Експанзионистичке силе су можда данас диверзификовале своје фронтове, али оне никад нису одустале од војног
1 min read
о. Дарко Ристов Ђого
Пише: о. Дарко Ристов Ђого
Прочитао сам протеклих дана безброј паметних, мање паметних, сасвим неумних, ангажованих, објективних, пријемчивих и стручних анализа глобалне слике конфликта, локалне слике рата у Украјини, могућих сценарија овдје.
И ништа нисам паметнији јер ми се чини да основне премисе нико не може да ријеши. И зато се свима намеће неки ћорсокак: сви аналитичари су јаки у објашњењу узорка и посљедица тек када прихвате да је људска природа онаква каквом је Мегалополис нормативизује.
Шта то значи?
Једноставно је: сви рачунају да је непрекидна потреба за експанзијом „Запада“ саморазумљива. И можемо до сутра причати о кругу мултинационалних компанија које производе и прόизводе којима засићују становника Мегалополиса али и додатну потребу за новим производима (дакле: Мегалополис производи и похлепу, незаситљиву, и привремени осјећај засићења. )
Ипак, и онај на врху и на дну Мегалополиса имају исту животну анти-метафизику: похлепу са другим производима, идејама као производима, људским тијелима као производима. Како је једини начин да се круг никад заситљиве потребе за засићењем настави – колонијално отимање, тј неки облик културног, економског и политичког колонијализма, „Запад“ тј Мегалополис не може да се не шири. Он је експанзионистичка (анти)религија јер не може да остави ниједан кутак земље изван своје моћи.
То је постулат. Он значи да – за разлику од појединих гласова о томе да се „морао наћи неки начин коегзистенције између политичког Запада и осталих“ – то напросто није могуће јер је природа Мегалополиса који се користи политичким Западом таква да не постоји тачка у којој купохоличар не иде на Амазон, алкохоличар по сљедећу дозу, нимфоман у сљедећу постељу, „Запад“ у сљедећу колонију.
Дакле: ако постоје аналогије са ранијим поретцима, онда је могућност умирења и избјегавања конфликта заиста на нивоу могућности да се централне силе „уразуме“ и нађу други начин задовољења својих интереса од рата или да Тројни пакт одједном сачека да технолошка супериорност доведе до привлачења свих и свега Јапану, Њемачкој и Италији. Експанзионистичке силе су можда данас диверзификовале своје фронтове, али оне никад нису одустале од војног и политичког – да јесу, Украјина, па и Русија, као и Србија, квалификовале би се својим шопинг моловима и глађу за „левискама“ да припадају том свијету, без иједног страног нуклеарног лансера на својој терирорији.
Али Мегалополис је асиметричан: то што ви мислите да припадате њему, не одређује његов начин на који он дожиивљава вас. За „Запад“ је зато лијепо што носимо мартинке, али то не замјењује потребу да он ту остави и коју дивизију и да преуреди наше друштво тако да оно буде пост-етичко.
И овдје долазимо до другог проблема на који не налазимо одговор код мислилаца отпора Мегалополису: на који начин учинити да се отпор политичког карактера, па и војног, преложи, преметне у отпор идентитетског карактера, ако су идеали Русије, Кине, српског народа – омеђени културним вазалством Мегалополису?
Ако и ми дијелимо исту глад, ако је хиперсексуализована стварност која нас биолошки троши и засићује, потрошачка грозница и етичка декаденција – мјера и наших држава и народа – у чему је смисао политичког отпора? Нисмо ли ми онда само побуњена провинција Мегалополиса, људи незадовољни расподјелом, а не стварношћу?
