Две међупрожимајуће стваралачке поетике

У Великој галерији Kултурног центра „Лаза Kостић” у Сомбору вечерас у 19 сати биће уприличено свечано отварање изложбе „Целина” аутора Марка Вукше и Тамаре Недељковић Вукша, животно-уметничког пара. Пред публиком ће бити њене слике и његове скулптуре, радови који се међупрожимају већ дуго па је то случај и сада, а о чему пише Слађана Драгичевић Трошић, која нашој пажњи у пратећем каталогу препоручује њихове стваралачке енергије и замисли.

У тексту насловљеном са „Потенцијал целине” она истиче да с обзиром на то да ово  двоје уметника често излаже заједно (Зајечар, Токио, Зрењанин, Панчево, Апатин, Београд), увек се нађе нова идеја која њихов рад помери у неком од могућих праваца.

Анилизирајући медије и приступе, она додаје да „ако је почетак целине различитост медија Тамаре и Марка, свакако је тачка спајања подједнако прочишћена површина платна и скулптуре. Живост, разиграност и потенцијална кретања целине употпуњена су Тамариним бојеним пољима која стоје наспрам Маркових монохромних форми. Извесна строгост Маркових облика, са једне стране, те благост Тамариних, са друге, иницира спој тактилних површина које рачунају на пантеистичке вредности, односно способност трансформације целине кроз усаглашеност њених делова. Kао ТиМ, радови им се надопуњују – Тамарини нежни, пастелни, замагљени, слојевити, скривени пасажи, стоје наспрам Маркових конкретних, кубичних, компактних форми”.

Може се сазнати и да им је ово једанаеста изложба, а са њима, свој рад излаже и њихова кћерка, Ваја, која има 8 година.

Биографски подаци кажу да је Тамара Недељковић Вукша дипломирала 2002. године на Факултету примењених уметности у Београду. У статусу је самосталног уметника од 2003. године. Чланица је УЛУПУДС-а и УЛУС-а. Самостално је излагала 19 пута и на више од 180 колективних изложби, бијенала… Добитница је 11 награда у области визуелних уметности. Марко Вукша је 2001. дипломирао на Факултету примењених уметности у Београду, где од 2016. год. ради као доцент на предмету Примењено вајарство. Самостално је излагао 21 пут, а колективно излагао на 200 изложби, бијенала… Реализовао је 35 скулптура у јавном простору и колекцијама у Србији, Kини, Јапану и Румунији. Добитник је 16 награда и признања за скулптуру у Србији, Француској и Kини.

О свом раду прво нам прича уметница, која каже да се већ дужи низ година бави истраживањем и експрериментисањем у сликарству, од ручне израде папира (рециклажом старих и одбачених материјала), преко колажа до сликарства на различитим подлогама.

„Актуелна изложба, односно Нови циклус слика (2021/22/23.) обухвата серију радова мањих формата, као и неколико радова већих димензија. Мањих има око стотину, склапају се у полиптих који чини целину већих димензија. Распоред слика се може мењати у зависности од концепта изложбе, могућности галеријског простора, расположења и сл.

Kао подлога, осим класичног сликарског платна, коришћене су дезениране текстилне тканине. Лепљењем, бојењем, преклапањем, добијени су својеврсни палимпсести, вишеслојне слике. Апстрактне форме, обриси цвећа, замрљане површине, вишеслојност и преплитање боја и тканина, асоцирају на женску природу и њену сложеност. Она је нежна и снажна, крхка и јака, питома и борбена, емотивна и страствена. Kолорит на сликама варира од нежних пастелних тонова, жуте, розе, беле, зелене до јаких боја – сиве, црне и црвене“, каже Тамара Недељковић Вукша.

Марко Вукша се надовезује и објашњава да је већ на завршним годинама Факултета начео тему у виду размишљања како описати простор који је основа скулптуре као тродимензионалне уметности. Томе су сигурно допринели његови професори и уметници Милун Видић и Kоста Богдановић које је слушао на предавањима на различитим Факултетима. „Додао бих томе и да ме је веома инспирисала музика Бориса Ковача као и једно његово предавање које сам слушао баш у то време завршетка мојих студија. Размишљање о простору и облику односно форми која се у њему налази јасно је одредио ток мог ствараластва. Непресушне идеје само се надовезују једна на другу често мењајући материјал у којима их реализујем”, каже он и додаје о поставци на којој сад излажу:

„Скулптуре настале у различитим периодима повезује нит истраживања односа форме у простору. Површина, плоча, маса простире се у три осе простора обухватајући га. Освајање простора доводи до затворенијих форми чинећи скулптуре све компактнијим. Пазећи на специфичности материјала у покушају да се из њега извуче оно најбоље и најкарактеристичније, свака скулптура понаособ доприноси хармонији целине скулпторског израза. На изложби су изложени радови у металу, дрвету, бетону и папиру.”

Извор: Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: