Eksluzivno: Pucnji koji su razbudili svet

Piše: Mišo Vujović

„Svet je bio gluv za patnje Jermena”, reče tiho čovek smirenog lica, malo izbačene sede brade, prodornog pogleda, dok me je islednički skenirao, vraćajući sećanje na najsudbonosniji događaj svog života.

Tog 9. marta 1983. godine nošen uzvišenom idejom borbe za istinu o stradanju jermenskog naroda, u centru Beograda ispaliće osvetničke hice u ambasadora Republike Turske u SFRJ Galipa Balkara.

Danas, šezdesetjednogodišnji Haračion Krikor Levonjan, jedan od jermenskih „osvetnika”, živi novim životom, predan staroj ideji zaštite nacionalnih interesa i pravednom rešavanju jermenskog pitanja.
Levonjan je tokom boravka u sremskomitrovačkom zatvoru naučio srpski jezik, ali su, vremenom, mnoge reči nestale iz pamćenja.

U komunističkoj Jugoslaviji ćutalo se o genocidu Turske nad jermenskim narodom 1915–1917. godine.

Krikor Levonjan, danas, nakon skoro četrdeset godina, atentat na ambasadora Turske ne doživljava kao podvig već kao ispunjenu patriotsku dužnost. Ne očekuje lovorike i nagrade, ali poštovanje i moralna podrška, koja nije izostala ni kod naših građana, dovoljna su mu satisfakcija.

„Bitno je da tu slobodarsku ideju prenesemo mladom naraštaju. Mi smo, ne kao mala, već malobrojna nacija, koja je više vekova živela bez sopstvene države, uspeli da sačuvamo svoj identitet i obnovimo jermensku državu. Kao potomci predaka stradalih u turskom genocidu, bilo smo prinuđeni da nešto preduzmemo. Svet nije razumeo bol i golgotu kroz koju je prošao jermenski narod. Naš cilj nije bio da ubijamo ljude već da skrenemo pažnju svetskoj javnosti na patnje Jermena i na prećutani genocid. To ćutanje nas je nateralo da nađemo način da svetu otvorimo oči, da sazna o tom strašnom genocidu nad Jermenima. Ispred nas i istine se nalazio zid ćutanja koji smo morali rušiti, a atentati na turske diplomate su preostali kao jedino sredstvo našem malobrojnom narodu u borbi protiv višestruko brojnijeg i jačeg neprijatelja. Akcije boraca za izvršenje pravde zbog genocida nad Jermenima, nisu bile usmerene protiv turskog naroda, već protiv onih koji su vladali Turskom i javno se deklarisali kao neprijatelji Jermena”, smirenim glasom počinje svoju ispovest ovaj pripadnik oslobodilačke organizacije „Komandosi”, koji je 9. marta 1983. godine smrtno ranio Galipa Balkara, turskog ambasadora u Beogradu.

Pod parolom da je „netursko stanovništvo kancer koji treba odstraniti sa turskog tela”, naredbom Talat-paše o hapšenju 250 uglednih Jermena u Istanbulu, krajem aprila 1915. i zakonom o proterivanju Jermena iz Otomanske imperije, počeo je pogrom ovog starohrišćanskog naroda, koji će rezultirati genocidom nad milion i po ljudi, što je u tom trenutku činilo tri četvrtine cele jermenske populacije.

Šok u mirnoj prestonici!

Imao sam devetnaest godina kada su Rafi El Bekijan i Haračion Krikor Levonjan pucali u ambasadora Turske u Beogradu.

U Balkara je Levonjan ispalio četiri hica, dok je El Bekijan jednim metkom ranio njegovog vozača u trenutku kada je ovaj pokušao da potegne revolver.

Takav čin gotovo da je bio nezamisliv za većinu stanovnika Jugoslavije, jedne od najbezbednijih država sveta. Osećanja stanovnika prestonice bila su pomešana. Od opravdanja do osude. I pored sveprisutnih očiju i ušiju službe, osuđujućeg stava države, veliki procenat građana, naročito mlađih, izražavao je simpatije prema atentatorima.

Nažalost, uz ambasadora je smrtno stradao i mladi Željko Milivojević, student iz Inđije. Više sreće imao je Levonjan, i sam teško ranjen policijskim kuršumom, dok će pri pokušaju da spreči Levonjanovo bekstvo trajni invalid postati i pukovnik Slobodan Brajović.

U to vreme mirna prestonica SFRJ bila je u šoku, a ovaj atentat u centru Beograda, daleke 1983. godine, predstavljaće uvertiru u surove ulične likvidacije i krvavi građanski rat.

Većina Beograđana zatečenih na licu mesta dala se u poteru za atentatorima. Student Milivojević smrtno je stradao u trenutku kada je pokušao da sustigne El Bekijana. Prema presudi, Milivojevića je upucao Rafi El Bekijan. Advokati optuženih su se pozivali na sudsko veštačenje i izveštaj obducenta u kom je stajalo da je u telu pokojnog Milivojevića pronađeno zrno od 7, dok su atentatori pucali kalibrom 9 milimetara. Jugoslovenska i srpska milicija je u to vreme koristila oružje kalibra 7,62 milimetra. Da li je obducent dr Snežana Veljković zaista pogrešno izmerila prečnik zrna nađen u Milivojevićevom telu, ili joj je naknadno „sugerisano” da „prizna” grešku, do danas je ostalo nerazjašnjeno.

Na osnovu tog veštačenja, odbrana optuženih je pokušala da dokaže da nesrećni student, u požrtvovanom pokušaju hvatanja atentatora, nije pogođen iz pištolja marke „astra” kalibra 9 milimetara koji su koristili atentatori, već kalibrom 7,62 iz kog je teško ranjen i Krikor Levonjan.

Čudni hici, otvorena pitanja

„Sud je odbacio optužnicu da je u pitanju bezobzirna osveta, jer je delo izvršeno iz patriotizma i rodoljublja, a tu nema niskih pobuda”, navodi jedan od branilaca optuženih, advokat Veljko Guberina, u svojoj knjizi Svedok istorije. Guberina se tokom obraćanja osvrnuo na veliki pogrom i stradanje jermenskog naroda od Turske, što sud nije prihvatio kao olakšavajuću okolnost, ali je njegovo izlaganje na suđenju doprinelo da se šira javnost upozna sa genocidom nad Jermenima. U julu prethodne godine u emisiji o sovjetskoj Jermeniji TV Beograd se osvrnula na genocid navodeći i cifru od milion i po stradalih Jermena. Nekoliko dana kasnije, ambasador Balkar Saveznom sekretarijatu inostranih poslova uručio oštar demarš.

U prvostepenom postupku atentatori su osuđeni na po 20 godina zatvora, da bi Vrhovni sud kaznu smanjio na 15 godina.

Levonjan, tvrdi da on nije ranio pukovnika Brajovića koji je pokušao da ga savlada.

Veruje, da su iz istog oružja, kalibra 7,62 milimetra, ranjeni i on i pukovnik Slobodan Brajović.
„Mi smo se temeljno pripremili za tu akciju, svesni da ambasador nije učestvovao u genocidu nad Jermenima, ali je naslednik i nastavljač politike kreatora, naredbodavaca i inspiratora tog zločina. Dakle, mi smo pucali u predstavnika zemlje koja je izvršila genocid. Pucali smo u državu koju je on tog trenutka predstavljao”, kategoričan je Levonjan, izražavajući žaljenje zbog nevinih žrtava, stradalih prilikom atentata.

„To nije bio neprijateljski čin prema vašoj državi, ni u primisli nismo nameravali da povredimo bilo koga od nedužnih građana, ali razvoj situacije je bio takav da se to nažalost dogodilo. Prilikom moje evakuacije sa lica mesta, pukovnik Brajović je pokušao da me savlada hvatajući me obema rukama sa leđa. Ja sam pucao u vis, u tom magnovenju on je pao, a ja sam nastavio da bežim Bulevarom revolucije prema Tašmajdanskom parku, gde sam dobio metak u kičmu. Malo dalje od mene poginuo je student Milivojević, za čiju smrt je optužen moj prijatelj El Bekijan, ali sam ja ubeđen da je i on stradao od policajaca koji su koristili municiju kalibra 7,62 milimetara. Pukovnik Brajović je imao ranu na mestu gde ga nisam mogao pogoditi pucajući u vis”, kategoričan je Levonjan. Advokat Srđa Popović tvrdio je da isti policajac koji je ranio Levonjana u nameri da spreči El Bekijana u bekstvu, pogodio i Milivojevića koji se, trčeći za atentatorom, našao na putanji zrna.

Levonjan je uveren da se na tom prostoru nalazilo više od dvojice policajaca pomenutih u sudskim spisima. Do danas je ostao nepoznat identitet policajca koji je pucao i ranio Levonjana. Takođe je nepoznanica i drugi pripadnik milicije, koji će ga, ranjenog, zaštititi od razjarene mase.

Sud nije utvrdio ko je bio treći učesnik u atentatu, ni od koga su dan ranije atentatori dobili oružje. Nepoznant je i identitet čoveka koji je nakon atentata seo za volan ambasadorovog mercedesa i prevezao ga u bolnicu, gde je dva dana kasnije, od zadobijenih rana, preminuo.

I, na kraju, ko su uhapšena lica uz Levonjana i El Bekijana, o čijem hapšenju na kolegijumu SSIP govori sekretar Lazar Mojsov.

Sekunde i vekovi

Sve ovo nameće pitanje kako su Levonjan i El Bakijan, danima „neprimećeno” pripremali atentat, u tada jednoj od najbezbednijih država sveta, čijim tajnim službama nisu promicale ni mnogo benignije aktivnosti potencijalnih neprijatelja. Evidentno je da je prethodnica atentatora mesecima opservirala zgradu ambasade i njenu okolinu, a to svakako nije moglo proći nezapaženo u sistemu gde je većina građana, zaposlena na javnim i poslovima sa stanovništvom, sarađivala sa bezbednosnim strukturama.

„Primetio sam, dan ranije, da je radnik u kiosku preko puta JAT-ove poslovnice, naoružan. Pretpostavljam da je taj zaposleni u kiosku bio pripadnik tajnih službi. Koliko se sećam, preko puta su se nalazile neke ambasade, u blizini je Skupština i glavna pošta”, priseća se danas ovaj vitalni šezdesetogodišnjak, dok razgovaramo u vili našeg domaćina, poznatog u poslovnim krugovima širom Evrope i Azije.

„Pre Beograda, naša organizacija je realizovala slične akcije širom Evrope, i uopšte nismo razmišljali u kom delu Evrope ćemo dejstvovati sa ciljem da zadamo što jači udarac turskoj državi, politici i diplomatiji. Za svaku akciju smo se temeljno pripremali. Ja sam, pre atentata 9. marta, u februaru boravio u Beogradu. Proučavao sam teren, osmatrao ambasadu, pokušavao da utvrdim ambasadorovo kretanje, navike… Nakon temeljnog planiranja, odlučili smo da je raskrsnica Bulevara revolucije i ulice Generala Ždanova najprijemčivije mesto za izvršenje zadatka. Ne zbog naše bezbednosti, već zbog saznanja da će ambasador proći tom raskrsnicom. Dan ranije smo pratili njegovu putanju do ambasade SAD i tada smo odlučili da ga napadnemo prilikom prvog sledećeg izlaska iz ambasade, čije prostorije nije često napuštao. Tačno u 11:10 časova, devetog marta 1983, crni mercedes sa zastavicama Turske stao je na semaforu na uglu Bulevara revolucije i ulice Generala Ždanova”, priseća se danas čovek koji će sa četiri hica smrtno raniti turskog diplomatu, i kome će, prilikom bekstva, samo nekoliko trenutaka kasnije, „nepoznati” policajac „na godišnjem odmoru” pucnjem iz službenog pištolja povrediti kičmeni stub i načiniti ga trajnim invalidom.

„Sve se dešavalo u sekundama. Sećam se da je ambasador sedeo na zadnjem sedištu i čitao novine. Mislim da su nam se pogledi sreli u trenutku kada sam pucao u njegovom pravcu. Bio sam preokupiran uspehom akcije i samo sam o tome razmišljao. Žao mi je što su stradali nedužni ljudi. Znali smo da su Srbi slobodarski narod, da su se, kao narod sa teškom istorijom, žestoko borili protiv osmanlija i osećali smo bliskost sa srpskim narodom. Državni organi, od policije do pravosuđa i zatvorskih čuvara, korektno su se ponašali prema nama, sa svešću da mi nismo kriminalci već borci za pravednu ideju. Posebno lekari i medicinsko osoblje nas je negovalo sa pažnjom i simpatijama, na čemu sam im doživotno blagodaran. Sećam se doktora Save Subotića, divnog čoveka, o kome godinama razmišljam sa poštovanjem i zahvalnošću i voleo bih da stupim u kontakt sa njim”, sa osmehom već opuštenije evocira uspomene ovaj daroviti čovek, uspešan projektant, graditelj, slikar i skulptor.

Uspomene koje naviru

Dok razgovaramo, moj neumorni brat Panta, uz čiju pomoć sam se sreo sa Levonjanom, uspeva da pronađe doktora Subotića. Dirljiv razgovor, uspomene naviru, a tek poneka grimasa na Levonjanovom licu odaje emociju.

Priseća se buđenja u zatvorskoj bolnici i vesti od doktora Rankovića da više neće moći da hoda. Surovo saznanje o posledicama tog poduhvata, nije ga obeshrabrilo. Činjenica da je u potpunosti realizovao svoju misiju davala mu je nove impulse života. Bio je ubeđen da će i u takvim uslovima nastaviti pravednu borbu za svoj narod. Borbu za istinu, za internacionalizaciju jermenskog pitanja, za osudu genocida, kako se više nikada ne bi ponovio takav gnusni i masovni zločin. Ne samo Jermenima, već ni jednom narodu na svetu.

„Kao što svaki čovek ima pravo na život, tako je i sa narodima. Milion i po nedužnih jermenskih žrtava je na najmonstrouzniji način ubijeno, o čemu svedoči i muzej genocida. To su nevini ljudi, zverski umoreni samo zato što pripadaju drugoj veri i drugoj naciji. I za taj zločin je neko morao da odgovara, ne samo izvršioci već i naslednici takve politike”, kategoričan je ovaj pripadnik tajne organizacije „Komandosti”, koja je godinama, uz još ekstremniju „Asalu”, predstavljala strah i trepet za tursku državu i njene zvaničnike.

„Komandosi” su, tvrdi naš sagovornik, organizovani u malim grupama i gotovo da nisu znali jedni za druge, što je obezbeđivalo visok nivo konspiracije i efikasnosti u realizaciji planiranih atentata. Za razliku od pripadnika „Asale”, „Komandosi” nisu postavljali eksplozivne naprave, izbegavajući na taj način masovna stradanja poput onog na aerodromu Orli u Parizu 1983. godine, već su se opredelili za mnogo rizičniji način borbe – vatrenim oružjem.

„Bez obzira što nam je cilj bio isti, mi smo se po mnogim pitanjima razlikovali od ,Asale’, naša meta su bili isključivo diplomate, ambasadori i drugi turski zvaničnici. I mi smo bili zabrinuti što su u njihovim akcijama stradali nevini ljudi. To svakako nije moglo uticati na pozitivno rešenje jermenskog pitanja”, kategoričan je Levonjan, naglašavajući da bi i danas dejstvovao kao pravedni borac za jermensko pitanje.

Aždaja je, na žalost, živa

„Sve moje odluke su donete nakon dugog razmišljanja, zbog čega se ni u jednom trenutku i pored teških posledica nisam pokajao. Kao što vidite, ja odlično nosim svoj krst. Nažalost, sudbina je htela da stradaju i nedužne žrtve i zbog toga, ponavljam, duboko žalim. Žao mi je takođe što svet nije svestan da je neoosmanizam u velikom usponu”, upozorava Levonjan, naglašavajući da su poslednja dešavanja u Nagorno Karabahu dokaz tih osvajačkih pretenzija.

Sa zabrinutošću gleda na agresivnu ekspanziju neoosmanizama i ravnodušnost zapadnih zemalja. Poziva na zajednički odgovor toj pretnji.

„To što se dogodilo u Beogradu svakako je nešto posebno u mom životu. Drago mi je što sam upoznao srpski narod, koji ima dosta dodirnih tačaka sa jermenskim. Sličnog smo mentaliteta. Zahvaljujem se svima na brižljivom odnosu prema meni. Odluka suda je bila veoma stroga. Bilo nam je jasno da je država morala da se brani. Osećali smo da su sudije razumele našu borbu, da su nas uvažavali i pored osuđujuće odluke. Koliko se sećam, sudija Šekularac je lično došao kod mene u sobu, rekao mi da žali što je doneo takvu presudu, da moram biti jak. Odgovorio sam mu: ,Razumem Vas, doneli ste presudu kao profesionalac, kao što sam ja izvršio svoj zadata, braneći svoj narod.’ Isto tako, nisam gnevan ni na policajca koji je pucao na mene. I on je izvršavao svoj zadatak”, s nestvarnom mirnoćom vrti sećanja, pažljivo mereći svaku misao, izbegavajući diplomatskom mudrošću odgovore na neka škakljiva pitanja, definišući ih kao „neaktuelna” ili tehnička, nakon skoro četiri decenije. Primećujem da vešto izbegava odgovore, što izmamljuje dobrućudni osmeh na njegovom ozbiljnom licu.

Da su pucnji i te kako zaparali svetsku gluvoću govori i podatak da je u međuvremenu trideset jedna država sveta, među kojima su i SAD, priznala genocid nad Jermenima.

***

Žal zbog nevinih

„Žalim zbog stradanja nedužnih ljudi. Organizacija kojoj sam pripadao izbegavala je eksploziv i bombaške napade upravo zbog mogućnosti da stradaju građani, ali kod takvih akcija verovatnoća da se stvari iskomplikuju je po pravilu velika”, više puta ponavlja Levonjan.

***

Opasnost i dalje tu

„Svakih sto godina panturcizam diže glavu sa namerom da proguta i pokori sve male narode, da ponovo uspostavi stare granice osmanskog carstva. Ta ideologija nije pretnja samo malobrojnim narodima već celokupnoj civilizaciji. Erdogan uostalom ne skriva pretenzije prema drugim zemljama”, upozorava Levonjan.