Џадама Никшића града: Петар Столица – громада у којој је и туга занемела

Пише: Мишо Вујовић

Готово да нема генерације у Никшићу – од педесетих до деведесетих – која не памти Петра Столицу. Тихог дива у радничком оделу, лети у белој трик-мајици, са платненом марамицом на глави везаном у четири чвора. Зими је преко радничког одела носио сиво-зелену бунду, онакву какву су добијали рудари и жељезарци.

Петар није говорио – осим када је морао да се споразуме. Муцао је, мумлао, испуштао нејасне звуке из којих се тек назирала мисао. Његов језик био је језик тела, погледа, шапата, гестова. Старији су га боље разумели знајући трауму са којом је живео. Ћутао је више него што овај свет заслужује – и у том ћутању било је више истине него у многим говорима.

Као младић, преживео је нешто што већина људи ни у филму не би могла поднети. У Корићкој јами код Гацка, усташе су зверски побиле 138 житеља Корита и околних села. Петра су ударили маљем у потиљак и бацили међу мртве. Онесвешћен, гурнут у бездан. По њему су падала полужива и безживотна тела.. Пред њим – ћутање.

Изашао је из провалије. Како – нико није знао. Ни он сам то није умео да објасни. Али је преживео. Са телом пуним ожиљака и главом у којој су заувек угасили говор и слух. Народ је говорио: „Жив клан – недоклан.“

Никада није молио. Никада се није жалио. Радио је.

По кућама, двориштима, градилиштима. Носио камен као перје. Подизао бетонске стубове као да су гранчице. Био је оличење ћутљиве снаге, тиха громада од човека.

Због свог немуштвог стања, али и – како се шапутало – због мушке обдарености којом га је природа наградила, био је омиљен у одређеним круговима ситуираних госпођа. Жене су знале: Петар не прича. С њим је свака тајна била – заувек закопана. О томе се шушкало, али никад наглас. Била је то тиха завист оних који причају – али не знају да ћуте.

Као деца, задиркивали смо га. Скупили бисмо се око њега, бацили камичак и разбежали се уз вриске. А он би се покренуо као стампедо – громада што се котрља за нама. Никада нас није повредио. У његовим очима није било мржње – само дубока, нима несхватљива, празнина. Празнина коју смо тек касније почели да препознајемо као тугу.

Једног пролећа, ударио га је аутомобил. У болници, када су му скинули панталоне, видели су да су му ноге биле обмотане тракама, испод којих је сакрио озбиљну уштеђевину. Нашли су апоене одавно повучене из оптицаја, али у његовој свести – валидне. Петар је био храбар човек али је имао страх да не остане Биз новца, стога је ретко трошио. Где год би ушао – неко би га частио. Његово пиће био је чај. Или сок.

Петар Столица је преживео пакао. Говорио је без речи, а сви су га разумели. Био је човек који није умео да мрзи, али је све осећао. И злурадост одраслих. И неваспитање деце. И лажну доброту. И тишину без милости.

Данас сви говоре – а нико никога не чује. Петар је био осуђен на ћутање – а сви су га разумели.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: