Два полувремена нове премијере Градског позоришта Подгорица, „Коњи убијају, зар не?“
1 min read
Пише: Проф. др Драган Копривица
Да Градском позоришту Подгорица ништа није могла ни пандемија, да се радило скоро све вријеме њеног трајања, и тиме показала изузетна виталност овог сложног и радног колектива, то је већ општепозната чињеница. Више премијера у протеклом периоду резултат су огромног ентузијазма и сјајне синергије Управе, на челу са Стеваном Копривицом и Душаном Ковачевићем, и глумачке и техничке екипе. Овај позоришни колектив, који не потресају никакви сукоби између ансамбла и Управе (како је, на примјер, досад било у ЦНП-у до доласка Марка Баћовића за директора) посебно краси већ стасали, изузетни глумачки ансамбл, на којем би му позавидјели и много већи позоришни центри.
А управо тај податак се показао и на премијери комада “Коњи убијају, зар не”, при чему се видјело да је сазрела једна сјајна генерација, уз старије колеге, па је ансамбл блистао и младошћу и укупном зрелошћу, уз права глумачка надигравања на отвореној сцени. Иако је у таквој констелацији незахвално издвајати појединце, ипак се стиче утисак да су својим дометима посебно заблистали Жељко Радуновић, Омар Бајрамспахић, Бранка Фемић Шћекић и Горан Славић, а изненађење представља наступ младог Вукана Пејовића, који није глумац Градског, а заслужује све честитке. Свакако, за степен снажне емпатије у ликове треба похвалити и остале чланове ансамбла: Марију Ђурић, Јелену Симић, Дејана Ђоновића, Вању Јовићевић и Катарину Крек.
Но, навођењем ових имена истовремено се поставља и питање домета прослављеног глумца Емира Хаџихафизбеговића, који је у улози конферансијеа морао дати својеврстан печат читавој представи… Али, да је позоришни чин увијек изнова терра инцогнита са непредвиђеним посљедицама, да вазда има бизарне Сциле и Харибде, за које Управа Градског не може сносити посљедице, доказ је управо неочекивано неубједљива глума индиспонираног Хаџихафизбеговића, чиме је укупан комад изгубио на квалитету. Зато је по том основу виђена контроверзна представа: анонимни Вукан Пејовић је у улози геја заблистао, а познати глумац са екс-ју простора дјеловао уморно, не проналазећи се у улози, и поред големог труда који је евидентно уложио. Цио овај примјер показује колико је глума својеврсни вјечити хазард, пун неизвјесности по питању да ли ће се глумац у улози пронаћи или не. Аутор овог приказа жали што улогу конферансијеа није добио данас највећи глумац Црне Горе, Бранимир Поповић, који не би имао било какве глумачке баријере према ансамблу, па би цио утисак о представи у цјелини засигурно био много повољнији.
Али, сва кривица за неувјерљиве домете комада у цјелини није само на босанскохерцеговачком глумцу. Два главна кривца за просјечан утисак о представи свакако су, по редоследу, ауторица текста, Београђанка Маја Пелевић, а потом прослављени србијански редитељ Кокан Младеновић, овјенчан великим бројем награда, професор на позоришној академији, при чему је досад режирао представе чак у десетак земаља!
Пелевићева је направила позоришни римејк текста по роману Хораса Мекоја “Коње убијају, зар не?”, по којем је Сидни Полак крајем шездесетих година прошлог вијека снимио истоимени филм овјенчан славом. Али, на путу од штива “Коње убијају, зар не?” до “Коњи убијају, зар не?”, очигледно се десио неки дефект. Пелевићева је направила доста неубједљив текст кокетујући са нашим менталитетским хумором из “Ђекне” и протестним порукама на темељу прозног узора, па је таквим “калемљењем” на крају сачинила неувјерљиву драмску причу са којом се дисциплиновани ансамбл до краја мучио дајући ипак све од себе.
Истовремено, редитељ Младеновић је подлегао увјерењима и неких других редитеља који су стизали у Црну Гору, да се нашој, наводно, незнавеној публици, која “не познаје” позоришне токове, може пласирати много тога већ виђеног. Младеновић је морао имати у виду и чињеницу да се црногорска позоришна публика током неколико деценија посебно едуковала на чувеним фестивалима експерименталног, алтернативног театра, ФЈАТ-у и ФИАТ-у, због чега у поставци овог редитеља није видјела ништа ново, нити је могла бити импресионирана.
Конкретније примједбе би се односиле и на предуге пјевачке нумере, па је сонговима разаран драмски штимунг, и на претјерано дуге плесне секвенце током којих се губио позоришни чин. Смјештање публике на сцену, испијање пића уз вечеру за гледаоце, све је то дјеловало овјештало и превазиђено, већ одавно израбљено. Укупни утисак је да се, као и Пелевићева, и Младеновић намучио трагајући за кључевима редитељске поставке, које до краја није пронашао. А куриозитет је у томе да је направио огроман напор кроз екстремно велики број драмских проба са ансамблом, али, кад не иде, не иде…
