Piše: Milica Kralj

Federiko Garsija Lorka, jedan od najvećih pesnika Španije, najpopularniji i najčitaniji svetski pesnik i dramski pisac, rođen je na današnji dan 1898, a streljan  19. avgusta 1936.godine u selu Viznaru u rodnoj Granadi.

Uhapsili su ga vojnici Frankove civilne garde tog devetanostoavgustovskog dana i bez oklevalja tog  istog dana i streljali, a njegovo telo bacili  u  neobeleženi grob.

Mesto gde je streljan Lorka nalazilo se blizu Velikog izvora(Fuentas Grande)koji je u narodu bio poznat pod imenom Izvor suza.

Jedan od tadašnjih dežurnih grobara koji je  sahranjivao streljane, po imenu Pako,ispričao je o tom strašnom činu:

“Ležali su pokraj puta njih trojica. Lorku sam poznao sa slika. Imao je na sebi leptir mašnu, znate onu široku što nose umetnici. Pored njega ležao je učitelj bez noge. I toreador kojeg sam takođe znao. Sahranili smo ih svu trojicu u plitkoj raci, jednog preko drugog.“

U Španiji  pesnik i narod patili su istom patnjom.

Jedna spora senka prelazila je preko njihovih glava, neprestano zamračujući svojom težinom najuzvišenije pouzdanosti. Nije čudno, u toj zajedničkoj silini bolova, da kada su snage koje znače stalnu dominaciju i ropstvo naroda nemilosrdni jurišale protiv onoga što je sama nada jedne nacije spremne više no ikada da ostvari sudbinu koja joj pripada, nije čudno da te snage nalaze pesnike na strani naroda.

Španske novine maja 1936.godine pišu da je pesnik Federiko  Garsija Lorka podržao predlog svog prijatelja pesnika Antonija Maćada(1875-1939) i potpisao antifašistički manifest.  Taj potpis koji mu falangisti neće oprostiti , ne samo da je pokrenuo zamajac smrti, već ga je i ubrzao.

Posle streljanja vlada generala Franka uništila je i sva njegova dela, zabranila da se njegovo ime spominje kako bi u celoj Španiji zauvek izbrisali sećanje na jednog od najvećih pesnika i dramatičara koje je ova zemlja imala.

Federiko Garsija Lorka rođen je 5. juna 1898.godine u Fuentevakerosu, selu kraj Granade u bogatoj zemljoposedničkoj porodici.  Srednju školu završio je u Granadi, a  zatim upisuje studije filozofije, književnosti i  prava na granadskom univerzitetu. Pravo je diplomirao 1923.godine, ali od 1919.do 1928.studira u Madridu. Druži se s najistaknutijim predstavncima starije i svoje pesničke generacije.  Prvi dramski tekst koji je napisao „Leptirove čarolije“ izveden je u Madridu 1921.godine. Iste te godine s kompozitorom Manuelom de Fala, svojim učiteljem muzike,  organizuje u Granadi  izložbu  posvećenu „dubokom pevu“, čuvenom andaluzijskom folkloru.

U Barseloni 1927.godine otvara samostalnu izložbu slika; a te iste godine aktivno učestvuje u proslavi tristagodišnjice smrti Don Luisa de Gongore. Uređuje i dva broja avangardne revije   Gallo(koliko ih je i izašlo) koja  je izlazila takođe u Granadi.

Godinu dana, (od 1929.do 1930.) provodi u Njujorku, i, pri povratku svraća na Kubu. Radi na jednom, kasnije izgubljenom nadrealističkom filmu. Dve godine kasnije, 1932. Osniva uz pomoć tadašnje republikanske vlade, studentsko putujuće pozorište La Barraca, kojim upravlja zajedno s prijateljem Eduardom Ugarteom . Uglavnom izvode  dela španskih  klasika(Lope de Vega, Servantes,Kalderon dela Barka) i obilaze najzabitije delove Španije.

1933.godine odlazi u Južnu Ameriku(Argentinu, Urugvaj i Brazil) gde doživljava ogroman uspeh kao pesnik, predavač, dramatičar i reditelj.

Među njegovim brojnim prijateljima su pesnici Himenes, Rafaelo Alberti,  slikar Salvador Dali, reditelj Luis Bunjuel. 16. avgusta 1936.godine pošto je prijateljima pročitao svoju najnoviju dramu“Dom Bernarde Albe“ odgađa na neko vreme ranije planirano putovanje u Severnu Ameriku i Meksiko, gde je bio pozvan.

Pun planova ali i crnih slutnji, odlazi u Granadu.

Samo dan kasnije 17. avgusta izbija građanski rat.

Nakon dva dana u samo svitanje. „Ubili su Federika kada/kada sunca sinu zraka./Ne smede ga pogledati/tad nijedan od dželata/Zatvoriše oči zboreć:/Ne pomogo Bog ti sada!/Mrtav pade Federiko/- krv na čelu, na grud`ma rana – /…I Granada zločin vide,/njegova Granada jadna!

Pesmu „Zločin beše u Granadi“ ubijenom Lorki posvetio je njegov prijatelj Antonio Maćado.              

Saznavši da je Lorka uhapšen njegov prijatelj kompozitor Manuel de Fala odlazi u mesni štab falangista, luta od jednih vrata do drugih, od jednog činovnika do drugog, u pokušaju da ga oslobodi govreći da je Lorka samo pesnik i da nije učinio nikakv prekršaj, no samo posle prve rečenice, dežurni komandant reći će mu da je Lorka ubijen.

