Две године тишине: Бол која не пролази и питања која не добијају одговор
1 min read
Фото: Танјуг
Данас је 3. мај. Дан када Београд не дише. Дан када се тишина разлива Краља Милутина улице, када кораци постају тихи, свеће дрхте на ветру, а имена деветоро деце и једног човека – чика Драгана – одјекују у грудима као бол која не пролази.
Прошле су две године откако је дечак од тринаест година ушао у Основну школу „Владислав Рибникар“ с оружјем у ранцу и са злом у себи које нико није приметио – или није хтео да види. За 120 секунди, 92 метка, девет живота деце и један живот човека који их је чувао – ишчупани су из стварности. Остала је рупа у времену. Остала је учионица историје у којој време више не тече. Остале су ђачке клупе заувек празне.
Како се роди тама?
Како изгледа јутро када једно дете одлучи да убије своје другаре? Да пуца без емоције, да пуца док му муниција траје? Како изгледа дан када родитељи добију позив који мења све – не зато што дете није одговорило на поруку, већ зато што га више нема?
Ана, Бојана, Софија, Ема, Мара, Ангелина, Адриана, Катарина, Андрија. Девет имена. Девет осмеха које су родитељи слали у школу с вером да је то место знања, игре, будућности. Чувар Драган, који је покушао да их заштити телом. Сви они – данас више не постоје. Само цвеће на тротоару, поруке на зиду, тихи јецај у пролазу и једно питање које се шапуће: зашто?
Друштво у шоку. Тужилаштво у ћутању.
Био је то злочин који је разорио свакодневицу, али није покренуо довољно одговора. Дечак-убица, кривично неодговоран, данас је иза зидова психијатријске установе. Његов отац – осуђен јер је сина оставио сам са смртоносним алатима. Његова мајка – осуђена јер није видела. Или није хтела да види. И опет, ниједна пресуда не враћа децу. Ниједна казна не може ублажити реченицу коју је Владимир Кецмановић изговорио: „Не знам ко је крив.“
Зна Србија. Знају родитељи. Знају деца која су преживела, али више никада неће бити иста. Знају њихове учитељице, које улазе у учионице с тежином у грудима. Знају сви који тог дана нису могли да дишу, који су плакали за децом коју никада нису упознали.
