Ђукановић: Покушајем отимачине црквене имовине дукљанске главешине ризикују да падне крв

Пише: Владимир Ђукановић

Кренувши пут Острога да се поклоните и над моштима Светог Василија, слава му и милост, помолите, ускоро би могло да вас задеси да прије но што крочите у светињу најприје обиђете казино. Можда и неки хотел са пет звјездица у коме се под најстрожом дискрецијом дукљански државни функционери и њихови финансијери госте и забављају са свеже одабраним и тек пристиглим из разноразних источних земаља продавачицама ноћи. Знам да ћете се згрозити што уопште овако нешто напомињем да би могло да се догоди, али…

Да, то је могуће драга моја браћо и сестре. Могуће је, јер је добрано лудило захватило одрођене црногорске главешине које имају намјеру да своје претке постиде и да их натјерају у гробу да се преврну, јер њихови потомци се данас стиде шта су им преци били и што су се Господу молили. Њима је Мамон дражи. Похлепа и новац преломили су у њиховим душама да се одрекну себе и да пљуну по гробовима оних који су изгунили да би они данас имали слободу. Но, њима та слобода није битна. Њихов мозак размишља мозгом кмета и за проклети новац спремни су да сваку ту жртву издају и име јој оскрнаве.

Њима је битан садашњи моменат и како да сопствену задњицу задовоље, а то што ће потомцима оставити срамоту, стид и навучено проклетство, не занима их много. Савремени неокомунисти, спремни да можда нека нова „Пасија гробља“ направе, устремили су се да изврше отимачину Црквене имовине, те баш као што су им некада ђедови или очеви чинили рушећи Његошеву капелу или претходно убијајући „четничку банду“ којом су листом означили свештенство у Црној Гори, са невиђеном страшћу желе да озаконе отимачину онога што је Господ дао нашој Светој Цркви. Да покажу како су од Бога јачи они озакоњење отимачине чине у сред Божићног поста када би сви требало са радошћу да дочекамо празник рођења Богомладенца, тјерајући нас све да у посту на гријех помислимо псујући им све од-до.

Но, наша снага је у томе што ће наш српски народ под Острогом у суботу молити и за душе неразумних људи да их Бог уразуми и да одустану од свог злочиначког наума.

Атаци на Српску православну цркву у Монтенегру су континуирани. Тамошњи руководиоци дали су себи за право да тумаче каноне, па чак и да одређују коме Црква припада. Смета им ужасно одредница „српска“, јер Боже мој они по сваку цијену не желе да буду оно што су им прађедови били. Да би доказали своју погубљеност неки од њих су почели својим прецима да скрнаве надгробне плоче, јер на њима пише да су Срби и да су се за српско име поносно борили. Измислили су своју цркву са све пајацом на њеном челу и регистрацијом у цетињској полицијској станици. Урадили су то само да би се подсмијевали Српској православној цркви желећи да докажу да су они некакви богови који стварају нови свијет и да су од самог Бога јачи.

Довели су државу до бесмисла да једна мајка двије нације рађа и да рођена браћа не разговарају међусобно јер један се пише Србином, а други Црногорцем. Као да то није исто. Као да сердар Јанко Вукотић за Божић 1915.године није извео на Мојковац своје храбре Црногорце пред аустроугарску силу да одбране одступницу својој српској браћи који су кренули пут Албаније и на тај начин да сачува образ српском имену у Црној Гори.

Као да Његош, црногорски велики Владика Раде, није писао „Огледало српско“. Као да краљ Никола није писао „Онамо ‘намо“ и као да се сваки честити Црногорац није заклињао да ће осветити српско Косово. Као да „Обилића медаља“ коју је Његош установио није била војно одликовање за јунаштво. Као да Црна Гора није постојала, јер ово данас није Црна Гора. Ово је Монтенегро, а између Монтенегра и Црне Горе постоји огромна разлика. Монтенегро је оличење зла и нечовештва, а Црна Гора је симбол јаке духовне и прије свега српске државе.

Отуда драга браћо и сестре, на нама одавде из матице је дужност да помогнемо нашу браћу и сестре која се боре за Црну Гору. Дужност је наша да заштитимо нашу свету Цркву, јер тако штитимо наше српско име, тако штитимо нашу историју, тако штитимо наше постојање.

Зло и нечовештво не могу да буду побједници. Уосталом, наша света Црква је преживљавала сва могућа страдања нашег народа и наших држава. Падала су нам царства, падале су владарске главе, паљене су нам Цркве и манастири, али је ипак Црква та која је све то преживијела и остајала је да свједочи о нашем постојању и нашој величанственој и славној историји. Наш дуг према нашој светој Цркви је да ми сада заштитиму њу од атака злих и поманиталих људи.

Покушајем отимачине црквене имовине дукљанске главешине ризикују да не дај Боже падне крв, јер ко макар мало познаје прилике у Црној Гори добро зна да је питање одбране светиња заправо питање живота и смрти. Отуда, молимо се Богу да се уразуме и да одустану од својих злочиначких наума. У супротном, нека буду свкесни да је жестока борба почела!

(Аутор је члан Правног савјета ИН4С, посланик СНС у Скупштини Србије)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: