Dva Pavla i jedan sud – Kad su Srbi za sve krivi

Piše: Mišo Vujović

Pola veka razdvaja kraljevskog kapetana Pavla Đurišića i saveznog ministra odbrane Pavla Bulatovića, ali njihove biografije, iako različite po kontekstu, spaja isti trag — odbrana države i naroda.Oba Pavla su rođena u Crnoj Gori vaspatina na zavetima predaka ratnika obojica stradala za svoj narod. Đurišić namaljen u klopku Sekule Drevića zverski umoren u Jasenovcu, Bulatović iz mraka upucan u restoranu „Rad“ na Banjici, verovatno od sledbenika tih godina reinkarnirane Drljevićeve ideologije, koja i danas pokušava da sruši postament na kom je nastala Crna Gora. Očito je da je u oba slučaja presudila ista ideološko politička matrica „da su Srbi za sve krivi“

Pavle Đurišić: između nacista i komunista

Pavle Đurišić, rođen 1907. u Podgorici, već kao mladi oficir postao je meta okupatora. Italijani su za njegovu glavu nudili 100.000 dinara u srebru.Kada je Jugoslavija kapitulirala u aprilu 1941, nije prihvatio predaju. U julu je sa svojim ljudima, odanim Kralju i Otadžbini, oslobodio Berane, zarobio stotine Italijana i u narednim mesecima očistio veći deo severa Crne Gore od okupacionih i kolaboracionističkih snaga.

Ali ubrzo se pojavljuje i drugi neprijatelj: komunistički odredi. Za mnoge meštane oni su bili gora pretnja od Italijana, jer su, u ime revolucije, ubijali domaćine i ugledne ljude. Tako je stradao i Radovan Bulatović iz Cerovice, otac sedmoro dece, koji je likvidiran na pragu kuće. Niko za to nikada nije odgovarao, kao ni za masovne grobnice poznate kao „pasja groblja“ u Tarinom Lugu, niti za „Đetinju jamu“, u koju su bacane trudne ljubavnice partijskih funkcionera da se zatru tragovi „Mošinih kopiladi“.

Vera i Davorjanka: tragična porodična istorija

Takav moralni bezdan najbolje se vidi u sudbini Vere Miletić i njene sestre Davorjanke Paunović, poznatije kao Zdenka — lične sekretarice i ljubavnice Josipa Broza, a nekada verenice Jova Kapičića. Davorjanka je sa Brozom ostala trudna i rodila kćerku. Zbog političkih i ličnih okolnosti, dete je preuzela  njena sestra Vera Miletić, verena za Momu Markovića, tvrde neki istoričari. Vera je bebu poverila svojoj majci, Davorjankinoj tetki.

Vera je bila istaknuta mlada komunistkinja i sa svega 23 godine postavljena za sekretara Okružnog komiteta KPJ za Beograd — poziciju koja je u okupaciji značila i čast i smrtnu presudu. Ubrzo je Gestapo dobio preciznu dojavu o njenom skrovištu. Uhapšena, odvedena u Banjički logor, mučena i zverski ubijena. Njeno ime u socijalističkoj Jugoslaviji gotovo da se nije pominjalo, što je pojačavalo sumnju da je svesno žrtvovana da bi bila ućutkana.

Đurišićeva zima i kraj

Zima 1941/42. bila je prelomna: Đurišić je u seriji bitaka kod Lubnica, Ravne Rijeke i Kolašina razbio komunističke snage i izbacio ih iz Crne Gore. To je bila jedina teritorija u okupiranoj Jugoslaviji koja je u tom trenutku bila bez komunističkog uporišta. U svakoj normalnoj istoriji, to bi bilo upisano kao podvig; u našoj — kao zločin.Taj poraz ga je zakucao za dno zagorelog kazana miksovane povijesti.

Februara 1943. na Neretvi se tuče sa Nemcima, Italijanima, ustašama i partizanima.

U istorijkim čitankama su nas učili da su se četnici borili zajedno sa Nemcima protiv partizana. Đurišiću su pripisani masovni zločini u Gornjem Podrinju, gde je stigao na vapaj tamošnjih Srba kojima je pretilo istrebljenje. Kada su mu preživeli Srbi iz sela Ponikve doneli ugljenisan leš deteta, istog momenta je naredio pokret.

„Ta scena ga je potresla, a bio je neustrašiv. Kada mu je metak skinuo šubaru sa glave, nije se ni naprštio, podigao je sa zemlje, otresao od pantalone i vratio na glavu“ svedočio je devedesetih Pavlov kurir Milan Adžić.

Njegova kaznena ekspedicija nije imala milosti ali nije ni primaći Crnoj legiji Jure Francetića i njegovim pokoljima na Drini i širom Bosne. Četničkih jama i konc logora nema, ali zato od Trebinja do Pohorja i Maribora i danas huče bezdanice u kojima su ustaše i komunisti ubijali Srbe. Iste godine Nemci ga zarobljavaju i deportuju u logoru na Karpatima. Nakon mesec i kusur dana zarobljeništva uspeva da pobegne, iscrpljen i izgladneo prelazi Dunav, ponovo pada u ruke Nemcima odakle ga na molbu Milana Nedića spašava Herman Nojbaher.

Nakon debakla na Lijevča polju aprila 1945. —  Sekule Drljević,mu je ponudio siguran prolaz kroz Hrvatsku ali ga je izdao ustašama. Prema najverovatnijoj verziji, 7. maja 1945, dan nakon kapitulacije Nemačke, živ je spaljen u Jasenovcu sa 380 saboraca, među kojima i pisac Dragiša Vasić.

Njegov sin Ilija je 2002 godine autoru ovh redova svedočio:

„ Sećam se tog dežmekastog čoveka sa velikim trbuhom u crnogorskoj nošnji. I danas mi odzvanjaju majčine reči: – Ne veruj mu Pavle, izdaće vas! Pavle je nije poslušao. SAmo je rekao polazimo. Majka me je zgrabila u naručje i vrisnula. Ti idi njega ne dam. Materinski instinkt je nije prevario“, prisećao se Ilija poslednjeg susreta sa ocem.

Pavle Bulatović: narodni ministar

Pola veka kasnije, drugi Pavle — Bulatović — vodio je delikatne resore policije i odbrane u najtežim godinama sankcija i ratova. Jedina mrlja je Odluka vlade Crne Gore o deportaciji muslimana izbeglih u Crnu Goru, među kojima su se nalazila i neka potraživana lica. Kao ministar unutrašnjeh poslova Pavle je odluku prosledio policijskim upravama koje su je realizovale. Iako je svima poznato da je u tom trenutku Republikom Crnom Gorom vladao trijumvirat Momir Bulatović, predsednik, Milo Đukanović, premijer i Svetozar Marović predsednik Skupštine, danas se sva krivica svaljuje na Pavla Bulatovića, dok glavnokomandujućeg de jure i de fakto niko i ne pominje.

Ne oglašavaju ni oni kojima je Pavle Bulatović spasio živote. Na desetine podgoričkih i crnogorskih muslimana Pavle je izbavio iz opkoljenog Sarajeva i drugih mst širom BiH. To je javna tajna, kao što je u Herceg Novom zaštitio imovinu Ejupa Ganića,člana Predsedništva BiH o čemu postoji službena beleška u SUP-u Herceg Novi.

Dva Pavla — jedan završio u plamenu Jasenovca, drugi od metka u Beogradu — svedoče da na ovim prostorima nije najopasnije biti neprijatelj države, nego njen branilac. I da dvostruki standardi, kojima se Srbi unapred osuđuju, nisu stvar prošlosti već kontinuitet. Istorija na Balkanu retko prašta onima koji znaju više nego što bi smeli i koji nisu spremni da tuđe planove pretvore u svoje. Đurišić je znao vojne namere i slabosti svih strana na terenu. Bulatović je znao ko je u dosijeima, ko je čiji čovek i gde su linije skrivenih veza. Obojica su, umesto da znanje koriste kao monetu za trgovinu, pokušala da ga zadrže u funkciji onoga što su smatrali višim interesom države. I obojica su za to platili životom.

Od 1945. do 2000, razdvaja ih pola veka, ali spaja ista linija scenarija: satanizacija, izolacija, likvidacija. Između ta dva imena, istorija je upisala bezbroj manjih, manje poznatih, ali po istoj matrici utišanih likova.  Zašto su Osman Rastoder, Jusuf Čelić, Ali paša Gusinjski ili Aćif-efendija heroji, a Pavle Đurišić i Pavle Bulatović za iste te — zločinci? Odgovor na to pitanje ne leži u arhivama, već u tome ko ih danas drži zaključanim.

Dok god prihvatamo da nas meri tuđa vaga, bićemo krivi i kad branimo svoje, a „oprošteno“ će biti samo onima koji su nam okrenuli leđa. Sudbine Pavla Đurišića i Pavla Bulatovića su opomena — ako ih i ovaj put zaboravimo, sledeći put više neće biti opomena, nego konačna presuda.