Dve godine tišine: Bol koja ne prolazi i pitanja koja ne dobijaju odgovor

Danas je 3. maj. Dan kada Beograd ne diše. Dan kada se tišina razliva Kralja Milutina ulice, kada koraci postaju tihi, sveće drhte na vetru, a imena devetoro dece i jednog čoveka – čika Dragana – odjekuju u grudima kao bol koja ne prolazi.

Prošle su dve godine otkako je dečak od trinaest godina ušao u Osnovnu školu „Vladislav Ribnikar“ s oružjem u rancu i sa zlom u sebi koje niko nije primetio – ili nije hteo da vidi. Za 120 sekundi, 92 metka, devet života dece i jedan život čoveka koji ih je čuvao – iščupani su iz stvarnosti. Ostala je rupa u vremenu. Ostala je učionica istorije u kojoj vreme više ne teče. Ostale su đačke klupe zauvek prazne.

Kako se rodi tama?

Kako izgleda jutro kada jedno dete odluči da ubije svoje drugare? Da puca bez emocije, da puca dok mu municija traje? Kako izgleda dan kada roditelji dobiju poziv koji menja sve – ne zato što dete nije odgovorilo na poruku, već zato što ga više nema?

Ana, Bojana, Sofija, Ema, Mara, Angelina, Adriana, Katarina, Andrija. Devet imena. Devet osmeha koje su roditelji slali u školu s verom da je to mesto znanja, igre, budućnosti. Čuvar Dragan, koji je pokušao da ih zaštiti telom. Svi oni – danas više ne postoje. Samo cveće na trotoaru, poruke na zidu, tihi jecaj u prolazu i jedno pitanje koje se šapuće: zašto?

Društvo u šoku. Tužilaštvo u ćutanju.

Bio je to zločin koji je razorio svakodnevicu, ali nije pokrenuo dovoljno odgovora. Dečak-ubica, krivično neodgovoran, danas je iza zidova psihijatrijske ustanove. Njegov otac – osuđen jer je sina ostavio sam sa smrtonosnim alatima. Njegova majka – osuđena jer nije videla. Ili nije htela da vidi. I opet, nijedna presuda ne vraća decu. Nijedna kazna ne može ublažiti rečenicu koju je Vladimir Kecmanović izgovorio: „Ne znam ko je kriv.“

Zna Srbija. Znaju roditelji. Znaju deca koja su preživela, ali više nikada neće biti ista. Znaju njihove učiteljice, koje ulaze u učionice s težinom u grudima. Znaju svi koji tog dana nisu mogli da dišu, koji su plakali za decom koju nikada nisu upoznali.

Sećanje je otpor zaboravu

Danas, ponovo, pale se sveće. Ispisuje se knjiga sećanja. Održavaju se komemoracije. Građani ostavljaju poruke, igračke, porculanske anđele. I dok sve to traje, dok traje bol i traje tišina, traje i nada da se nikada više neće ponoviti.

Jer nije ovo samo dan tuge. Ovo je dan opomene. Dan kada društvo mora da pogleda u sebe. Da pita – gde smo bili? Gde su bile škole, institucije, stručnjaci, novinari, komšije? Gde su bile ruke koje su mogle da zaustave tragediju, a nisu?

Ožiljci ne blede

Dve godine kasnije, Beograd nosi ožiljak. Srbija ćuti, ali sećanje vrišti. Ova deca nisu brojke. Nisu paragrafi u sudskim predmetima. Nisu izveštaji i naslovi.

Oni su pesme koje nisu otpevale. Rođendani koji nikada nisu proslavljeni. Lepeze koje su crtali na času likovnog. Sveske u kojima je ostalo poslednje slovo, nedovršeno. Životi u prekidu.

Zato, danas, spustimo glas. Pogledajmo na sat kad bude 08.41. I ćutimo. Za njih. Za sve one kojih više nema.

Jer dok se sećamo – oni su tu.