• Насловна
• Поглед
• Топ 0

Два Павла и један суд – Кад су Срби за све криви

2 дана ‎ ИН4С

Павле Ђуришић

Пише: Мишо Вујовић

 

Пола века раздваја краљевског капетана Павла Ђуришића и савезног министра одбране Павла Булатовића, али њихове биографије, иако различите по контексту, спаја исти траг — одбрана државе и народа.Оба Павла су рођена у Црној Гори васпатина на заветима предака ратника обојица страдала за свој народ. Ђуришић намаљен у клопку Секуле Древића зверски уморен у Јасеновцу, Булатовић из мрака упуцан у ресторану „Рад“ на Бањици, вероватно од следбеника тих година реинкарниране Дрљевићеве идеологије, која и данас покушава да сруши постамент на ком је настала Црна Гора. Очито је да је у оба случаја пресудила иста идеолошко политичка матрица „да су Срби за све криви“

Павле Ђуришић: између нациста и комуниста

Павле Ђуришић, рођен 1907. у Подгорици, већ као млади официр постао је мета окупатора. Италијани су за његову главу нудили 100.000 динара у сребру.Када је Југославија капитулирала у априлу 1941, није прихватио предају. У јулу је са својим људима, оданим Краљу и Отаџбини, ослободио Беране, заробио стотине Италијана и у наредним месецима очистио већи део севера Црне Горе од окупационих и колаборационистичких снага.

Али убрзо се појављује и други непријатељ: комунистички одреди. За многе мештане они су били гора претња од Италијана, јер су, у име револуције, убијали домаћине и угледне људе. Тако је страдао и Радован Булатовић из Церовице, отац седморо деце, који је ликвидиран на прагу куће. Нико за то никада није одговарао, као ни за масовне гробнице познате као „пасја гробља“ у Тарином Лугу, нити за „Ђетињу јаму“, у коју су бацане трудне љубавнице партијских функционера да се затру трагови „Мошиних копилади“.

Вера и Даворјанка: трагична породична историја

Такав морални бездан најбоље се види у судбини Вере Милетић и њене сестре Даворјанке Пауновић, познатије као Зденка — личне секретарице и љубавнице Јосипа Броза, а некада веренице Јова Капичића. Даворјанка је са Брозом остала трудна и родила кћерку. Због политичких и личних околности, дете је преузела  њена сестра Вера Милетић, верена за Мому Марковића, тврде неки историчари. Вера је бебу поверила својој мајци, Даворјанкиној тетки.

Вера је била истакнута млада комунисткиња и са свега 23 године постављена за секретара Окружног комитета КПЈ за Београд — позицију која је у окупацији значила и част и смртну пресуду. Убрзо је Гестапо добио прецизну дојаву о њеном скровишту. Ухапшена, одведена у Бањички логор, мучена и зверски убијена. Њено име у социјалистичкој Југославији готово да се није помињало, што је појачавало сумњу да је свесно жртвована да би била ућуткана.

Ђуришићева зима и крај

Зима 1941/42. била је преломна: Ђуришић је у серији битака код Лубница, Равне Ријеке и Колашина разбио комунистичке снаге и избацио их из Црне Горе. То је била једина територија у окупираној Југославији која је у том тренутку била без комунистичког упоришта. У свакој нормалној историји, то би било уписано као подвиг; у нашој — као злочин.Тај пораз га је закуцао за дно загорелог казана миксоване повијести.

Фебруара 1943. на Неретви се туче са Немцима, Италијанима, усташама и партизанима.

У историјким читанкама су нас учили да су се четници борили заједно са Немцима против партизана. Ђуришићу су приписани масовни злочини у Горњем Подрињу, где је стигао на вапај тамошњих Срба којима је претило истребљење. Када су му преживели Срби из села Поникве донели угљенисан леш детета, истог момента је наредио покрет.

„Та сцена га је потресла, а био је неустрашив. Када му је метак скинуо шубару са главе, није се ни напрштио, подигао је са земље, отресао од панталоне и вратио на главу“ сведочио је деведесетих Павлов курир Милан Аџић.

Његова казнена експедиција није имала милости али није ни примаћи Црној легији Јуре Францетића и његовим покољима на Дрини и широм Босне. Четничких јама и конц логора нема, али зато од Требиња до Похорја и Марибора и данас хуче безданице у којима су усташе и комунисти убијали Србе. Исте године Немци га заробљавају и депортују у логору на Карпатима. Након месец и кусур дана заробљеништва успева да побегне, исцрпљен и изгладнео прелази Дунав, поново пада у руке Немцима одакле га на молбу Милана Недића спашава Херман Нојбахер.

Након дебакла на Лијевча пољу априла 1945. —  Секуле Дрљевић,му је понудио сигуран пролаз кроз Хрватску али га је издао усташама. Према највероватнијој верзији, 7. маја 1945, дан након капитулације Немачке, жив је спаљен у Јасеновцу са 380 сабораца, међу којима и писац Драгиша Васић.

Његов син Илија је 2002 године аутору овх редова сведочио:

„ Сећам се тог дежмекастог човека са великим трбухом у црногорској ношњи. И данас ми одзвањају мајчине речи: – Не веруј му Павле, издаће вас! Павле је није послушао. САмо је рекао полазимо. Мајка ме је зграбила у наручје и вриснула. Ти иди њега не дам. Матерински инстинкт је није преварио“, присећао се Илија последњег сусрета са оцем.

Павле Булатовић: народни министар

Пола века касније, други Павле — Булатовић — водио је деликатне ресоре полиције и одбране у најтежим годинама санкција и ратова. Једина мрља је Одлука владе Црне Горе о депортацији муслимана избеглих у Црну Гору, међу којима су се налазила и нека потраживана лица. Као министар унутрашњех послова Павле је одлуку проследио полицијским управама које су је реализовале. Иако је свима познато да је у том тренутку Републиком Црном Гором владао тријумвират Момир Булатовић, председник, Мило Ђукановић, премијер и Светозар Маровић председник Скупштине, данас се сва кривица сваљује на Павла Булатовића, док главнокомандујућег де јуре и де факто нико и не помиње.

Не оглашавају ни они којима је Павле Булатовић спасио животе. На десетине подгоричких и црногорских муслимана Павле је избавио из опкољеног Сарајева и других мст широм БиХ. То је јавна тајна, као што је у Херцег Новом заштитио имовину Ејупа Ганића,члана Председништва БиХ о чему постоји службена белешка у СУП-у Херцег Нови.

Два Павла — један завршио у пламену Јасеновца, други од метка у Београду — сведоче да на овим просторима није најопасније бити непријатељ државе, него њен бранилац. И да двоструки стандарди, којима се Срби унапред осуђују, нису ствар прошлости већ континуитет. Историја на Балкану ретко прашта онима који знају више него што би смели и који нису спремни да туђе планове претворе у своје. Ђуришић је знао војне намере и слабости свих страна на терену. Булатовић је знао ко је у досијеима, ко је чији човек и где су линије скривених веза. Обојица су, уместо да знање користе као монету за трговину, покушала да га задрже у функцији онога што су сматрали вишим интересом државе. И обојица су за то платили животом.

Од 1945. до 2000, раздваја их пола века, али спаја иста линија сценарија: сатанизација, изолација, ликвидација. Између та два имена, историја је уписала безброј мањих, мање познатих, али по истој матрици утишаних ликова.  Зашто су Осман Растодер, Јусуф Челић, Али паша Гусињски или Аћиф-ефендија хероји, а Павле Ђуришић и Павле Булатовић за исте те — злочинци? Одговор на то питање не лежи у архивама, већ у томе ко их данас држи закључаним.

Док год прихватамо да нас мери туђа вага, бићемо криви и кад бранимо своје, а „опроштено“ ће бити само онима који су нам окренули леђа. Судбине Павла Ђуришића и Павла Булатовића су опомена — ако их и овај пут заборавимо, следећи пут више неће бити опомена, него коначна пресуда.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: