• Насловна
• Поглед

Ексклузивно из Москве: Може ли Русија понудити размјену заробљених украјинских војника за злочинце из харковског Азова?

1 min read

3 године ‎ ИН4С

Пише: Игор Дамјановић

„Ако се рат заврши потписивањем мировног споразума и истим руководством на власти, на челу са Слободаном Милошевићем, трагедија и насиље ће се наставити.“ – стоји у ауторском тексту Мила Ђукаковића и Зорана Ђинђића у америчком Њу Јорк Тајмсу објављеном је 8. маја 1999. Ђукановић и Ђинђићев апел да НАТО не престаје са бомбардовањем док не падне Слободан Милошевић објављен је на врхунцу агресије, у моменту када је постало јасно да десетине хиљада терориста ОВК које су кидисале на нашу границу, подржаних из ваздуха са 700 НАТО борбених авиона, укључујући и летеће тврђаве – Б52 које су полијетале свакодневно из Велике Британије, нису у стању да ни за милиметар помјере линију одбране наше војске.

Пошто нису имали петљу да покрену копнену агресију НАТО пакт је упутио директну пријетњу предсједнику Слободану Милошевићу да уколико не повуче војску са КиМ слиједи потпуно уништење Београда. Посебно је била монструозна пријетња да ће специјалне бомбе за уништење подземних бункера бацити на наша склоништа и за неколико дана убити најмање 40.000 грађана Београда. Да предсједника Милошевића убиједе да мисле озбиљно, зликовци из Брисела демонстрирали су масовном и неселективном употребом бомби са осиромашеним уранијумом у последњих 10 дана рата. Дакле, када би хтио да се понаша као НАТО, Владимир Путин би влади у Кијеву упутио ултиматум да уколико не положи оружје уништиће Кијев нуклеарном бомбом.

У историји свијета тешко је наћи још неки примјер да су политички лидери преклињали страну силу да агресију на њихову домовину не обуставља све до не падне легитимна власт, како су то у мају 1999. године преклињали Мило Ђукановић и Зоран Ђинђић. Њих двојица нису били једини наши држављани који су директно помагали агресору, мрежа партија, НВО и медија финансираних од стране Џорџа Сороша и сличних фондова била је разграната по цијелој Србији. Оно што НАТО није успио 1999, довршиће они годину дана касније, захваљујући Војиславу Коштуници. Он свјесно пристаје да буде буздован НАТО пакта, неупоредиво убојитији од бомбардера Б-52 и учинковитији на терену од Ђинђића и Ђукановића.

Слободану Милошевићу 1999. године није падало на памет да хапси оне који су отворено подржавали агресора и преклињали га, попут Ђинђића и Ђукановића, да не прекида бомбардовање. Колико је то био мудар државнички потез данас са временске дистанце од 23 године можемо да водимо полемику. Да је Слободан Милошевић примијенио закон у случају пете колоне током НАТО то би без сумње било искоришћено за сатанизацију његовог режима и правдање агресије.

Руски напад на Украјину правно посматрано сличан је НАТО агресији на нашу земљу. Све сличности се међутим завршавају на формално-правној сфери и великим разарањима цивилних објеката. Све остало је битно различито. Најјаче опозиционе партије у Украјини, за разлику од Ђинђића и Ђукановића, осудиле су руски напад и изразиле пуну лојалност одбрани државе. То ипак није било довољно да не буду и формално забрањене прије мјесец дана. И не само то, огроман број противника режима Владимира Зеленског (процјењује се да је ријеч о хиљадама) почетком ратних сукоба су ухапшене и нестале. Судбина многих од њих је неизвјесна, а последње што се зна да их је одвела злогласна тајна служба – СБУ, за коју имајући у виду како поступа без претјеривања можемо рећи да представља Гестапо ХХI вијека.

Последња жртва СБУ је Виктор Медведчук, лидер најјаче предратне опозционе фракције «Опозиционе платформе за живот». На фотографијама које су објавили из СБУ-у евидентно је да је Виктор Медвечук већ недељама мучен. Образложење СБУ, да је Медвечук ухваћен у околини Кијева у покушају да побјегне за Придњестровље, спекулације додатно подгријава, јер је овај молдавски регион од украјинске престонице удаљен је преко 450 километара. Предсједник Владимир Зеленски одмах након објављивања информације да је његов главни политички противник, који је званично нестао почетком рата, у рукама СБУ објавио је конкретан план корака.

«Изнудити признање, брзо осудити и размијенити за украјинске ратне заробљенике» – звучи агенда Владимира Зеленског. Интересантно да буквално нико од подржаваоца кијевског режима из тзв. «цивилизованог свијета» није подигао глас против мучења политичких противника, позива предсједника да «изнуђивање признања» и «пријеки суд», те коначно намјери да се цивил размијени за војна лица. Ако су проруски побуњеници у ДНР раније, као у случају Алексеја Самуилова, бившег проректора универзитета у Харкову, пристајали да војна лица размијене за цивилна рачунајући да им могу бити политички профитабилна, званична Москва тешко да ће пристати на ову намјеру страховладе Владимира Зеленског.

Умјесто на Медведчука званична Москва би наредних дана могла да понуди Украјини чак 500 војника 36. бригаде морске пјешадије украјинске армије у размјену за 3 ратна злочинца, припадника неонацистичког батаљона Азов из Харкова: Сергеја Велилка – Чилија, Руслана Олејника и Константина Немичева. Прије неколико недеља приказан је снимак мучења и убистава руских ратних заробљеника у Харкову, на коме су идентификована поменута тројица злочинаца. Упркос обећању Алексеја Арестовича, савјетника Владимира Зеленског и његовог главног пропагандисте, да ће овај злочин бити истражен и осуђени кажњени до дана данашњег они су слободни. О клању, убистивима, мучењима и изјави директора украјинских мобилних болница Генадија Друзенка, да је «љекарима наредио да се руски ратни заробљеници кастрирају, јер то нису људи, већ бубашвабе», на Западу такође ћуте.

Након што се током прошле недеље предало близу 2000 украјинских војника у Мариопољу, однос ратних заробљеника по процјенама достиже 10:1 у корист руских снага. С обзиром да Русија све украјинске заробљенике пријављује уредно пријављује Међународном комитету Црвеног крста, бројке које стижу из Мариопоља су неспорне. Стога, Русија у овом моменту има 10 пута снажнију преговарачку позицију од Украјине у погледу размјене заробљеника и понуда 500 војника за тројицу зликоваца била би ефектан пропагандни потез, који се истина тешко може спровести у пракси.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: