Годинама политички и медијски естаблишмент означава било какво становиште против Европске уније као суштински расистичко и реакционарно, што само подстиче увјерење да су институције отуђене од потреба знатног дијела становништва.
Жути прслуци; фото: iz.ru
Свијет је почео да се мијења 2016. године када је изгласан Брегзит на референдуму у Великој Британији и изабран Доналд Трамп за америчког предсједника. У оба случаја, побуна „обичних људи“ против структура политичке и медијске моћи нарушила је политичку равнотежу у двијема водећим земљама западног свијета.
Побуна се није ту окончала. Настављена је 2017. и 2018. на низу избора широм континенталне Европе на којима су ојачали протестни покрети и кандидати вољни да искушају систем глобализације који је донедавно дјеловао неприкосновено.
Побуна против естаблишмента која се проширила западним свијетом чврсто је повезана са постепеном трансформацијом економских структура нација на обијема странама Атлантика током више деценија, од превасходне усредсређености на производњу до система све више заснованог на финансијама.
Финансије су увијек играле улогу, разумије се, и спекулативни мјехурови су често водили сломовима и депресијама у различитим периодима историје. Карактеристика помјерања које се десило посљедњих пола вијека јесте што се нико није ефикасно позабавио структуралном промјеном упркос томе што је изазвала низ криза. Посљедица је била широко распрострањено повећање неједнакости, повезано са стагнацијом или чак опадањем куповне моћи и животног стандарда знатног дијела становништва. То не значи да сада људи немају више ствари, којих, због нових дигиталних технологија на примјер, заиста имају. Али већина мора сада да ради више, уз већу неизвесност, како би обезбиједили пристојан живот.
Спекулативни финансијски напади
Механизми глобализоване финансијске економије такође су темељно измијенили међународну политичку сферу. Спекулативна кретања постала су облик притисака којима државе могу да се баци на кољена, пошто националне владе нису више способне да уважавају интересе сопствених грађана суочене са финансијским нападом.
Проблем није постојање финансијских тржишта само по себи, већ прије улога која им је дата у одређивању економске политике, чиме је де факто измјештено тежиште доношења одлука од тежње ка општем благостању ка задовољењу инвеститора у моделу чији циљеви генерално нису усаглашени са дугорочним потребама становништва.
Незадовољство до кога је довео овај процес сада је прокључало и, предвидљиво, мета протеста нису само директори који се као уз помоћ покретних врата крећу између финансија и владе (којих је прилично много). Развило се шире противљење, културни бунт који је помијешао неколико фактора повезаних са истим процесом. У случају глобализације не може се порећи да многе промјене нису биле посљедица неизбјежног процеса преокрета који је на крају водио напретку. Насупрот томе, бројне западне индустрије су измијештене како би се експлоатисала слаба радничка и еколошка законска заштита у земљама којима су очајнички требале инвестиције. Политичке одлуке су биле доношене како би поспијешиле овај процес, уз суштинско занемаривање дугорочних посљедица које би могле да имају на радну снагу у развијеним државама.
Банкар и похлепни инвеститори; Извор: Wikimedia Commons
Браниоци глобализације кажу да људи треба да буду спремни да се прилагоде овом процесу, али када прилагођавање значи гледање како се нечији животни стандард погоршава, уз губитак друштвене кохезије који уз то иде, није изненађујуће да током времена јачају фрустрација и незадовољство.
Имиграција
Друго велико питање које се појавило у овом контексту јесте, наравно, имиграција. Посебно су се бурне реакције јавиле код конзервативаца, али су се прошириле тако да имају обухватнији ефекат изван оних група које би се уобичајено сматрале ксенофобним или расистичким. У многим државама, десничарски популисти су користили имиграцију као једну од главних тема критикујући глобализацију. Увјерење да нестанак граница значи да ће људи бити кадри да иду гдје год хоће, потхрањивало је страхове о брзим измјенама идентитета посебно западноевропских држава, како у економији тако и у вези са друштвеним условима.
Не може се оспорити средишње мјесто питања имиграције, ипак политички је неваљано да се не призна како је оно повезано са свеукупном реакцијом на глобализацију, почевши од економске сфере. Несигурност коју људи осјећају због тежих услова живота потхрањују страхове од имиграната, који се сагледавају као пријетња економској добробити. Ако су имигранти вољни да прихвате ниже наднице и мање удобне животне услове, није тешко видјети како то потискује животни стандард других.
Катастрофални ратови
Трећа кључна тема је спољња политика. Док је појам слободног тржишта коришћен ради заступања неолибералних економских политика, одбрана људских права је прокламована као оправдање за низ катастрофалних ратова. Предсједник Барак Обама је добрано на рачун ратоборности Хилари Клинтон успио да побиједи на демократским прелиминарним изборима 2008. године, да би био увучен у још један рат за промјену режима неколико година касније, у Либији. Доналд Трамп је отишао корак даље, осуђујући „шест хиљада милијарди долара проћерданих на Блиском истоку“ које су могле бити искоришћене да се „изгради наша земља“. Овај напад на такозване заједничке вриједности међународног либералног поретка наишао је на снажан одзив код америчких грађана који су били уморни од бескрајних сукоба, тако што је направио везу између пропале спољње политике и економског пада. Ефекти су се показали такође у Европи, посебно у вези са потенцијалном промјеном у западном становишту према Русију.
Мали напредак
У Сједињеним Државама, док су стручњаци усредсређени на тон политичке/јавне дебате на коју је утицао Трампов стил, мало тога је учињено да би се позабавило дугорочном процесима који су нас довели до ове тачке. Да, десио се економски раст и чак мали раст у производним пословима, међутим средња и нижа класа у САД се и даље боре да скрпе крај с крајем, док поготову млађи радници трпе због неизвјесности у вези са њиховом будућности. Занемаривање ове стварности, тврђење да мало ко и даље осећа аверзију према мејнстрим наративу у вези са економским и политичким условима у земљи, само снажи разједињеност између различитих сегмената друштва. Срећом по Демократску странку, на изборима на средини предсједничког мандата 2018. кандидати су се одлучили да се усредсреде на питања џепа, почев од здравствене заштите, прије него што су трубили против „биједника“, у складу са термином који је употребила Хилари Клинтон 2016. године.
Сличност са политичком ситуацијом у Европи је очигледна. Годинама политички и медијски естаблишмент означава било какво становиште против Европске уније као суштински расистичко и реакционарно, што само подстиче увјерење да су институције отуђене од потреба знатног дијела становништва. Од Холандије до Француске, преко Њемачке и Италије, популистичке странке су се ослониле на противљење глобализацији и штедњи како би обезбиједиле већу подршку, често – али не увијек – заједно са критиком повећане имиграције. Упркос различитим политичким системима, питања су толико слична онима у Сједињеним Државама да је тешко оспорити повезано, или свести реакцију јавности не нека питања само на расизам или страх од других.
<
Ако се узму у обзир паралеле између ситуација у Европи и Сједињеним Државама, једини практичан излаз је такође прилично очит: или ће политичке институције почети да се озбиљно носе са фундаменталним економским промјенама које су се одиграле током посљедњих деценија, или нико не треба да очекује да ће се бунт гласача стишати, уз све негативне пратеће ефекте који су се до сада посвједочили. И не треба да се сумња да ствари могу само да буду горе, посебно у Европи, гдје посљедњи случајеви диктатура и уништења демократских установа нису тако давни.