Oganj u rukama

Mladi Federiko počinje da piše pesme u petnaestoj godini i da osluškuje ritmove i melodije matičnog tla, osećajući silinu i intenzitet jarkih preliva i smenjivanje jutarnje svetlosti i zalazeće tame predelima Andaluzije. Istovremeno je i crtao i ti njegovi crteži pokazuju isto ono što i njegova poezija:raskošan talenat.

Objavio je zbirke pesama: Knjiga pesama(1921), Pesme o kante hondu(1921), Prve pesme(1922), Ciganski romansero(1928), Pesme u Njujorku(1931), Plač za Sančes Mehijom(1935,u spomen na svog prijatelja torera ) i Tamaritski divan(1936). Drame:“Don Kristobalovo malo pozorište“/(1928), „Čudesna obućarka(1930), Ljubav don Perlipina i Belise u njihovom vrtu(1930); „Dona Rosita neudata“(1935); “Marija Pineda“(192.

Vrhunac njegovog stvaralaštva predstavlja “ Krvava svadba“(Bodas de sangre“)(1933), „Jerma“(1934), i „Dom Bernarde Albe“(1936).

Međutim, njegova najbolja knjiga koja mu je donela svetsku slavu je „Ciganski romansero“(Romancero gitano). U toj zbirci dao je sintezu španskih lirskih inspiracija(duh narodne lirske poezije kojom se nekad napajao Lope de Vega, i blistavu raskoš Gongorina jezika). U spomen na svog prijatelja torera piše tužaljku „Plač za Sančez Mehijom(Llanto por Ignacio Sanchez Mejias)(1935). U zbirci „Pesme u Njujorku“ nalazi se i oda posvećena Voltu Vitmenu.

Engleski kritičar Sesil Baura u nadahnutom eseju o Lorkinom „Ciganskom romanseru“  uknjizi „Nasleđe simbolizma“ piše:

„Lorkino zanimanje za svirepi i primitivni cignski život navelo ga je da 1928.godine objavi „Ciganski romansero“; njime je postigao uspeh kome nije bilo premca u poeziji njegova vremena. To je bilo remek – delo.(…)“Romansero“ je mnogo više nego dramatičan:on je čista poezija. Svakoj fazi svojih ciganskih života Lorka daje izobilna bogatstva svoje saosećajnosti i osećajnosti i tka svojevizuelne maštarije u okviru njihovih života i smrti.“

Objavljena su mu mnogobrojna sabrana dela u celom svetu.U špansku poeziju svoga vremena, uneo je novi moderni izraz istinskog lirizma. „Andaluzijski slavuj“ skladno je spojio modernizam sa tradicijom. Veliki je njegov uticaj na pesnike širom sveta.

Lorka u usmenoj izjavi pesniku Gerardu Diegu:

„Ali šta da kažem o poeziji?Tu je:pogledaj.Imam oganj u rukama. Osećam ga i baratam njime savršeno, ali ne mogu da o njemu govorim a da ne upadnem u literaturu. Razumem sve poetike;mogao bih o njima govoriti kada ne bih svakih pet minuta menjao mišljenje. Ne znam. Možda će mi se jednog dana veoma sviđati rđava poezija, kao što mi se danas sviđa(kao što mi se ne sviđa), ludo sviđa, rđava muzika. Zapalio bih Partenon noću da ga sutra izjutra počnem nanovo zidati i da ga nikad ne dozidam.

U svojim sam predavanjima katkad govorio o poeziji, ali jedina stvar o kojoj ne mogu da govorim to je moja poezija. Ne zato što nisam svestan onoga što radim. Naprotiv, ako je istina da sam pesnik po milosti božjoj – ili vražjoj, istina je i da sam pesnik zahvaljujući tehnici i naporu, i što hoću da sasvim spoznam šta je pesma.“

Lorka, najveći i suštinski pesnik Andaluzije u čijoj pesmi je proključala sjedinjena priroda Maura i Cigana, izrazio je prirodu lutalica kroz sopstveni dah, izrazio je i ljubav i strah i bojazan i neizvesnost i užas…pred opasnostima, ali i opsednutost svesmrtnim prisutvom:“Njihovi su konji crni./Potkovica crn je metal./Mrlje voska i mastila/sijaju im sa plašteva./Lobanje im od olova/pa nijedan suza nema…(„Romansa španske žandarmerije“.)

Njegova nadrealistička poezija nastaje u istim godinama kada u Eropi pišu Majakovski i Rilke, Pol Valeri i Tomas Stern Eliot  i Apoliner, pesnici koji su  svojim delom dali pečat nadrealističkom pokretu.

No svaka Lorkina pesma pripada čistoj poeziji, nepatvorenim strastvenim oblicima, rascepu i pomerenim gledištima i vrednostima posle velike svetske klanice kakav je bio Prvi svetski rat, ali i strahu od narastajućeg fašizma u njegovoj Španiji. Sudbinom Cigana lutalica izrekao je i sudbinu pesničkog (vlastitog)nemira i težnju za nedohvanim daljinama i zvezdanim visinama, koje je on uspeo da dosegne i da se nađe u njihovoj nezalaznoj svetlosti, svetlosti vrhovne poezije i opčinjavajućoj svetlosti lune.

KRIK

Elipsa krika

od brda do brda

ide.

Od maslina

pružiće se duga crna

kroz noć plavu.

Jao!

Ko pod gudalom viole

od krika su zatreptale

žice vetra.

Jao!

(Uljanice svet pomalja

zz pećina.)