Пише: Небојша Радић
Возим се ових дана и са надвожњака се смеше енглеске заставе – бела подлога и црвени крст. До скора су оне биле виђене као националистичке па и расистичке. Сада колоне људи марширају са заставом светог Георгија и траже крај неконтролисаној имиграцији.
У Шкотској је девојчица у парку извадила месарски нож и секиру да брани сестру од напасника. Њена силуета, увијена у шкотску плаву заставу са белим крстом попреко, постаје синоним отпора истој тој имиграцији.
У Британији је дошло време истицања застава. Још само труба да се огласи и позове у бој.
Заставе су древни симболи који означавају припадност војној формацији, нацији или идеолошком покрету (комунистичка интернационала или застава дугиних боја). Енглеска застава је бела са црвеним крстом и идентична је застави италијанског града Ђенове који је владао делом Медитерана у време Крсташких ратова. Крст и застава носе име светог Георгија који је био римски војник, хришћанин и мученик (трећи век). Он је убио чувену аждају и спасао село пошасти. Уједињењем Енглеске и Шкотске 1606. године енглеска застава се стопила са шкотском која је плава и на себи носи крст светог Андреја који је бео и постављен дијагонално на плавој позадини. Легенда каже да је крст накривљен јер светац није себе сматрао достојним да буде разапет попут Исуса, на усправном крсту.
Дакле, када су се Енглеска (и Велс) и Шкотска ујединили добили смо британску заставу, чувени Union Jack који се данас може видети на кацигама мотоциклиста, упаљачима, пешкирима па и на доњем рубљу.
Јавно показивати енглеску заставу или се хвалити енглеским пореклом се већ деценијама у британском друштву сматра непримереним и националистичким са врло негативном конотацијом. Тако да када чујете некога да се изјашњава као Британац то је највероватније Енглез. Шкот ће бити Шкот, Велшанин је Велшанин, а Ирац је Ирац. Ако вас то случајно подсећа на Србе у Југославији сасвим сте у праву. Владајућа идеологија налаже да већина популације треба да се стиди своје историје и културе да не би повредила осећања мањине. Воук идеологија је овај концепт само довела до крајњег парадокса и готово комичних (да нису трагичне) консеквенци.
Једини, мора се и то рећи, сегмент друштва који је увек, свих ових година, јавно и са поносом истицао енглеске симболе, укључујући ту и црвену ружу династије Ланкастер, јесте рагби репрезентација.
Зашто кажем овде „сегмент друштва“, а ради се о националном тиму?
Зато што се фудбал игра у државним школама (бесплатне), а рагби у приватним (око двадесет хиљада фунти годишње). Део популације који се поноси и јавно истиче своје енглеско порекло јесте, дакле, онај боље стојећи и образованији сталеж – рагбисти.
Но, да ствари не буде баш толико и сасвим не-енглески једноставне, да приметимо да су дотични Енглези из приватних школа за своју химну изабрали, из неких бизарних разлога (примило се), америчку црначку, духовну песму Swing low, sweet chariot (љуљај се ниско, слатка кочијо) коју певају на утакмицама репрезентације.
Овога лета је, међутим, ова бела застава са црвеним крстом проговорила свенародним гласом. Појављује се на протестима против имиграције, на балконима, мостовима, стубовима за улично осветљење, на шахтовима и кружним токовима, значкама, капама, у рукама младих и старих, мушкараца и жена. Кажу да је у последњих пар месеци продато преко милион ових застава.
Кинески произвођачи (сигурно су они) трљају руке. Бизнис је бизнис.
Шовинизам или национализам? Љубав према сопственој земљи или презир (нетрпељивост, мржња) према другим нацијама? Одговор на ово питање свакако зависи од идеолошке тачке гледишта и уско је повезано са одговором на питање статуса националних држава у данашњој геополитичкој констелацији. Но, о томе ћемо у закључку овога чланка.
Да пођемо од чињеница. Британија има годишњи нето прилив имиграната од око седамсто хиљада што значи (оквирно речено) да је десет посто становника острва овде стигло у последњих десетак година. Њих сто седамдесет хиљада је стигло у гуменим чамцима или другим каналима илегално. Без икаквих виза или докумената и смештени су у хотеле где им је обезбеђена исхрана, одећа и џепарац.
Исти ти либерали и душебрижници међутим најчешће припадају средњој класи и не живе у деловима градова где се насељавају имигранти нити раде слабије плаћене послове на које претендују новодошлице. Ево видимо, на пример, да Убер сервис за доставу негодује против обустављања илегалне имиграције јер где би они онда, забога, налазили јефтину радну снагу. Њихове услуге би морале да поскупе.
Исти ти достављачи се виде и на улицама Београда и Загреба, као и на улицама свих већих градова Европе.
Влада Британије (у овом случају) очигледно допушта имиграцију без обзира на став становника. У предизборним кампањама последњих петнаестак година сви обећавају успостављање контролисане имиграције. Како дођу на власт, међутим, почну да траже изговоре како је то тешко контролисати, па и немогуће. Прилив становништва се наставља. Не само у Британији него у свим западним земљама. То свакако није случајно нити стихијски већ је добро промишљено и организовано. Морамо дакле закључити да је неко наднационално тело одлучило да спроведе имиграцију или како неки воле то да зову „замену становништва“.
Колега један, Американац, пре неки дан ми каже да је имиграција добра, хумана и да треба људима пружити шансу какву је добио и његов неки предак када је из Европе дошао у Америку. Дивно изречена једна човекољубива мисао. Морао сам да му покварим расположење питањем о једној простој чињеници: „А зашто ти мислиш да сте ви сад они Американци од пре сто или двеста година? Можда сте ви сад Индијанци које ће нове придошлице делом побити, а делом протерати у резервате?“ Горко се насмејао и одмахнуо главом.
Наднационални интереси јесу интереси глобалног капитала и мултинационалних компанија. У њиховом интересу је (за почетак) јефтина радна снага, а потом и разградња националног, културног и политичког идентитета. Где ћеш јефтиније од некога ко је у земљи илегално, прима социјалну помоћ, а ради на црно за незаконито малу надницу? Сјајан пословни модел, поготово што је финансиран од стране неупућених грађана. Нису им потребни ни људи са националном или класном свести, памћењем или ставом. Потребни су им чиновници способни да извршавају прецизно одређене и мерљиве задатке.
Што се става становника тиче, о овим темама он се да променити (пропаганда) или се дотични могу ућуткати. Прва фаза стратегије, промена става, није изгледа уродила плодом јер су се неконтролисано размахале друштвене мреже које је тешко у потпуности цензурисати. Владајућа класа, коју пред нашим очима представља влада, је прешла на грубу примену цензуре и примену двоструких правних аршина.
Тако је, сада већ чувена Луси Коноли која је прошле године осуђена на 31 месец затвора због поруке на Иксу постала симбол отпора цензури и различитим аршинима. Насилници и силоватељи који припадају мањинама пролазе без или са симболичним казнама а бели Енглези се осуђују на драконске (за пример) казне затвора. То све у циљу бољих међу-расних и мултикултуралних односа, наравно.
Пуно је примера оваквих двоструких аршина и нећемо их овде набрајати. Основна начела операције су јасна. Вредан је помена, међутим, у овом контексту случај дванаестогодишње шкотске девојчице која постаје икона протеста против имиграције.
Видео-запис тог случаја смо видели на Иксу, а онда је кренуо талас негодовања (против имиграције) и талас негирања (влада) да се то или било шта друго догодило а ако и јесте онда није баш тако…
Знамо већ тај отужни modus operandi медија масовних комуникација. Ова ситуација је ескалирала толико да је први министар (премијер, председник) Шкотске јавно изјавио да милијардер и власник Икса, Илон Маск, самом објавом видеа подрива кохезију шкотске заједнице. Ништа мање него подрива кохезију. Замислите само за пар година, уколико наставимо овим темпом, колико ће се година затвора добијати за „подривање кохезије“.
Да вам скратим муке око реконструкције догађаја из рушевина стварности, ево овако. Видео приказује девојчицу од дванаест година у локалном парку и са јаким шкотским акцентом која виче на (чини се) човека који је снима. Онда вади велики нож и секирицу којима прети особи која снима. Крај.
Видео је врло брзо постао виралан (како се то сад каже), а девојчица добила статус јунакиње попут Мела Гипсона у филму Braveheart (храбро срце). Да подсетимо, главни јунак дотичног филма је чувени Вилијам Волас, шкотски побуњеник против енглеске круне и то је део шкотске историје, традиције и мита о отпору мрском окупатору. Сасвим пригодно, дакле, нови Вилијам Волас је крхка девојчица која има храбрости да се супротстави насилнику. Икона је рођена (овде, овде, овде, овде, овде).
Девојчица, Лола јој је име, тако је, чини се, ујединила староседеоце без обзира да ли су Шкоти, Енглези или Ирци у борби (идејној за сад) против неконтролисане имиграције и исламизације онога што они још увек доживљају као своју земљу – Британију, Уједињено Краљевство у било којој форми али са јединственом историјском и културном матрицом и идентитетом који се сада налазе на удару.
Погледајте само како на пример Би-Би-Си сада приказује прастановнике ових острва – као црнце! Све у име инклузивности и мултикултуралности.
Па Британија је одувек била земља имиграната, зар не? Исто као и Шведска, Немачка, Холандија, Сједињене Државе…
Из те перспективе треба да нам је јасно да ова идеологија налаже да су на крају крајева све земље и сви народи само производи кретања људи, исто као и расе или полови (као што видимо). Онда је све што нам остаје једна безлична хуманоидна маса која се да преобликовати по потребама новог наднационалног, глобалног властодршца. Видите само опус идеолога Светског економског форума, Јувала Харарија који нам лепо објашњава да смо „бескорисни једачи“ (useless eaters) и да је будућност у спрези биолошке јединке (старомодно речено: човек) и вештачке интелигенције.
Та „особа“ будућности неће имати прошлост већ само будућност и свакако врло одређену функцију у новом и вечном нео-феудалном поретку.
Но, да се ми вратимо на непосредно географско окружење и садашњи тренутак. Британију потресају немири који су плод незадовољства имиграционом политиком, економском кризом и корумпираном владајућом класом. Управо јe заменица премијера Анџела Рејнер дала оставку због скандала око плаћања пореза. Премијер је на брзину промешао карте и владин кабинет је добио ново рухо. У овој најновијој верзији министарка имиграције је постала Шабана Махмуд кoja за себе каже да јој је најважнија ствар у животу, као и свим муслиманима – вера, ислам.
Како ће ова верница зауставити имиграцију поглавито муслимана у ову земљу остаје да се види. У међувремену, бивша премијерка Лиз Трас нам поручује дa je чисто губљење времена мењати једног министра (број 11, каже) када су сви они „ухваћени“ (captured) у идеолошку матрицу и, на пример, верују у догму глобалног отопљавања и net zero решења овог проблема. Треба променити читав систем, сугерише нам Трас.
Када нам тако поручује бивша премијерка треба да слушамо и не очекујемо чуда од Кира Стармера, можда најнепопуларнијег премијера у модерној историји земље. Имиграциони токови ће се наставити, а Британија ће се спремати за рат са Русијом. Нема бољег начина да се смире локалне страсти и становништво построји у борбеном поретку иза једне једине заставе. Истих тих застава са почетка овог текста – бело поље са црвеним крстом и Union Jack.
Последњи пут када се то догодило, марта 1941. године, у Србији (Југославији) смо протестовали против пакта са Немцима и на Теразијама узвикивали „боље рат него пакт“. И сада се вијоре заставе на све стране, од Теразија до Пикадилија па и даље преко читаве Европе (НАТО). Како сам већ овде и напоменуо, унутрашње противречности се обично решавају спољним интервенцијама. Заставе остају исте.
Политика
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
