамјерних људи и уклањање од њихове глупости. Неко се може запитати зашто одлазити негдје друго, зар не би било довољно уклањати се од таквих људи овдје и сада? Нажалост, проблем произилази из тога што се такви људи неће клонити вас, неће вас оставити на миру. Будући да постоје крајеви у којима је увријежено схватање да глупост треба игнорисати и не давати јој снаге тако што ће јој се придавати било какав значај – многи се склањају у такве крајеве, гдје су постигнуте норме које глупост не хране, не бране и не дају јој да дјелује. Интересантно је да, бјежећи од глупости, бјеже сви они који су иоле паметнији, без обзира на боју коже, вјеру или нацију, иако се на тај начин неки од њих заувијек растају од кућног прага, од завичаја и простора сопственог језика и предања. Међутим, у том општем покрету уз паметне неријетко пођу и неки од оних о којима причамо, те се тако нађу унутар друштва у коме нико не обраћа пажњу на њихову глупост. Ова чињеница доводи до дубоких унутрашњих потреса у њиховом бићу те, као посљедицу тога, они почињу пуцати на људе и газити их. Таквом трагичном исходу данас смо често свједоци, макар путем средстава информисања. Свакако није искључено ни то да се у новом окружењу удруже са својим истомишљеницима којих сигурно нигдје не мањка. Из свега овога видимо да ни напреднији свијет за овакве случајеве нема рјешење, јер је очигледно да су они који су заробљени глупошћу добили предност те из дана у дан овладавају новим просторима. Само по себи намеће се питање ко им је то допустио и зашто? Страхујем да су они у дослуху са онима који имају моћ да им то допусте. Тиме је, умјесто страха Божијег као почетка мудрости, завладао страх од људи као почетак глупости.
Промишљање о овој теми подсјети ме, између осталог, и на једну причу коју сам давно чуо, а тиче се дечанског игумана Јустина и оних већ давних времена, седамдесетих година прошлога вијека. Наиме, једном је један младић, који је као сироче одрастао у Високим Дечанима, упитао старца игумана зашто се у манастиру не обнавља монаштво и не долазе нови људи, а чак ако неко и дође, брзо се испостави да је тврдоглав и да није баш чисте памети. Наравно да је било и других узрока томе, али је игуман тада кроз шалу навео младићу овај разлог: „Па знаш, синко, нема нових људи, јер ко год је паметан отишао је у Њемачку да ради”. Шала је, као што знамо, увијек љековита, али често болно погађа у саму срж проблема.
А сада шалу на страну: шта је за мене као хришћанина круцијално у свему овоме? Гдје је ту Бог и зашто он то допушта? Мудри пјесник би рекао: „Бог као Бог, ћути и гледа”. Можда неки мислe да би он као Бог требало нешто да уради. Али ми заборављамо да је Он урадио, показао нам је пут живећи међу нама. Исус је на глупост првосвештиника и Пилата одговарао ћутањем. Поучавао је само оне који су хтјели чути његову ријеч и није се супротстављао глупости силом. Молио се Оцу за оне који су га пљували и распињали, те је тако промијенио свијет и свјесном жртвом отворио врата новом времену. Али ми смо – први ја међу вама – то Његово поучавање заборавили. Сви бисмо ми заправо могли много научити из Христовог односа према другим људима, јер заиста има безброј дивних примјера као, рецимо, онај кад Христос пише по пијеску питајући оне који су држали камење у рукама с намјером да убију жену грешницу: „Ко је од вас без гриjеха, нека први баци камен”. Иако је међу њима несумњиво било и злих људи, увјеравам вас да није било ниједног глупог човјека, будући да су, добро размисливши, од своје накане сви одустали. Христос је глупост као и друге људске слабости лијечио благим облогама, а савремени свијет мисли да је то могуће цивилизацијским достигнућима и законима.
„Ђаво је интелигентан, тако увек кажу. Не, истина је да је ђаво изузетно глуп и његова глупост је извор његове снаге. Да је интелигентан, не би био ђаво, одавно би се покајао и „посуо се пепелом“. Подићи се против Бога је, пре свега, веома глупаво. Суштина зла – таштина, завист, мржња, жудња за слободом („бити као богови!“) – долази управо од глупости…
Цео пали свет је глупост, вешта у довитљивости. Глупост је превара, самозаваравање. Ђаво је лажов од почетка. Он вечно лаже себи и другима. И његове отровне лажи изгледају интелигентно, углавном јер омогућују брзо задовољење… Може се рећи да је у палом свету глупост успешна јер се обукла у интелигенцију. Зато Хришћанство и Јеванђеље почињу метанојом, преумљењем, мењање интелигенције у буквално постајање интелигентним. Зато је, на крају крајева, застрашујуће када се религија, коју је Христос оживео и испунио светлом разума и словесности – logiki latreia – врати натраг глупости. Најгори аспект савремене религије је нова побуна против Логоса. То у великој мери служи ђаволу!
Суштина вере није порицање интелигенције („јер је од ђавола“). Порицање интелигенције је највећа и крајња победа ђавола, тријумф глупости. Суштина вере је излечење интелигенције и ослобађање интелигенције од ликујуће глупости.“ – о. Александар Шмеман
Мени се пак чини да је потребно употријебити и један и други лијек, али ми као да смо, нажалост, изгубили корак с временом и не дјелујемо ни у једном правцу конкретно. Чак ми се чини да се појединици радују што људске слабости око нас цвјетају и множе се. С друге стране, свједоци смо и тога да су неки прогласили наше слабости и немоћи за примјер добре побожности. Тим поводом требало би да се запитамо да ли би Христос лијечио слабе и исцјељивао болесне да су те слабости биле саме по себи добре и бенигне? Како год било, у наше дане – било то јавно или тајно, свјесно или несвјесно – људима се намећу лоши примјери несрећних људи за образац, за узор, на шта ми одговарамо ћутањем и бјежањем.
Другим ријечима, ми нисмо спремни на жртву без које ниједно добро није могуће. Није ли све то можда знак наше свеопште слабости и немоћи наспрам захуктале и самоувјерене глупости, која гази све пред собом, ничега се не стидећи, јер она је увијек у праву!?
Аутор је Епископ захумско-херцеговачки Григорије
Извор: podviznickaslova.wordpress.com
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
У име православних нема право да се оглашава онај који молитва са јеретицима, моли се за усташе и наређује својим свештеницима да то чине и одају пошту мртвим павелићевцима, пословно и политички партнерствује са промотерима усташтва у Хрватској и Херцеговини и изгони удружење преостале шаке Срба Неретвљанско-дубровачке крајине из просторија Српске Православне Цркве у Дубровнику. За такве и у Законоправилу св. Саве пише да треба да буду свргнути са епископског трона.
Дубровачка бискупија се хвали овим унијатским понашањем требињског ”православног” епископа постављањем на свој портал слике његовог свештеника, православног пароха дубровачког са епитрахиљем који се клања усташким гробовима на Дакси
ком памет или глупост, рођено тако, ту помоћи нема
на осталом се, очито, да порадити
„Помаже Бог, раније сам вас контактирао око уписа наПБФ – а и на крају га уписао по савету једног духовника чија ви дела стављате на сајт. Замолио бих вас да, зарад добробити Цркве, да би се борили против саблазни, на вашем сајту објавим о демонским учењима која се тамо уче, како би се људи упознали са ситуацијом у СПЦ.
Не ваља што тамо већина студената ћути, не зна где су дошли, или пак највећи број прихвата те хуле, а они православни, а има их врло мало, они већина ћуте и пристају на њихове јереси тако што на испиту причају оно што професори хоће, а неће да исповеде истину због страха. Ово писмо шаљем вама, јер се ви истичете борбом против екуменизма и модернизма.
Сви предмети су скоро затровани а не само догматика.
Учења демонска на факултету:
1. Апостоли нису писали сва Јеванђеља и део посланица и Откровење , не зна се које писао;
2. Пророци нису писали цео Стари Завет него један део не зна се које писао;
3. Свети Оци нису писали нека светоочка дела или су писали под утицајем јеретика нпр. списи Св.Дионисија Ареопагита, Григорија Великог, Софронија Јерусалимског;
4. Библија није скроз историјски тачна, него ту има „епова и легенди“;
5. Мухамед је Божји пророк;
4. Размишљања око могућности реинкарнације;
6. Хинду аскете имају исто мистично искуство са православним исихастима;
7. Чуда у Библији су преувеличани или непостојећа нпр. дуг живот Адама и Еве, излазак преко мора јеврејског народа, Христова чуда нека;
8. Христос није све стварно рекао што је записано у Јеванђељу него је то интерполација касније у тексту;
9. Одриче се Гнев Божји у Старом Завету и то је неспојиво са Новим Заветом тј Христовим животом, тиме се делимично уводи маркионова јерес који каже да Бог Старог и Новог Завета није Један и Исти;
10. Капела факултета нема двери, нема иконостас него олтарску преграду, читају се молитве наглас, причешћује се како ко стигне и хоће без исповести;
11. Прошле године се ишло на мису, доводе муслимане, јевреје да држе предавања, онда има екуменистичка окупљања, нпр ево сад су долазили студенти факултета из Берна на факултет у Београду;
12. Владике се могу женити;
13. Рукополагање жена – испитати – велико питање?!
14. Ако се неко причести пар пута некрштен, он је већ члан Цркве;
15. Еволуција, начело женског Божанства;
16. Пост и исповест нису потребни за причест;
17. Промовисање критског сабора;
18. Термин једносуштан се лагано може променити;
19. Немци су јаки „теолози“;
20. Историја не зна за неутралне извештају о васкрсењу, чиме се сумња у васкрсење;
21. Стих „Отац, Син и Свети Дух а ово Троје је Једно“ што је написао Св.Јован Богослов није он написао него касније додато, то је добра подлога са дијалог са муслиманима, заповест Христова око поста је касније додата у текст , тј интерполација;
22. Житија се „бајке и басне“;
23. Свето Предање и Оци су „превазиђени“, треба бити савремен и модеран;
24. Свети Оци се тумаче у контексту времена;
25. Исмевање монархије;
Нисам наводио догматске јереси јер су оне давно већ осуђење од стране многих а о овоме се мање зна, најгори предмет је историја религије, јер се ту промовише међурелигијски екуменизам, да све религије воде до Бога, да смо сви ми слични, да се они спасавају и да ми нисмо савршени, да не смемо их да осуђујемо него религијски мир и толеранција и многобројне друге хуле. Има предмет на четвртој години – екуменизам.
Има ту још доста јереси и хула, све ове информације се могу проверити у књигама њиховим јеретичким , чак дају римокатолике и протестанте да се читају за испит.
Један део богослова пуши испред факултета, имају предбрачне везе, преписују на испиту и чине још неке моралне грехе што је недопустиво за студента богословља, девојке иду без марама у панталонама, тренеркама неке чак у минићима намазане, нафракане са оним демонским ноктима као вештице, њима је терање ићи на богослужења, јер се не моле Богу зато људи и новотаре, брзају и скраћују службе јер не воле молитву, они су „учењаци“ а не молитвеници.
Пророчанства Светих Отаца за задња времена о безбожном свештенству, јеретичком, људима телесним, који се не баве ни својим спасењем а камоли туђем, прелешћеницима, људима који ће зацирити антихриста се испуњују пред нашим очима.
Тешко вама лицемери што хоћете људи да вас зову: владико, тешко вама лицемери што хоћете да вам се љубе руке, тешко вама што хоћете да проповедате и пишете књиге да би вас људи хвалили, тешко вама лицемери што хоћете да вас људи зову: професоре, тешко вама лицемери што хоћете др и мр дипломе да вас људи виде, тешко вама што хоћете да носите панагије, жезле, митре, тешко вама што хоћете да се седате први на зачељима столова итд (упућено данашњим архијерејима, свештеницима, професорима, студентима) све је то незасита гордост, властољубље и славољубље, зато су они папољупци јер су истог духа гордости с њиме.
Хвала Вам, слава Богу и цар градет!
Напомена: Име аутора познато Уредништву…“
http://borbazaveru.info/content/view/10120/1/
Dragi Bato ne bih želeo da sumljam u tvoju dobru nameru ali put kojim ideš bojim se da nije pravi.
Posetiću te reči Svetitelja našeg Svetog Save
..ako je i grešan pop nije grešna molitva njegova..
Rasprava na temu SPC, elumenizmu i PBF na portalu mislim da nema smisla. Može se protumačiti kao obična zlonamerna propaganda.
Siguran sam da ima loših stvari u Crkvi ali dok postoji Liturgije i vernog naroda na dobrom smo putu.
Svaka sreća Bato.
треба да се бојиш, лоших намера, имајући добре
„…Дакле, постоје лажни и духовно истинити оптимизам.“
здраво да си, „Jovan“
инсистирајући на облику расправе, приметићеш, да би ћирилични облик био неопходан облик за сам садржај теме, пластична суштина која пресуђује стање
можда је то добро за почетак борбе за прави пут, личне, рат никад не престаје